Menu
RSS

НИШКА РАСКРСНИЦА

hojtbrajanji00ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ

Холбрук по други пут међу Србима или како нас реинкарнирани клинтонистички систем опет тера да радимо против својих интереса


Амерички амбасадор у Србији дао је ових дана себи за право да нам јавно поручује шта је нашој војсци (не)потребно од наоружања. И то није све. Директно нам прети када каже да би у сукобу америчких хеликоптера које је добила Хрватска и мигова чију флоту ће Србија проширити и ојачати уз помоћ руске донације и наше модернизације – тријумфовали први. Јасно је да су хеликоптери, ма колико били добри, инфериорни у односу на савремене суперсоничне авионе, те је наведено, буквално схваћено, немогуће. Речи Кајла Скота требало би тумачити пренесено. Он нас је подсетио да је Хрватска чланица НАТО и да бисмо, у случају сукоба са њом, против себе имали тај пакт.

ЛОВ НА РУСИЈУ
Пар дана пре Скотовог, врло благо речено, крајње недипломатског иступа, високи званичник америчког Стејт департмента задужен за Балкан окомио се током иступања у поткомитету за спољне послове конгреса на Русију и њену улогу у нашем региону. У духу хладноратовских стереотипа, без икаквих аргумената, Хојт Брајан Ји је оптужио Москву да делује са намером да изврши „малигни утицај на Балкану“, при чему користи „финансијска и политичка средства у покушају да спречи повезивање тог региона са Западом“.

Дрско је устврдио и да Руска Федерација охрабрује Републику Српску на сецесију, односно да је фактор дестабилизације БиХ. С друге стране, нагласио је да је циљ САД да на Балкану промовишу „мир и стабилност“ и да ради тога сузбијају све оно негативно што наводно долази из Русије. У том контексту је рекао да „САД подржавају формирање војске Косова“, али тек „када се за то испуне сви услови“. Како је појаснио, та стратегија укључује да се са стварањем војске сагласе све стране у косовској влади, укључујући и „српску мањину“. Зато од Приштине очекује да поступа у складу са договорима које је раније постигла са америчким званичницима.

„Одмерено“ и у интересу „мира на Балкану“ – нема шта. САД подржавају озбиљна албанска кршења резолуције 1244 и претње да ће се са тим наставити, али само траже да се за то испуне одређени услови. Није проблем злочин, већ ако се почини дању, а не ноћу. Упоредо, Американци осуђују Русију и Републику Српску за стање у БиХ иако су Москва и Бањалука привржене изворном Дејтонском споразуму, док га Сарајево, уз свесрдну подршку низа западних центара моћи, већ дуже од две деценије подрива. На такву америчку „принципијелност“ надовезује се и однос Вашингтона према српско-руским хуманитарном центру у Нишу.

КЛИНТОНИЗАЦИЈА ТРАМПА
У вези са њим је Ји нагласио да не верује у руске „чисте намере“. Ако се баш и не ради о „шпијунском центру“ или скривеној „војној бази“, упозорио је да хуманитарни центар Русије у Нишу „врло могуће има за крајњи циљ утицање на формирање јавног мњења“. Добро јутро, Колумбо. Наравно да има. Све што на уочљив начин предузимају велике силе у иностранству, има и маркетиншку димензију. Шта је ту спорно и проблематично? Па Америка, и када донира лекове, од тога прави прворазредни перформанс. А, када се ради о поменутом центру, битно је да ли он уистину врши своју хуманитарну мисију? Већ више пута смо видели да је одговор потврдан. Руси су нам у борби против елементарних непогода за годину дана помогли колико Запад није за деценију.

То добро знају и у Вашингтону, као и да руско хуманитарно присуство у Нишу војно и на било који други начин директно не угрожава америчке интересе на Балкану. Но угрожава их посредно ако је и даље на снази клинтонистичко-сорошевска политика похода на Исток, односно ако је у оквиру те игре актуелно заокруживања доминације на нашем простору. Хојт Брајан Ји нас је дефинитивно уверио да је у оба случаја одговор потврдан. Американци се брину за опстанак и проширење своје балканске геополитичке конструкције која је из тога произашла – а не за нашу добробит – па им зато и даље сметају руски хуманитарци у Нишу.

Nishumanitarni centar 600x450Било да је у питању то да је Трамп, макар када се ради о односу према Русији и свим оним што је у сенци тога (а ми смо баш ту), капитулирао, па се експлицитно наставља стара политика; или се ради о томе да је тако само имплицитно, тј. да су, после серије пораза које је у сукобу са наслеђеним системом нови председник доживео, они који га чине а баве се нама осетили да могу да дигну главу и поново почну да раде по старом – консеквенце су за нас исте. Оне које ми видимо као оличење америчке администрације, док је Трамп далеко у позадини заокупљен могућим импичментом, поново су почели да се понашају према нама, у вези са нама и око нас као да је победила Хилари Клинтон. То се догодило готово преко ноћи.

ХОЛБРУКОВ НАСТАВЉАЧ
Тако је дипломата са имиџом чврсторукаша – понекад доживљаван и као нови Холбрук – Хојт Брајан Ји – већ недавно протутњао Балканом те током своје блицкриг панцир турнеје дисциплиновао политичаре у Албанији и Македонији. Они су после пар васпитних разговора са њим поступили како (полу)официјелна Америка жели, односно, како се то еуфемистично каже, „кренули су путем демократског деловања у духу одрживог компромиса“. Сада је поменути званичник закуцао и на наша врата.

Није више испред нашег прозора одакле нам је довикивао шта треба да радимо, већ нам премерава кућу изнутра. Ове недеље је у фокусу његове пажње Београд и то, како се протоколарно каже, ради вишеслојног унапређења српско-америчког „партнерства“ и разматрања низа „регионалних и билатералних питања од значаја за обе стране“. Иако су у првом плану општа места, јасно је шта је потка посете Србији америчког „комесара“ за Балкан. Он нам је то кратко пре посете у поменутом разговору са америчким конгресменима и сам рекао.

Саветовали смо Србију да Русима „поставља тешка питања зашто им је потребна та установа (хуманитарни центар у Нишу), зашто траже специјални статус за њу и шта ће да раде тамо што се већ не ради у постојећим сличним установама“. Значи, Ји је у Београд дошао да, са акцентом на нишком хуманитарном центру, забија клипове у точкове руско-српских односа. Тачније да застраши наше званичнике да не помисле да ишта учине што би те споне унапредило. Вероватно је део пакета и захтев да одустанемо од модернизације наших оружаних снага уз помоћ Русије. Није Скот пре посете свог надређеног тек тако проговорио о миговима те нас је подсетио да се налазимо у НАТО дворишту.

БАЛАНСИРАЊЕ ОДГОВОРА
Америка је, већ је то недвосмислено јасно, кренула у наставак антируске офанзиве. Срби су ту колатерална штета. И није битно што је генерално акција која се одвија под Трамповим плаштом конфузна, односно представља одраз америчких унутрашњих сукоба. Када се ради о великим фронтовима, као што су они у Украјини или Сирији, све се то види, тј. америчка офанзива се одвија по принципу крени-стани, заузми гард па се ценкај са Москвом, удари тактички да би амортизовао очекивања свог јавног мнења, али стратешки буди недоречен. Но, када је у питању секундарни Балкан, ствари су много простије.

Ту Америка очито одлучно предузима маневре демонстрације моћи који је мало оптерећују и спутавају. Ствар воде окуражена техничка лица из старог режима. Циљ им је да се нама у региону покаже ко је овде газда, али и да се тако пошаље порука на друге меридијане, где или пак у вези са којима непосредно Вашингтон не може тако лако да делује. Шта у таквим околностима може и треба да уради Београд? Пођимо од тога да амерички амбасадори и у много већим и снажнијим земљама од Србије повремено имају крајње недемократске испаде.

vucicjiДешавало се то недавно и у Русији, али Москва је на такво понашање одговарала врло бурно. Но то не значи да би на најновије директне провокације Кајла Скота и индиректне испаде Хојта Брајана Јиа требало реципрочно да одговори и Београд. Да ублажено парафразирам једну латинску изреку: обичан смртник не може да се угледа на Јупитера. Међутим, једно је мерити речи, а друго је поводити се за недобронамерним придикама и предузимати погрешне потезе или се уздржавати од исправних. То већ официјелна Србија не сме да чини, макар се и уздржавала од адекватне вербалне реакције на подбадања.

НЕПРИСТОЈНА ПОНУДА
Вашингтон жели да поново одбијемо да изађемо усусрет руским захтевима у вези са Нишом, који ни на који начин не угрожавају наше интересе. Штавише, у потпуној су сагласности са политиком наше војне неутралности. Јер, макар симболички, аранжмани са НАТО, који су је озбиљно угрозили, добијају какву-такву противтежу. Москва то добро разуме. Очито сматра да је наше одуговлачење по том питању некоректно, те тражи да се у најкраћем року ствар рашчисти. У вези са тим је недавно наишла на разумевање и министра спољних послова Србије Ивице Дачића, што засигурно није био само његов лични став већ усаглашени позитивни сигнал врха наше државе.

Нема сумње да би Београд радо изашао усусрет оправданим захтевима Кремља. Али је јасно и да се боји Запада. Не само Вашингтона већ и Берлина. Зато у вези са Нишом конфузно идемо у круг. Хојт Брајан Ји сада брутално распирује наш страх. И велико је питање да ли се ради само о психолошкој операцији или спремности да нам се озбиљно загорчава живот ако учинимо оно што САД не желе. Међутим, шта нам је алтернатива? Да ли нам САД ишта позитивно нуде?

Јасно је да настављају стари курс по питању Косова. Можда то за сада раде са мало више такта (и уз шансу да се у контексту дешавања на америчкој унутрашњој сцени ствари донекле промене), али са становишта онога што данас знамо, последице по нас остају исте. Зар је онда битно да ли ће наступити коју годину пре или касније? Када се ради о Републици Српској, ту стари још нису стигле баш дотле. За сада је мање под ударом критике тамошња српска власт, а више Русија, али од тога до нове етапе подршке Сарајеву само је један корак.

ХЛАДНИ РАЧУН
У околностима када смо дошли до тачке када лако можемо да иритирамо Русе, што би могло да доведе до тога да се дистанцирају од нас – о свему реченом посебно морамо водити рачуна. Сада потпуно остављам на страну своју личну русофилију, већ посматрам ствари тотално хладно. Америка нам ништа не нуди, већ нам прети. Русија нам је кључни фактор подршке у одбрани (1) оно мало наших преосталих (али ипак јако битних јер и највеће албанске пријатеље подсећају да се не ради уистину о тзв. независној држави) позиција на Косову и Метохији, као и (2) опстанка Републике Српске на државним основама које су потврђене у Дејтону.

Москва, и када би се наљутила на Београд, не би се окренула против нас, али је реално очекивати да би нам много мање активно помагала. Од сфере лобирања – где не без успеха контрира америчким напорима да што више држава призна Косово те оно уђе у што већи број међународних институција – до безбедностних питања. А замислимо само сценарио да албанске снаге (не називам их екстремистичким јер се ради о ономе што је мејнстрим приштинске политике) крену у поход на север Косова. Зар је за очекивати да ће КФОР (НАТО) предузети војне мере да их заустави? Чак и да не одобрава потезе Приштине, све би се завршило празним причама.

Видели смо како су и колико НАТО војници током мартовских погрома 2004. године заштитили Србе и наше манастире. Ако дође до покушаја реализације истог и на северу који је под контролом тамошњих Срба, само интервенција наших снага – било званичних или добровољачких (ако због могуће НАТО интервенције није могуће другачије) – гарантује опстанак нашег народа. Да ли Србија у тако нешто може да се упусти без подршке Русије? Хтео у старту то или не, ако се ствари отргну контроли, Вашингтон ће нови балкански пожар поново гасити на штету Срба. Једино ако зна да ће на Балкану добити нову Сирију, то неће учинити.

ГЕОПОЛИТИЧКА (И)РАЦИОНАЛНОСТ
Далеко је од тога да предлажем да постанемо нова Сирија, макар се тако одмакли од западне доминације. Таман посла. Стар смо и напаћен народ и очајнички нам треба мир. Ради њега, ако нема друге, морамо да савијамо главу. Али, да би мир и минимум својих виталних националних интереса очували, не смемо априори да се одрекнемо и потенцијала за отпор. Ако се пређу границе нашег националног опстанка, немамо куд. Зар да кротко жртвујемо РС и севера Косова? И ко иоле рационалан може да устврди да онда на рад неће доћи Војводина, Рашка област или југ централне Србије?

Да се то не би догодило, односно да бисмо имали капацитете да се мирнодопским, али, ако буде нужно, и другим средствима одупремо наметању разноврсних антисрпских аранжмана, морамо да испоштујемо оно што смо (не)формално договорили са Русима. Ако смо сматрали да је нешто за Србију сувише ризично, о томе смо морали да мислимо на време, а не да обећавамо Кремљу оно што се плашимо да остваримо. Москва има разумевања за наш положај, али мора да води рачуна и о својој јавности, односно о међународном престижу који произлази из односа великих сила са другим земљама, тј. из (не)поштовања које оне према њима показују.

putinbeograd201401Тако смо опет стигли до Ниша, који представља озбиљан тест на коме не смемо да паднемо због своје будућности. Макар Ји, Скот и њима слични западни душебрижници, због тога беснели. Мања је за нас то штета него она која би макар посредно и фазно наступила услед захлађивања односа са Руском Федерацијом. Да ствар сведем на суви прагматизам – без икаквих филија, фобија и осврта на прошлост (која је иначе и те како битна) – док Американци Хрватима донирају савремено наоружање и тихо праве некакве оружане снаге Косова, нама поклоне покоји ненаоружани хамер или багер за војску. Руси нас третирају савезнички. Паметном доста.


Печат / Видовдан

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.