Menu
RSS

КОНСТРУИСАЊЕ НОВИХ СРПСКИХ ПОДЕЛА

beogradprotest201702ЈЕЛЕНА ВУКОИЧИЋ

По угледу на македонско, спиновањем се ствара се атмосфера подела у српском друштву тамо где подела заправо нема


Протеклих месеци, нарочито након одржаних председничких избора у Србији, у њеном друштвеном и политичком животу догађа се један динамичан и помало атипичан процес стварања атмосфере вештачких подела у друштву. То се догађа на питањима која ни по чему не би требало да изазивају друштвене конфликте и која често представљају класичне замене теза и пребацивање тежишта са значајних на периферне манифестације политичког живота. Занимљиво је и то што ове поделе, иако суштински политичке, барем на површини немају никакве везе са идеологијом, јер се на обе стране налазе представници и симпатизери различитих политичких опција које међусобно и немају (или наводно немају) много тога заједничког осим што су у тренутној расподели карата на политичкој сцени постали нека врста политичких непријатеља.

Посебно је видљива подела између десних политичких странака, интелектуалаца и других јавних личности, који су идеологију оставили по страни и неслагања око (наизглед) периферних политичких питања претворили у прави политички рат. Као и увек када се ради о суровој политичкој борби, и у овом конфликту присутно је интензивно и безобзирно спиновање, пласирање гласина, полуистина и лажи, као и маргинализовање и замагљивање суштинских питања, и, уместо тога, инсистирање на тачним или нетачним, али свеједно неважним чињеницама (што заправо представља класичан политички спин).

(ПОСТИЗБОРНИ) ПРОЦЕСИ И ПОДЕЛЕ
Последњи циклус српских подела (које већ вековима карактеришу и нашу историју и нашу политику) интензивно је почео након недавно одржаних председничких избора и почетка „спонтаних” протеста. Протести, наводно студената, а заправо свих оних који су били незадовољни резултатима гласања, наизглед су поделили српску јавност иако су резултати избора јасно показали да постоји већинска воља и да Србија никако није подељена земља. Линија поделе је, међутим, од самог почетка, међу недовољно политички упућене посматраче уносила конфузију у ова дешавања и њихову позадину. На протестима (не)прикладно названим „против диктатуре” раме уз раме нашли су се лидери и симптизери дијаметрално супротстављених политичких странака (којима су заједнички били само разочаравајуће ниски проценти гласова добијених на председничким изборима и видљив тренд губитка политичке подршке), чланови западних невладиних организација (познатији као „сорошевци“), као што су Жене у црном и Иницијатива младих за људска права, службеници страних (америчке и британске) амбасада, као и одређен број јавних личности либерлно-демократске и десничарске или наводно десничарске оријентације.

sasajankovicaambasadoriОво шаролико друштво већ на први поглед својим међусобним разликама, конфузним ставовима и захтевима није уливало поверење јавности. То је вероватно пресудно и утицало на ултимативни крах „спонтаних” протеста. Читав процес је, међутим, био упечатљив по томе што је све ове различите и супротстављене елементе спојило само једно – мржња према Вучићу и владајућој гарнитури, као и жеља да се, на један или други начин, власт мења на улици (кад већ очигледно не може на изборима). Тако је (вештачки) креирана прва велика актуелна подела у српском друштву, која се очитује у одговору на врло једноставно питање: Да ли подржавате студентске протесте? У случају да је одговор – не, произлази да сте режимски човек, Вучићев бот, „сендвичар“ и сл. На страну то што сама политичка припадност или афинитет нису, не би требало и заправо не би смели да буду разлози дубоких друштвених подела. У овом случају, чак и они који су изразити критичари власти, само захваљујући томе што нису подржали протесте, одмах су етикетирани као режимски плаћеници. Необично је то што наводно десно оријентисани учесници потеста нису видели ништа чудно у томе што се шетају практично руку под руку са службеницима америчке и британске амбасаде, политичарима и припадницима НВО, који читаву своју лукративну каријеру базирају на жестокој промоцији антисрпства и интензивној мржњи према свему оном за шта се залаже српска десница.

СПИН БР. 1 – ЗА ИЛИ ПРОТИВ РЕЖИМА
Парадоксално (као што то обично и бива када се ради о вештом спиновању), подела на поборнике и противнике режима (легално и демократски изабраног на изборима) постала је кључни разлог поделе у друштву, оставивши за собом све друге (стварне) друштвене, политичке и идеолошке разлике. Одједном су СНС и Вучић ујединили Жене у црном, Фонд за хуманитарно право, Двери, неке десничарске интелектуалце блиске том покрету, америчку амбасаду, телевизију Н1, поједине бивше чланове ДСС и ваљда све оне којима је анимозитет према власти важнији и већи од свих оних ставова и принципа на којима се (наводно) заснивају и њихове професионалне каријере и њихове личности.

На овај начин (вештачки) је креирана прва и основна актуелна „подела” у српском друштву, на коју се (како ћемо касније видети) све више надовезују и нове поделе, чији је циљ стварање климе неповерења и нејединства, из којих би требало да произиђе креирање услова за дестабилизацију земље у целини.

Разобличавање овог спина је врло једноставно с обзиром на то да је он сам од почетка „на стакленим ногама”. Суштински се све врти око наводне подршке или активног (уличног) противљења наводно нелегитимном режиму на власти. Оваква идеја је, међутим, са становишта просте политичке логике и легитимитета потпуно неодржива због два разлога.

Први је тај што су „протести против диктатуре” од почетка имали све одлике оркестрираних демонстрација које претходе обојеним револуцијама – од наводно „спонатно“ (што је својеврсни нонсенс) окупљених, незадовољних младих људи, појачаних припаднцима западних НВО и службеницима страних амбасада, до медијске подршке медија попут Н1, Ал џазире, Слободне Европе и сличних, па до небулозних, мегаломанских захтева без икаквог рационалног утемељења. То је разлог – а не a priori подршка Александру Вучићу – што многи политички писмени критичари политике власти нису подржали уличне протесте, већ су им се супротставили. Другим речима, као што је учесницима протеста мржња према Вучићу важнија од свих идеја које иначе заступају, па тако пристају на неприродне коалиције и различите политичке перверзије да би некако срушили омражени режим, тако је и неким критичарима владајуће елите важнија стабилност земље и њени дугорочни интереси од уских политичких интереса борбе против режима по сваку цену, уз помоћ осведочених непријатеља државе са врло могуће несагледивим последицама које би нелегално сврагавање Вучића уз помоћ Запада могло да има.

vucic21Други разлог базира се на легалности и легитимитету. Српска власт је добила већину на изборима – и парламентарним, и локалним, и председничким. Сви ти избори били су легитимни уз ситне неправилности које се дешавају увек и не могу да имају никакав утицај на коначни исход. СНС није инсталиран – он је изборе добио свиђало се то некоме или не. Парадоксално је што управо уличне „борце за демократију”, који инсистирају на нелегитимности режима, подржавају маргиналне политичке фигуре, чија се подршка на последњим изборима кретала између 1-5 процената. Кандидат који је иза Вучића добио највише гласова – Саша Јанковић – опет је заостајао за победником читавих 40 процената. На чему су се онда заснивали захтеви демонстраната да свргну „диктатора” осим на њиховој жељи да са један или два процента подршке заседну у министарске фотеље неке будуће српске (или српско-америчке) владе? Одговор је – ни на чему. Другим речима, вештим спиновањем настојало се представити да у српском друштву постоји дубока подела на оне који су против режима, а који су легитимна већина, и оне који држе власт, а легитимитет немају. Исти парадокс пратио је и поделу на наводне режимске и антирежимске људе, па су тако сви критичари Сорошевих протеста постали српски непријатељи и Вучићеви „сендвичари“, док су се као прави „родољуби” и заштитници српских интереса поставили људи који, уз помоћ западних невладиних организација, америчке амбасаде и телевизије Н1 желе да на улици сруше легално изабрану власт.

СПИН БР. 2 – КРИЗА У МАКЕДОНИЈИ
Након неславног краја уличних протеста, који нису резултирали ни сменом власти ни уступцима захтевима демонстраната, учесници демонстрација су наставили са својим субверзивним делатностима уз помоћ истих (западних) фактора који су их и извели на улице Београда и других српских градова. Овај пут као тачка окупљања у борби против режима послужио им је расплет дугогодишње политичке кризе код нашег јужног суседа – Македоније. Македонска криза није никаква новост, већ једно предконфликтно стање које траје већ пуне четири године и сасвим оправдано изазива интересовање земаља у региону, укључујући Србију, највише због тога што је директно повезано са највећом безбедносном претњом на тзв. Западном Балкану – планом стварања Велике Албаније. Након ескалације сукоба између две супротстављене политичке опције ВМРО-ДПМНЕ Николе Груевског и СДСМ Зорана Заева званични Београд је заузео врло одмерен став, инсистирајући на томе да се Србија не меша у унутрашња питања друге државе, али је македонска ситуација убрзо постала још једна тачка раздора између две постојеће струје у српском друштву – односно оних који су подржали и оних који нису подржали „спонтане” протесте.

Критичари протеста углавном заступају став по којем се у Македонији управо реализује дуго припремани сценарио почетка процеса федерализације државе, који је започет Охридским споразумом, пре више од 15 година. Овај процес за Србију представља опасност самим тим што јача позицију албанске стране, а саму Македонију гура у још већу зависност од Албанаца, са једне, и Запада, посебно Америке, са друге стране. Истиче се и то да је влада Николе Груевског пала у немилост САД и њихових европских сателита највише због тога што није била до краја послушна (конкретно због одбијања да се Русији уведу санкције и инсистирања на економској сардањи са Кином), али и због тога што Западу треба потпуна контрола над Македонијом, што се постиже јачањем албанског фактора.

vukadinovicpesicСа друге стране, бивши учесници и симпатизери протеста углавном у дешавањима у Македонији не виде никакву политичку кризу а ни евентуални безбедносни ризик за будућност региона и будућност Србије. Напротив. Према њиховом мишљењу, стање у Скопљу је редовно, а Заев умерени политичар грађанске оријентације и легитиман избор већине македонског народа, који, заједно са албанским партијама, само жели да створи бољу и просперитетнију Македонију (?!). Уочљиво је и то да ови српски поштоваоци Заевљевог лика и дела жестоко нападају Груевског, називајући га лоповом, криминалцем, усташом и сличним епитетима и константно подвлаче то да је управо влада Груевског признала Косово и Метохију и гласала за чланство КиМ у Унеску. Тако се прича о безбедносним аспектима македонске кризе и њеном евентуалном преливању на Србију одједном претвара у потпуно небитну и беспотребну тираду о томе ко је за, а ко против двојице македонских политичких лидера, по истом шаблону по којем се инсистира на јасном одређењу ко је за, а ко против Вучића.

Тако нам (иначе међусобно сукобљени, али сад очигледно уједињени) противници режима, попут Весне Пешић и Ђорђа Вукадиновића, са телевизије Н1 поручују то да је власт у Србији на страни Груевског (?!) због тога што види себе на његовој позицији у будућности, те да се македонска криза у Београду користи за „кампању застрашивања” српске јавности грађанским ратом у случају смене Вучићеве власти. Не помињу „независни” интелектуалци значај Тиранске платформе, која јасно предвиђа федерализацију Македоније и следећу етапу у стварању Велике Албаније, а чије је усвајање Заев обећао албанским партијама. Не помињу ни то да je Македонски Уставни суд на захтев албанске партије ДУИ у јуну прошле године поништио одлуку о распуштању парламента, чиме је онемогућено одржавање ванредних парламентарних избора, који су били предвиђени за 5. јун. Иза албанског захтева и судске одлуке у јеку политичке кризе у Македонији није се крило ништа осим процене да политичка снага америчког играча Заева, у тренутку када је избори требало да буду одржани, још увек није била толика да је могао да угрози Груевског. Другим речима, уместо да пристане на ванредне изборе, које је нудила власт, опозиција је чекала прави тренутак њиховог одржавања, у којем би сондаже јавног мњења коначно показале да су се македонски бирачи, исцрпљени вишемесечним протестима, дуготрајном политичком кризом и медијском кампањом против власти, у довољној мери окренули Заеву да би му то дало реалну шансу на изборима.

У оквиру приче о македонској кризи, занимљиво је да се у српској јавности ових дана може чути и то да је и тема о наводној Великој Албанији преувеличана и да јој се придаје непотребан значај, те да је она само термин за „домаћу публику”, који (зло)употребљава српски „режим“. Координисане изјаве албанских и косовских лидера Едија Раме и Хашима Тачија, као и изјава председника општине Бујановац Јонуза Муслијуа, о стварању велике албанске државе, према мишљењу одређених интелектуалаца и политичара, очигледно не треба схватати озбиљно, ваљда зато што је досадашње понашање Албанаца посебно од краја 90-тих до данас показало да они заправо само причају, а ништа не раде.

ОТВОРЕНЕ ПОДЕЛЕ И СКРИВЕНЕ ПОРУКЕ
Политички процеси у Србији и Македонији очигледно су повезани, као што је то уосталом најчешће случај са дешавањима на Балкану, а посебно тзв. Западном Балкану. Македонска криза, која је кулминирала последњих недеља, траје већ дуго и у својим различитим фазама показала је бројне карактеристике обојених револуција, чије смо расплете досад могли да пратимо и у Србији и на различитим местима од Украјине до Блиског истока и Северне Африке. Део политичке и интелектуалне опозиције у Србији, међутим, упорно покушава да нас убеди у то да је читав феномен обојених револуција фатаморгана и некакав „имагинаран феномен”, који се вероватно никад и нигде није десио, већ заправо представља измишљотину београдског режима и његових плаћеника који желе да баце љагу на „спонтане” протесте и Тиранску платформу, која ће ваљда благотворно деловати на унутрашњу хармонију у оквиру македонског друштва.

skopljeprotest16Класичним спиновањем ствара се атмосфера дубоких подела у српском друштву (по угледу на македонско), тамо где поделе заправо нема, односно нема је ни приближно у тој мери у којој би учесници протеста и навијачи Зорана Заева хтели да она постоји. Периферна питања политичке припадности и афинитета, која се у сваком демократском друштву доживљавају као лично право на избор, сада волшебно постају питања живота и смрти. Људи се деле, односно покушавају да поделе, на основу тога да ли су за власт или не, а та подела се преноси и на друга политичка питања, конкретно на ситуацију у Македонији, у којој Вучићеви гласачи наводно подржавају Груевског, а опозиционари Заева. Иза ових апсурдних оптужби, бесомучног спиновања и наметања периферних питања као одлучујућих, крије се, међутим, једно суштинско питање на које грађани Србије заиста треба да дају одговор уколико желе да сами одлуче о својој судбини и будућности своје земље: Да ли сте за то да Србија буде стабилна држава у којој ће се легитимна политичка борба водити легалним средствима у оквиру институција, а власт налазити у рукама оних који је освоје на изборима... Или нисте?

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.