Menu
RSS

ДА ЛИ СРБИЈА КАСНИ СА МОДЕРНИЗАЦИЈОМ ВОЈСКЕ

srbijavojska11ГОРАН ВЕЉКОВИЋ

Шта ће се на Балкану десити за две до три године, колико је потребно да се опорави Војска Србије?


Важно је увек понављати: проблем број један наше војске је наоружање, које је сасвим застарело, а не то да ли треба да се служи војска или не. Какве везе има да ли је војска професионална ако нема одговарајуће савремено наоружање? Или си наоружан онако како ситуација захтева или не. Нема трећег решења.

Упркос томе, и даље ће се врло често чути „стручњаци“ који ће покретати „важно“ питање о потреби да се врати обавезни војни рок за мушки део становништва. О томе може да се разговара и имам симпатију према војном року. Вероватно нека врста војног мини-рока већ сада може да се добије ако се добровољно служење војног рока, које постоји у нашој војсци, једноставно преиначи и повећа се са шест месеци на девет) или 12. Међутим, само питање војног рока је за нас у овом тренутку, са овим стањем опремљености оружане силе, нижеразредни проблем. Остаје питање: како наша војска треба да се наоружа, који су приоритети?

БОРБЕНИ ПРИМЕР ЈАРИЊЕ
Читалац се вероватно сећа ситуације када је из Београда кренуо воз са исцртаним фрескама на новоуведеној линији Београд – Косово Поље, па затим био заустављен јер су се на Јарињу појавиле снаге косовских Албанаца, тј. борбена оклопна возила праћена добро наоружаном пешадијом. У медијској борби која је уследила, наша страна је запретила да би у најгорем случају, ако би то било потребно, војно дејствовала и извојевала победу, при чему су се у медијском појављивању наш премијер и председник нарочито истицали. Не улазећи у то да ли би заиста дејства наших снага била толико успешна, да погледамо ту ситуацију са тачке гледишта која је битна за овај текст: поставимо питање како би у тој ситуацији борбено дејствовала нека модерна војска на циљ који би представљале снаге косовских Албанаца на Јарињу.

Унајкраћем, та дејства би била слична оном што су чланице НАТО радиле при агресији на СРЈ 1999. године, при нападу европских земаља на Либију током свргавања Гадафија или можда, још уверљивије, при дејству руских снага у Сирији током помоћи сиријском председнику Асаду да се одбрани од напада исламских терориста. Сва побројена дејства имају заједнички именитељ, а то је интензивна употреба ваздухопловних снага, које (зависно од врсте конретног сукоба) служе да одлучно помогну пешадији (Сирија) да победи. Наравно, копнена војска није небитна, већ је њена улога може да буде таква да она формализује победу (Ирак, СРЈ, Либија...), коју највећим делом постижу ваздушне снаге. Када се каже ваздухопловство, не мисли се само на авионе и хеликоптере разних типова наоружане паметним оружјем, већ и на БПЛ (беспилотне летелице), које полако постају незамењиво и све више и више коришћено оружје како за извиђање тако и за борбена дејства, као и још неке системе.

Дакле, на албанска борбена возила и пешадију би прво дејствовали авиони, хеликоптери, БПЛ, на начин који би одредили официри који командују током акције, па би тек на крају дошла пешадија и својим дејством докрајчила противника, при чему би претходним дејством ваздухопловства њен посао био драстично олакшан. Да ли сам поменуо наша борбена возила пешадије Лазар или Милош? Да ли сам поменуо нашу добро продавану хаубицу Нора Б52? Нисам, јер би све то дејствовало са пешадијом, и било употребљено тек после дејства ваздухопловства.

vucicmig29Подсетимо се како је о дејству авијације у рату против гериле писано пре више година у часопису Centurion бр. 1 из пера Аљоше Миленковића, конкретно о томе како Америчке снага ратују у Авганистану: „Интересантно је да, када наиђу на евентуално уточиште терориста, Американци само позову авион или хеликоптер, који онда дејствују по означеном циљу. Ни у једном тренутку се не разматра акција упада и блиске борбе са терористима, већ искључиво дејство великом ватреном моћи по ограниченом циљу.“ Подсетимо се чувене и доста цитиране реченице нашег познатог економисте др Јована Б. Душанића: „Треба да радимо оно што они раде, а не да радимо оно што нам кажу да треба да радимо“.

ПОУКЕ
Одмах да поставим питање: ако развијамо Лазара, Милоша и Нору, где су авиони (и наоружање за њих) као и друга ваздухопловна техника коју развијамо или купујемо? Ако се, дакле, из описаног примера види да је прво што би модерна војска урадила било ангажовање ваздухопловства, да видимо како ми ту стојимо и у каквом је стању наше ваздухопловство. Надамо се да се читалац неће много разочарати ако кажемо да тај наш део војске у јако лошем стању и да је, за разлику од пешадије, ситуација готово поразна. Оперативни ловци МиГ-29 броје на неколико (ово ће се променити скором набавком из Русије и Белорусије). Број оперативних једноседих или двоседих Орлова у летном стању је такође неколико, једино је број оперативних Супер галебова нешто већи. Транспортних авиона имамо тек толико да се каже да постоји транспортна авијација: ако не можемо да на Косово пребацимо брзо пар батаљона специјалаца, како мислимо да га бранимо. Број транспортних хеликоптера се свео на неколико, укључујући и новокупљене руске Милове. Борбених хеликоптера Газела има у нешто већем броју, али њихова борбена вредност је упитна јер су застарели. Ако не можемо да брзо хеликоптерима пребацимо трупе за заштиту наших енклава на Косову, како можемо да кажемо да ћемо их бранити? Посебно је велики проблем стање нашег пилотског кадра, како са ставновишта обучености, тј. летачког налета, тако и са становишта старосне структуре. Једноставније речено, наше ваздухопловство је било пред гашењем, било је само питање времена када ће и како то да се изведе. Да подсетим, наша копнена војска је у осетно бољем стању јер је у њу и више и систематичније улагано, и практично све оружане системе које треба да има (тенкове, артиљерију ....) она, за разлику од авијације, има до неког доста задовољавајућег нивоа, тако да је респектабилна сила у региону.

Тешко је не приметити да је један наш бивши министар одбране из редова ДС јавно тврдио да је НАТО начин ратовања најбољи на свету. Ако је то тако, шта је онда урадио да ваздушне борбене снаге своје земље опреми до нивоа који имају најбоље НАТО армије? Ако се претходно речено узме у разматрање, закључак је: практично ништа.

ОПИС СТАЊА
Стање у нашој борбеној авијацији сигурно ће се поправити увођењем у наоружање руских ловаца МиГ-29, без обзира што су половни: чест је случај да велике армије, пре свега америчка, на тај начин својим савезницима продају авионе. И ту је важно поменути бившег министра војног из редова ДС, који вероватно не би узео авионе од Руса ни по коју цену. Али проблем обнављање борбене авијације није само проблем ловаца већ и ловачко-бомбардерских авиона и њиховог наоружања, затим транспортних и борбених хеликоптера, па БПЛ, противавионских ракета З-В (земља-ваздух) и на крају радара за осматрање и навођење, а вероватно и још доста тога. Набавком ловачких апарата заправо решавамо само део проблема. Очигледно је да је то један сложен систем, у коме су ловци МиГ-29 тек један део, систем који је јак онолико колико је јак најслабији део у њему.

mig29Подсетимо се, ловачка авијација у рату постоји пре свега да заштити своју јуришну односно ловачко-бомбардерску авијацију од напада противничке ловачке авијације. Чују се мишљења да нам је од авијације потребно да имамо само одређен број „вишенаменских“ апарата, у шта МиГ-29 сигурно спада, али би у овом тренутку избацивање наших Орлова и Супер галебова била стратешка грешка: на нашем ратишту су итекако употребљиви, јефтини су, а модернизујући их можемо да унапредимо нашу индустрију на веома висок ниво. С обзиром на годину њихове производње, и они се могу сматрати половним, али, наравно, да то не умањује њихову борбену вредност и могућност да се модернизују, при чему је изузетно битно што их ми сами ремонтујемо и производимо делове за њих. Упоређујући број предвиђених МиГ-29, који ће пристићи у наше наоружање, са оним што планирају суседи (пре свега Хрвати), види се да ће њихов број да буде паритетан, али ће управо овакав број преосталих Орлова и Галебова бити језичак на ваги који претеже у нашу корист, при чему не кршимо ни један регионални споразум о ограничењу наоружања који смо раније потписали. Заправо има простора да се још повећа број свих врста летелица.

Ако купујемо половне ловачке авионе, што је саобразно са нашим могућностима а решава проблем са задовољавајућим квалитетом, упитајмо се да ли смо онда довољно богати да купујемо нове хеликоптере. Ако би се куповали половни хеликоптери, сада би разговарали о вероватно четири половна транспортна руска хеликоптера Мил уместо два већ купљена нова, а вероватно би у неком договору са Русима могли да их релативно брзо имамо потребан број, јер њихов садашњи број је сигурно недовољан. Додатно је питање да ли смо довољно богати да купујемо хеликоптере на западу (Airbus H145M), за шта је аранжман већ склопљен и почели смо да уплаћујемо рате, ако се има у виду да су они осетно скупљи од одговарајућих руских. Штавише, нигде се није чуло да постоји било какав договор да се бар део купљених хеликоптера отплати нашом робом, што би смањило наше трошкове набавке. Када кажем наша роба, мислим пре свега на оно што може да произведе наша авиоиндустрија, и то фабрика авиона Утва, па онда и остале. Заправо би једино оправдање за овакву врсту куповине било да можемо да у склопу аранжмана за продају условимо да део цене платимо у нашој високотехнолошкој роби, а оно што производи наше авиоиндустрије је то по дефиницији. Уопште узев, овакве врсте куповине типичан су пример како се унапређује индустрија, тако што се део трошкова претвори у инвестију у своју индустрију па се онда тим новим производима враћа дуг.

Руси су најбољи на свету када су у питању ракете З-В, и ангажман са њима (или Белорусијом, свеједно) за поклон односно куповину и каснију модернизацију система БУК је одлична вест: бољих система те класе на тржишту нема, и то је једноставно тако, свиђало се то некоме или не. Куповином система БУК, уз услов да смо решили набавке и за нашу противваздушну одбрану (ПВО) малог домета, стичу се технички услови да се набави систем С-300, што би за нас била стратешка одлука којом би се заокружио цео систем ракетних ПВО снага З-В, чинећи га изузетно квалитетним. Подсетимо се да је 90-тих, када су трајали ратови на тлу бивших држава СФРЈ, наша пропаганда стално потезала питање куповине С-300 од Русије, до које није дошло. Сви који су се иоле разумели у наоружање знали су да је то свесна пропаганда и да ми тада нисмо имали услова за набавку С-300 јер нисмо имали довољно квалитетне и масовне ракетне системе З-В малог и средњег домета којим би елиминисали тактичке претње и тиме створили услови да се С-300 употреби само против оперативно-стратешких циљева, за шта би био намењен. У наше време, приликом једне посете наших представника војске Москви ове чињенице званично су изречене (пренела их је наша штампа), па ће се на куповину С-300 ићи на крају, кад се реши набавка свих делова система који ће омогућити рационалну употребу и максимални учинак ракета С-300. У односу на 90-те, ово је огроман квалитативни помак када је у питању и наоружавање и употреба наоружања наше војске. А чак и да не дође до набавке С-300 (који није јефтин), са системом БУК бићемо у регионалном одмеравању снага сасвим заштићени.

Подсетимо се такође још једном 90-тих. Сад знамо да је у редовима наших безбедоносних и војних структура било људи који су радили за западне обавештајне службе, некима се и суди за такве активности. Било је довољно у оно време да се за далеко мање паре набаве од Руса ракетни системи малог или средњег домета, добри би били и половни и да се драстично промени наша ПВО и тиме смањи вероватноћа агресије НАТО. Зашто то није урађено него се ишло на пропаганду о С-300, питање је за историчаре, али укажимо за сада на деловање западних обавештајних служби, које су вероватно утицале на доношење неких таквих кључних одлука, што је довело до тога да практично будемо неспремни за одбрану од ваздушних напада и уопште за ваздушни рат.

ПОГЛЕД НА БЛИЖУ ПОВЕСТ
Сетимо се изјаве једног команданта ваздухопловства СФРЈ који је током рата 90-тих у Хрватској констатовао да сами Хрвати изјављују да се највише плаше дејства наше авијације. Војска ЈНА је ушла у сукобе у бившој СФРЈ са снагама које је затекла, а то је подразумевало да има ловачко-бомбардерску авијацију која по квалитету није баш на нивоу коју имају неке друге армије тога доба, али за наше услове то су биле врло респектабилне снаге.

orao07Остаје као врло дискутабилно то што цео ратни период током 90-тих није модернизован ма који од ваздухопловних система иако су претње од Запада стизале дуже време пре саме агресије, а било је и довољно обавештајних података да се агресија спрема. Како је уопште неко замишљао да се супротстави агресији западних армија, а да нема одговарајуће ПВО снаге, зар наш војни врх није знао да НАТО ставља нагласак на напад из ваздуха и да ће то бити изузетно јаки и масовни удари? Сада се полако све више прича о догађајима из тог времена и зна се да су стране службе безбедности плеле своју мрежу на тлу Србије, да су заправо имале кључну улогу у распаду СФРЈ да би временом, онако како се СФРЈ распадала, свој фокус пренеле на Србију. Не може се порећи и њихов утицај на доношење оваквих одлука када је у питању наше ваздухопловство, зашто би НАТО имао интерес да ми имамо јаке противваздухопловне снаге ако треба да нас нападне?

И после агресије је настављена слична политика Запада према нама. Ево илустрације из нашег ваздухопловног часописа Аеромагазина бр. 55 од фебрура 2004. године где се у чланку Ласта 3 – нови авион за ново време аутора Драгана Колунџића и Дејана Вукмировића каже: „Ишло се чак и до сумње у сврсисходност опстанка ваздухопловне индустрије?! Међу бројним критикама се чула и она, како постоји лоби који форсира изградњу авиона 'Ласта 95' и модернизацију авиона Г-4М.“ Овај исувише непријатељски однос према авиоиндустрији, као и према нашем ратном ваздухопловству, постојао је као део општег односа Запада према нама, а апсолутно сигурно постоји и данас без икаквих смањења.

НАШ ПОЛОЖАЈ
Могу се чути коментари да је (за нас) проблем Албанаца на Балкану такав какав је зато што иза њих стоје Американци, које пак беспоговорно следе европске државе. Наводно, ако би се удружиле православне државе на Балкану (Србија, Грчка, Македонија и Црна Гора), тај проблем би био врло брзо решен што је само по себи тачно, али... Стварна ситуација је таква да су од тих православних држава чланством у НАТО Грчка, а и однедавно Црна Гора, већ стерилисане и да је мало вероватно да ће постојати могућност заједничког дејства са њима. Такође је мало вероватно да би Американци дозволили да до тога садејства уопште и дође иако о том хипотетичком садејству слободно пишу.

Међутим, додајмо томе чињеницу да на Балкану не постји само проблем косовских Албанаца, да постоје и друго жариште, а то је БиХ, иза које се крије и Хрватска са својим интересима. У БиХ се зна да се одређене фундаменталистичке снаге намерно чувају и штите као резерва која ће у случају рата да буде ударна песница, док се у Хрватској одржавају у животу ултрадесничарске снаге са истом сврхом (и српско-хрватски односи су намерно под сталном тензијом), а није искључено да ће обе државе званично да се укључе у евентуални конфликт (што је једном већ био случај). Већ је било написа у штампи да се може десити да се та жаришта, косовско и босанско, потпале истовремено. Или другачије речено, може се десити да дође до нереда или сукоба већих размера и на „нашој“ територији и у суседној држави а која ће се нас директно тицати, при чему може да се деси да трилинг са Косова, БиХ и Хрватске буде истовремено против нас. Каква ће онда бити улога наше војне силе и у њој нашег ваздухопловства, које је још увек у ритама, да ли је уопште припремљена и за такав сценарио? Изложеност наше државе је сигурно већа од било које православне државе коју смо појединачно навели и практично смо сами, а „може се расправљати“ да ли је већа вероватноћа садејства православних држава суседних Албанији или избијања истовременог конфликта на Косову и БиХ. Ова врста високе изложености поставља међутим пред нас и задатак припреме за најгоре сценарије.

vojskakosovaСве што се догађа у Македонији иде ка томе да се она постепено подели и припреми за легално издвајање албанског дела, а да ми на то нити можемо нити смемо да ни најмање утичемо, чак да заправо наши званичници о томе не смеју да званично било шта кажу. Оно што се пред нашим очима дешава је да једна за другим суседне државе падају под војно-политички утицај Запада, полако се стеже обруч око нас по диктату нама ненаклоњених сила. Постепено се стварају услови за легално стварање Велике Албаније, односно укидају овлашћења Републике Српске и БиХ се централизује. И онда се намеће логично питање: да ли и када ћемо ми бити на реду? Да ли ће онда наша војна сила, са јаким и модернизованим ваздухопловством, бити чинилац одвраћања? Или ће нас догађаји предухитрити? Да ли је царинска унија предложена са наше стране (а која je очигледно другачија од Путиновог плана Б4) довољна да напетост спласне и енергија се усмери на нешто позитивно или је само надувани балон, смишљен негде другде па нама сервиран да би се забавили док се одигравају главне промене око нас? Да ли би требало да смо одлучнији и наметљивији у нуђењу те идеје директно суседним државама или ћемо скрштених руку чекати развој догађаја?

ИНДУСТРИЈА
Сви знају да је за сваку државу њена војна индустрија стратешки битна. Тако гледано, вест да је наша држава спремна да непосредно помогне нашу војну индустрију директним улагањем од преко 40 милиона евра (нпр. на сајту Б92 је то чланак Namenskoj 40 mil. EUR, izvoz skače na 750 miliona) је више него добра, остаје само жал што сума која се улаже није још већа. Али, узимајући у обзир претходно речено, остаје опоро питање зашто ни динар није предвиђен за улагање у нашу авиоиндустрију. Наша једина фабрика авиона Утва из Панчева није овим планом добила ни динара. Постоје коментари да је то урађено зато што је сада власништво државне фирме Југоимпорт СДПР, па да ће она да се о томе брине. Али да ли је нови власник Утве нека страна фирма или наша и да ли су улагања у авиоиндустрију стратешка или не?

dikovicПодсетимо се, наша војна авиоиндустрија има у свом наслеђу много тога, од ВТИ са истраживачким капацитетима и великом документацијом о практично свим ваздухопловним пројектима који су рађени за време Југославије, што је само по себи немерљива вредност, затим одређених академских институција, па до производних капацитета, а да то готово уопште није искоришћено и заправо је изложено некој врсти пропадања. А управо набројано је оно што би требало да буде разлика која ће одлучно да допринесе и квалитативном помаку у наоружању наше војске и самим тим њене убојне моћи и могућности зараде са високом стопом профита на страним тржиштима.

ЋУ, ЋЕШ, ЋЕ... СРПСКЕ ВОЈСКЕ
Набавком ловаца МиГ-29 створиће се услови да се део наше авијације обнови, али размотримо то са временског становишта. Од времена да се авиони испоруче, затим ремонтују, модернизују па се пилоти обуче и буду потпуно спремни да обављају било које задатке, проћи ће неколико година. Сада да се појави модернизовани Орао 2.0, биће потребно пар година да се обаве пробни летови који ће показати да је спреман за увођење у наоружање, па онда иде процес модернизације за постојећу флоту Орлова у коју ће се уградити нова опрема, што опет дуго траје. Исто се односи на борбене системе које смо поменули (Лазар, Милош ...), који би најпре требало да се испитају, да се одобри њихово увођење у наоружање, па да крене производња, па произведе одређена не мала количина, па да се обучи људство за употребу... За то ће такође бити потребно неколико година. Или како то каже начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, према чланку дневног листа Политика од 14. јануара 2017. године Диковић: Имаћемо јаку војску: „Сада смо изразили тежиште на наоружање и опрему. У наредном периоду паралелно ће ићи и раст стандарда припадника војске и за две до три године ми ћемо имати јаку војску”, истакао је Диковић.“

srbijavojska01Остаје само питање шта ће се на Балкану на могућим кризним жариштима која смо поменули, десити за време тих „две до три године“?

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.