Menu
RSS

МАКЕДОНИЈЕ ЈЕ РЕШЕНА, НА РЕДУ ЈЕ СРБИЈА

makedonijasmrtЉУБАН КАРАН

Никад није било важније ко ће бити премијер, јер, ако се погреши, то би могла бити слаба карика коју ће ломити НАТО стратези


Македонија је прва држава на Балкану коју Запад покушава потпуно да уништи иако је она одавно њихова интересна зона. У њој се видело шта значи предати суверенитет и независност, јер се они тешко враћају. Ако је и постојао неки траљав покушај да се земља извуче из челичног загрљаја када су Македонци схватили намере Запада, он није успео. Поражени су у специјалном рату, онако како то Запад највише воли, без сопствених губитака. Отпор Македонаца није измакао контроли најјачих западних институција. Расплет кризе се догодио, а да ли је он само привремен, то ћемо тек видети.

Сада је већ јасно да Запад према македонском политичком врху није употребио само дипломатске и војне него и персоналне претње, које су биле довољно уверљиве да су дале резултат. Западни медији су најављивали процесуирање шефа ВМРО-ДПМНЕ Николе Груевског, али су и председника Ђорђа Иванова приказивали као члана исте „криминалне екипе“. Дефинисана су и кривична дела: прислушкивање, злоупотреба службеног положаја, подмићивање и лажирање избора. А уствари ради се о томе да су Груевски и Иванов направили очајнички заокрет покушавајући да очувају целовитост Македоније успостављањем по свему закаснеле везе са Русијом, и од тада су за Запад постали криминалци.

Сада је на сцени попуштање, као најмање болан излаз за македонски политички врх. Под тешким притисцима и претњама САД, ЕУ и НАТО, били су принуђени да прихвате гаранције Зорана Заева и дозволе му да формира нову Владу Македоније иако унапред знају да те гаранције ништа не вреде. Он се обавезао да ће поштовати Устав Македоније, али то ништа не значи јер је једна ствар шта у Уставу пише, а друга како га ко тумачи. А колико је Заев карактерна личност, види се већ по томе што су обећања која је дао Македонцима контрадикторна претходним обећањима које је дао албанским партијама и ономе што је потписано у Тиранској платформи.

Шта су Македонци сами себи урадили и да ли су погрешили, показаће време, иако, руку на срце, и нису имали неку алтернативу. Алтернатива је био рат, који нису могли да добију, јер нису имали савезника. Њихови савезници, за које су се давно определили, отворено су стали на страну њихових противника, тако да им, поред таквих савезника, непријатељи нису ни требали.

Када би Македонци имали искуства која има српски корпус о преговорима, договорима и уговорима са „пријатељима“ на Западу, не би поверовали ни њима ни њиховим сателитима. Поготово не под притиском, иза кога се редовно крије лоша намера. Јер чему притисак ако редовно чине, како то кажу, нешто што је добро за оне које притискају. Као да су сви толико беспаметни, па нису у стању да препознају шта је то добро за њих.

Сличне договоре имали су Срби у Хрватској, па су етнички почишћени злочиначким војним акцијама из зона под контролом УН. И ником ништа. Запад је те акције не само одобрио него је активно у њима учествовао. Одавно своја обећања и договоре о мирном решењу проблема не помињу јер знају да је то био само део оперативног маскирања оружаних акција. Србе у Хрватској нису преварили и изненадили Хрвати, него дрске лажи и лажна обећања „међународне заједнице“. Слично су се понашали и у вези са договорима у БиХ и на Косову, где су сваки потписани договор покушали да преокрену у корист српских противника. То чине и данас и зато им се не може веровати. Друга је ствар ко мора да им „верује“ под претњама и уценама, као македонско руководство.

НАЈАВА ПОГОРШАЊА ОДНОСА СА МАКЕДОНИЈОМ
У предстојећој припреми политичких и дипломатских притисака на Србију Македонији неће бити дозвољено да изиграва доброг комшију и братски народ са Србима. Њихова спољна политика предајом мандата Заеву више није њихова ствар, него део општег плана политичког преуређења региона. За очекивати је захлађење односа са Србијом, које ће провести Заев. Могуће су и одређене врсте напетости и провокација оптуживањем Србије за све и свашта кроз историју до данас. Да ли ће то бити оптужба за геноцид, како су то тражили Албанци Тиранском платформом, или нешто друго, није ни важно. Важно је да наши билатерални односи немају добру перспективу и тако нешто се већ назире кроз лансиране дипломатске чарке. Као да ми не знамо да то увек тако почиње – оптужбама и протеривањем дипломата. Саме дипломате ту и нису важне. Они су само колатерарна штета. А то што Заев наводно томе не придаје значај не би требало да нас завара јер политику према Србији неће креирати он. Биће то више великоалбанска него македонска политика.

skopljehaos02Србија је једина у Македонском окружењу искрено тежила добросуседским односима, и за то много жртвовала. Македонци јесу декларативно показивали да желе добре односе, али су редовно чинили све на штету Србије. Већ тада је било јасно да нису суверена држава, тако да ово данас и није велико изненађење. Сада, и поред свега доброг што је Србија урадила за Мекедонију, и поред свега лошег што је Македонија урадила Србији, Македонци траже длаку у јајету и повлаче дипломатске потезе који најављују захлађење.

Није случајно ових дана медијска пажња у Македонији фокусирана на случај саветника у Амбасади Србије у Скопљу Горана Живаљевића. Полако се подгрева и прави обавештајна афера. Потенцира се да је Живаљевић официр БИА, што није тајна, јер је као такав званично присутан у Македонији. Сада га, међутим, прозаевљевски медији у Македонији и њихова подршка у Србији приказују као обавештајаца са дипломатским статусом, за кога се сумња да је прекршио дипломатски протокол. Евидентирано је његово присуство у конференцијској сали Собрања приликом њеног заузимања од стране демонстраната.

Успут, извлаче се и неке ствари „из нафталина“, по чему се види македонска лоша намера. Износе се инсинуације да Живаљевићу није први пут да прави дипломатске прекршаје, јер је то чинио и у Хрватској – као да не знају да Хрватима и не треба конкретан повод када им падне на памет да ремете наше међудржавне односе. Потеже се чак и његова супруга која је давно саслушана у вези са убиством Славка Ћурувије иако је била обична службеница у БИА која са планирањем и извођењем тајних операција није имала никакве везе. Да ствар буде бомбастичнија, помиње се и Москва, где је Живаљевић наводно био саорганизатор некаквог скупа са циљем подршке војној неутралности држава на Балкану.

skopljeprotest16Да ствар поприма шире размере, види се по томе што је амбасадорка Србије у Скопљу позвана на разговор у Министарство иностраних послова Македоније ради објашњења иако је пре тога Живаљевић јавно рекао шта је радио у Собрању. Тако се покушава наметнути сумња да Србија у македонској кризи и конкретно у македонским немирима има неку тајну улогу. Тако сада та тајна улога може даље да се разрађује – да ли је то учешће у организацији протеста, да ли је у питању посредна веза са Русима, јер се спомиње Живаљевићев боравак у Москви итд. Могућности монтаже и разних сценарија су отворене, а да ли ће се користити за даље погоршање међудржавних односа или су они у овом тренутку довољно нарушени, видећемо.

АКЦИЈЕ МАКЕДОНСКЕ СЛУЖБЕ
Отвара се питање да ли је Живаљевићу било место на протестима у Скопљу и да ли је уопште смео да се нађе у конференцијској сали Собрања коју су заузели демонстранти? Пре свега, он тамо није био тајно, него се претходно јавио надлежним македонским органима. Ако у Београду на сваком протесту отворено или прикривено дежурају западне дипломате, догађаји у Београду не угрожавају њихове државе, а нас се догађаји у Македонији итекако тичу јер нас директно угрожавају.

Македонија је експлодирала и догађаји су имали такав интензитет да их је било тешко пратити. Ствари су се шириле и мењале из минута у минут и нико није могао предвидети куда све то води. Биле су оправдане сумње и очекивања да све то води у ратни сукоб, који се неће моћи контролисати. Ниједан обавештајац, па ни Живаљевић, нема право да у таквој ванредној ситуацији буде пасиван, него је обавезан да хитно „јури“ информације које ће доставити својој влади ради благовременог доношења одлука и предузимања безбедносних мера.

Шта је требало да ради? Да чека да му неко достави податке, да их проучава и селектира, па након тога да шаље извештај? Није то била ситуација за тако нешто. Догађаји су ишли тако брзо да такав извештај, док би стигао до Београда, више ником не би требао. Наш обавештајац, ма ко он био, има додатно оптерећење јер је ескалација сукоба претила да се прелије и на територију Србије, не само на Косово него и у околину Прешева (није ли баш у рејону Прешева и Бујановца ВБА открила велику количнину оружја намењену Албанцима у Македонији). Значи, морао је по сваку цену да одмах достави квалитетне и проверене податке о степену угрожености своје земље. За шта уопште постоје обавештајци ако не за такве ситуације. Зато не чуди што се Живаљевић нашао на лицу места и из прве руке прикупио потребне информације. Притом се није огрешио о дипломатски статус јер податке није прикупио на недозвољен начин. И, друго, нису то били никакви поверљиви подаци који задиру у македонске врхунске тајне и чијим би одавањем била нарушена безбедност Македоније. Радило се о насилним демонстрацијама, које су посредством камера сви могли да виде.

vucicliАко је већ Македонија тако осетљива, да ли је њој чиста савест по питању правог обавештајног рада против Србије? Није, јер је њена територија од самог оснивања самосталне државе кориштена као платформа не само за обавештајна него и за субверзивна, па и ратна дејства САД, НАТО и паравојних терористичких албанских снага против Србије. Па и сама македонска обавештајна служба била је понекад директно укључена у обавештајне акције против Србије. Например, 90-тих година хрватска и словеначка обавештајна служба показале су велики интерес за Раденка Радојчића, кључну личност у великој обавештајној афери „Опера“ у Команди ратног ваздухопловства и ПВО у Земуну. Радојчић је своју обавештајну каријеру започео као сарадник КОС под псеудонимом „Људевит“, да би се касније због низа недозвољених ствари нашао пред Војним судом у Београду. Илегално пребацивање Радојчића у Македонију са оригиналним македонским документима на лажо име омогућила је македонска служба уз помоћ словеначког обавештајног официра Ладислава Грабера, уграђеног у хуманитарну мисију УН – УНХЦР. Грабер је пренео македонска документа за Радојчића и возилом УН га пребацио из Србије у Македонију. Била је то велика македонска услуга Словенцима и Хрватима на штету Србије, јер је Радојчић однео са собом масу најповерљивијих података и масу микрофилмованих тајних докумената. Ипак, Србија у вези са тим никад није позвала никог на разговор од дипломата из Македоније, а све за рачун добросуседских односа јер суседу не треба тражити длаку у јајету.

ШТА ОЧЕКУЈЕ СРБИЈУ?
У овом тренутку се нишанске справе САД и НАТО премештају са Македоније на Србију и Републику Српску. Већ сам избор посетилаца из САД након смиривања тензија у Македонији не најављује ништа добро. Напетост у тим разговорима и отров који просипају није могуће сакрити ни пред камерама, у кратком дипломатском куртоазном обраћању новинарима и српској јавности. Већ сам израз лица нашег премијера након таквих разговора говори нам да ће се притисци и уцене повећати. За сада, притисци на Србију су контролисани, и то због једног јединог разлога – САД процењују да би нас превеликим притиском отерали у зону доминације Русије.

Тако се и будући потези могу наслутити. Иако Македонија и Србија немају никакве сличности у геострагијском пложају, па зато у Србији није могућ македонски сценарио, неке законитости посредног наступања САД и НАТО одавно су попримиле стандардне карактеристике. Први покушај ломљења отпора увек иде специјалним дејствима, без употребе силе, сем у облику претње, где главну реч воде дипломатија и обавештајне службе. Значајно је што су САД и Немачка, по питању приказивања стања демократије у Србији, у све већем раскораку и већ се јасно види да НАТО више није компактна алијанса. Не треба a priori закључивати да ће став САД превагнути.

Од 90-тих година до данас ништа се није променило у начину америчког притиска на кључне личности балканских држава (о чему данас говоре неки бивши српски политичари који су искусили хашке казамате). Прва врста притиска одвија се кроз отворен политички захтев – „од вас се очекује да урадите то и то“, или у крајњој линији, „ви морате да урадите то и то“. Ако типовани политичари не попусте, следи војна претња, где се отворено каже да, због неразумевања и нефлексибилности, њихова држава може бити војно поражена или бомбардована од НАТО. Ако ни тада не попусте, следи персонална претња да ће личности које не прихватају америчке захтеве и предлоге бити комромитоване, оптужене, ухапшене и суђене за најтежа кривична дела – изазивања рата, непоштовање правила рата, ратне злочине и сл, а све у време док рат није ни почео или на самом почетку рата, како то западњаци воле да кажу – кампање (као да је у питању прерада шећерне репе).

skopljehaos03У данашње време, након хашких искустава, мало је државника који могу да издрже све три врсте притиска, а да не попусте. Тако треба гледати понашање македонског државног врха, а не као некаква наседања на обећања и гаранције Зорана Заева. Једноставно речено, уплашили су се америчких претњи и попустили. Јер погрешно је закључити да је Хашки трибунал основан ради праведног суђења свима који су изазвали рат и извршили ратне злочине – да је стварно тако, судило би се Хрватима и Албанцима који су починили стравичне злочине и не би збуњено и са неверицом гледали како их амнестирају и пуштају. Значи САД и НАТО гледају у будићност, тако и Хашки суд није основан због прошлости него због будућности, где свако може бити осуђен на међународном суду ако се не уклапа у америчку политику и стриктне захтеве и свако може бити амнестиран ако је на проамеричкој пројекцији догађаја. То је свима у свету јасно стављено до знања и зато су двоструки стандарди приликом суђења тако јасно изражени. Није то случајно, него намерно, ради застрашивања будућих „преговарача“.

ЕНИГМА ЗА ЗАПАД: КОЛИКО СУ СРБИ РЕШЕНИ НА ОТПОР
Случај Македоније показује да су климаве тврдње прозападних улизица и НАТО лобиста како смо могли благовременим препуштањем наше судбине у руке САД и НАТО имати чврсте гаранције целовитости и просперитета. Македонија је учинила управо то па су јој сада под упитником и држава и нација. Доживели су понижавајућу ситуацију да им Албанци диктирају шта треба да раде. То Српски народ, са слободарском традицијом какву има, не би могао да прихвати.

Утисак је да западне обавештајне службе тренутно у Србији испитују једину сферу са којом нису начисто а која би им могла помрсити рачуне и анулирати све тајне планове и сценарија заснована на спољњим притисцима и унутрашњој дестабилизацији. Испитују стварну решеност и одлучност народа на отпор у тешким условима и да ли та решеност иде до нивоа спремности на дугорочан војни отпор свакој врсти угрожавања.

Тешко да САД и НАТО могу измислити неку нову врсту притиска коју Србија већ није искусила. И стил је познат – перфидан и лицемеран до безобразлука – да нас притискају за наше добро. Уз свима познато објашњење да они ништа немају против српског народа, него само против српске власти и српског режима, који ће сигурно бити проглашен за недемократски и тоталитаран. Српске вође, ако издрже све претње, постаће криминалци и диктатори. Као што су то постали македонски лидери, који би могли након попуштања под притисцима поново постати узорни грађани.

Сада нам више него икад треба државно руководство које има јасан и непопустљив став по питању виталних интереса и уставне целовитости Србије. Руководство које неће поклекнути пред политичким, војним, па ни персоналним притисцима. Наравно да треба наставити сваку међународну сарадњу, поготово економске иницијативе које су већ покренуте, па и евроинтеграцију, али не дозволити да то служи као батина за дисциплиновање Србије.

Ако су икада наоружавање и војне припреме за одбрану биле важне, онда је то овај политички тренутак. Притисци да се не наоружавамо биће велики и изнутра и споља. Могуће је и да се створи управо таква клима да све то изгледа непотребно, али не треба ни на тренутак заборавити да управо то може бити смишљена подвала и део оперативног маскирања будућих војних намера, са циљем да се Србија успава и затекне неспремна. Треба нешто учити из историје – нити за један рат до сада који је водила Србија није била спремна, па је ипак морала да их води јер су јој били наметнути. На Балкану, и када изгледа да рата никада неће бити, велике силе преко ноћи створе озбиљне ратне претње. Зато наши програми модернизације и јачања одбране морају бити дугорочни и плански и не могу зависити од дневнополитичке ситуације.

bratoljub ljubovija foto tanjugdimitrije goll 1495802617 1195063Није искључено, да након невојних покушаја пребацивања Србије на антируски и НАТО колосек, уследи покушај војног решења проблема званог Србија и Република Српска. Није случајно да се Брчко ових дана помиње као место будућег стационирања НАТО снага, чиме би се отежала одбрана северозападног дела Републике Српске. Ако већ знамо на основу дводеценијског искуства како изгледају стандардни притисци и претње САД и НАТО, изузетно је важно да српски корпус у овом историјском тренутку предводе личности које тај притисак могу да издрже и које имају довољно храбрости да не подлегну персоналним претњама. Зато никад није било важније ко ће бити будући премијер Србије, јер, ако се ту погреши, то би могла бити слаба карика коју ће ломити НАТО стратези.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.