Menu
RSS

ЗАШТО ПУЦА МАКЕДОНИЈА?

makedonija201706ИВАН РИСТИЋ

Кинеско и руско глобално вођство базирано на развоју и мирној коегзистенцији долазе на Балкану пред најозбиљнији испит


„Врхунска вештина састоји се у сламању непријатељског отпора без борбе.“
Сун Цу

Транспортни коридори су кичма цивилизација у континуитету, од када се свет посматра кроз призму јединствене геостратешке целине. Они се нужно поклапају са географским осама експанзије цивилизација, али се планирају у односу на природне препреке које треба савладати. Геополитичка теорија и пракса Балкан смештају у чвориште стратешких коридора од прворазредног интереса свих важнијих играча, а цену неразумевања непроменљивих законитости геополитике сада плаћа Македонија. Самим тим, одговор на македонску кризу налази se у много ширем опсегу него што су то унутарполитички обрачуни власти и опозиције у нефункционалној балканској државици.

ПРОБОЈ ТАЛАСОКРАТСКОГ ОБРУЧА
Опасна илузија је да је померање динамике економских и политичких односа ка Истоку европски континент постиснуло на маргину геостратешких преигравања. Базичан циљ експанзије кинеског утицаја ка Западу путем пројекта „Један појас – један пут“ је заобилажење поморске „блокаде“, коју јој је приредила таласократска цивилизација. Њено повезивање са Русијом на различитим нивоима сарадње креира кључне правце који имају задатак да таласократско окружење на морима учине бескорисним. Арматуру која ће чврсто држати евроазијски пол на историјској површини су већ постојећи магистрални правци преко Украјине, Белорусије, Северни ток, као и пројекти који тек требају да заживе – поменути Један појас, један пут, Јужни/Турски ток, Северни ток/2, gasovod Снага Сибира, Алтајски гасовод и други.

Ипак, координисаном кинеско-руском покушају да Спајкманову геополитичку теорију пошаље на сметлиште историје атлантизам се супротставља периодичним оживљавањем замрзнутих конфликата, обојеним револуцијама и планирањем пројеката који би новонастале конкуренте избацили из игре на дуги рок. И даље важећа Волфовицова доктрина има задатак да спречи обнову адекватног ривала атлантизму на простору Евроазије, а који би био кључан фактор политичког и економског обједињавања и пројекције утицаја изван најужег суседства. Након дефинитивног одбијања партнерства на равноправним основама од стране атлантизма, Русија се окренула руско-кинеским везивним пројектима, са циљем да у потпуности елиминише вектор који је чини зависном од Запада.

Имајући у виду да Кисинџерова тактика, утемељена на принципу „завади па владај“, није дала резултате, мора се појачати притисак на ободима и зауставити геостратешка експанзија руско-кинеског пола. Због тога се у истом контексту могу посматрати крвави прокси-сукоб у Сирији, пуч у Турској, замрзнути конфликт у Украјини, али и покушај рушења Македоније. Амерички атлантистички и немачки континенталистички интерес се поклапају у реализацији јединственог циља – да се југоисток Европе остави без контакта са евроазијским коридорима, како би се након 2019. године, када је планирано обустављање транспорта гаса преко Украјине, заменио снабдевањем из континенталистичког правца под контролом Немачке, преко гасовода Опал, и даље ка југу. На тај начин би се у корену сасекла енергетска сувереност Балкана схваћеног у ширем смислу, и остварила његова подређеност континенталистичком вектору. Гасовод Баку – Тбилиси – Џејхан, неуспели пројекат Набуко, као и амбициозна америчка замисао која подразумева ЛНГ терминал на Крку у Хрватској имају исту функцију, само из америчке атлантистичке кухиње.

gruevskikinaЗбог тога атлантизам у посредном интересу континентализма пали пожаре дуж оса координисане експанзије евроазијске цивилизације, а први страдају режими на геополитички осетљивим подручјима који покушају да спроведу неку суверену одлуку непосредно у интересу народа те земље, а посредно противно интересу атлантизма и његових сателита.

ДОЛИНА ВАРДАРА КАО КАМЕН СПОТИЦАЊА
Измештање из скученог регионалног оквира и стављање проблема у планетарни контекст помаже у разумевању комплексне слагалице, у којој је Македонија само једна од фигура којима може бити повучен важан потез. Процес растакања македонског политичког система је почео креирањем афере са прислушкиваним разговорима владиних функционера. Логиком qui bono се долази до закључка да иза тога стоје западне обавештајне структуре, са циљем изазивања унутармакедонског сукоба кроз делегитимизацију институција по сценарију обојених револуција.

Ипак, ово су само унутрашње рефлексије игре која се одвија на далеко вишем нивоу. Након елиминисања Бугарске као угаоног камена на гасоводном правцу, Јужни ток је стављен ad acta. Једина рута за нови руски гасоводни правац кроз просторе које контролишу релативно независни играчи је могућа преко Турске, Грчке, и даље кроз Моравско-вардарску долину према централној Европи. Наставак процеса започетог Охридским споразумом би могао у бољој варијанти по Македонију да резултира наставком истог процеса и даљом парализом институција, док ће у апокалиптичном сценарију земља ући у оружани конфликт, након којег ће уследити далеко тврђи сценарио постконфликтног протектората, вероватно по босанском моделу. И један и други сценарио су у интересу западног фактора, што намеће закључак да мир и постојећи поредак у Македонији представљају последњу линију одбране њене суверености. Албанци желе да унапреде модел у коме само партиципирају у власти у модел у коме представљају конститутивни народ у de facto ороченом конфедералном систему. Коначна (кон)федерализација Македоније суштински креира „сигурносну кочницу“ у случају недовољне кооперативности Скопља. Ломљењем суверенистичког коридора у долини која повезује Егејски басен са централном Европом убијају се две муве једним ударцем – јача се албански фактор, који у континуитету подржава Запад, и онемогућавају стратешки пројекти конкурентског геополитичког пола.

Разумевање далеко већег нивоа геостратешке важности Македоније од онога што објективни показатељи говоре потиче још од Бизмарка и Николе Пашића. Он произилази из геостратешког сукоба за контролу виталног балканског правца који води кроз долину Вардара, која је најповољнији коридор предвиђен за изградњу пројекта Једанпојас – један пут и гасовода Турски ток. Због тога је могуће направити злокобну паралелу између Македоније и Сирије – обе државе имају функцију „ваздушног јастука“, који има задатак да амортизује атлантистичку експанзију на ободима обруча и истовремено онемогући стратешке везивне пројекте на месту које је најслабија тачка читаве архитектуре.

* * *

skopljeprotest12Разлог уништавања Македоније и Сирије лежи у истом корену – обе државе су најслабије карике у противничким транснационалним везивним пројектима. Реализација пројеката од цивилизацијског значаја са упориштем у евроазијској конструкцији у настајању значи неповратан процес топљења атлантистичке архитектуре. Тиме кинеско и руско глобално вођство базирано на економском развоју и мирној коегзистенцији долазе пред најозбиљнији испит. Упркос уљуљкавању дела таласократских теоретичара, геополитика није мртва. Она је актуелнија је него икад и игра кључну улогу у расплету који следи. Еволуција из унимултиполарног поретка ка недвосмислено мултиполарном биће пуна препрека, а неки пиони ће у тој игри морати да се жртвују. Атлантизам има иницијативу, сада су на потезу ривали.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.