Menu
RSS

ДЕКОНСТРУКЦИЈА „ГРАЂАНСКЕ СРБИЈЕ”

sasajankovic06ЈЕЛЕНА ВУКОИЧИЋ

Која ће од две стране однети победу у бици за будућност Србије, још увек је неизвесно, али је сасвим сигурно да помирења неће бити


Пре неки дан бивши председнички кандидат Вук Јеремић најавио је формирање нове странке која би наводно требало да ради на помирењу две Србије – националне и грађанске. Јеремић је са сличном политичком платформом наступио и на изборима на којима је важио за једног од јачих опозиционих кандидата, тако да је његов скроман резултат од око пет процената гласова бирача (готово два пута мање од оног што је освојила пародија звана Бели) представљао прилично изненађење за велики број познавалаца политичких прилика. Бивши министар спољних послова у владама Војислава Коштунице и Мирка Цветковића, међутим, очигледно не одустаје од амбициозног плана креирања политичке снаге која ће волшебно ујединити гласаче Шешеља и Чанка или, гледано из угла цивилног друштва, Иницијативу младих за људска права и Покрет младих за истину.

Истини за вољу, Јеремић је и сам већ део уједињене опозиције, која, бар на први поглед, осим мржње према режиму, нема пуно тога заједничког. Наиме, већина странака новог блока (ДС, грађани и ЛСВ) имају прилично екстреман „либерално-демократски” програм, који предвиђа de јure признавање Космета, улазак у НАТО (што би аутоматски значило увођење санкција Русији), признавање наводног геноцида у Сребреници (што би био почетак краја Републике Српске) и, наравно, даље „јачање” аутономије Војводине. Доста је било и нема неки посебан национални програм, и велико је питање какву би политику водили у некој будућој влади. Двери имају програм који је супротан свим наведеним „грађанским опцијама”.

Колико год уједињење партија са дијаметрално супротстављеним програмима понекад деловало као нека врста политичке перверзије, сви смо одавно навикли на то да је у Србији, односно српској политици, све могуће и да су у циљу освајања власти бројне опције коалирања и уједињавања на столу, па и оне које се косе са здравим разумом. Самим тим, не би требало да чуди ни формирање новог ДОС, а ни амбициозне идеје Вука Јеремића. Оно што, међутим, јесте и проблематично и неоствариво, а тиче се Јеремићевог политичког програма, јесте покушај спајања два неспојива концепта, парадигме, начина размишљања који једноставно не иду и не могу да иду заједно, без обзира на то што поједини политички субјекти покушавају да нам докажу супротно.

Шта би требало да буде грађанска Србија?

У 19. и првој половини 20. века представници грађанске Србије били су припадници њене друштвене и интелектуалне елите, људи који су се делом школовали у земљи, а делом у иностранству, а онда враћали у своју државу да помогну њен развој и изведу је на пут модерних европских нација након вишевековне отоманске окупације. Од доласка кнеза Милоша Обреновића на власт почело је слање младих људи на школовање ван граница земље, да би 1839. године Министарство просвете усвојило стратегију према којој је држава организовано сваке године слала одређен број младића у образовне установе великих европских градова. Ови млади људи, заједно са растућим бројем студената на домаћим универзитетима, радили су на културном уздизању и просвећивању Србије, на заштити њених интереса и њеном постепеном претварању из отоманске провинције у савремену државу. Између њих је било идеолошких и политичких разлика, али су им намере биле позитивне и патриотске, а циљеви исти – напредак српске државе у свим областима, укључујући националну културу и образовање, и изградња њених институција на средњовековним немањићким темељима. Другим речима, наставак оног процеса који је насилно прекинут отоманским освајањима. Ови грађани нису обавезно морали да буду највећи и најбољи Срби, али су углавном били најобразованији и најутицајнији, и њихова је улога управо била да образују и национално освесте масе становништва, које у периоду отоманске окупације нису имале приступ културним и образовним институцијама.

jeremicizbori201701Слом грађанске елите у Србији дошао је са стварањем Друге Југославије и доласком комуниста на власт. Неки од српских интелектуалаца завршили су под земљом, неки на Голом отоку, неки у егзилу, а остатак је, након што им је конфискована сва имовина и одузет друштвени статус, наставио да егзистира на друштвеним маргинама у Социјалистичкој Републици Србији. До почетка 90-тих и распада СФРЈ од некадашње грађанске класе остали су само трагови, да би у периоду ратова и политичких превирања након стварања вишестраначког система почео да добија обрисе један нов феномен – квазиграђанска наводна елита, чији је задатак био и остао да финализира посао који су успешно започели (и великим делом и довршили) комунисти, односно да зада коначни ударац држави Србији и националном бићу српског народа.

НОВИ „ГРАЂАНИ”, ЦИВИЛНО ДРУШТВО, АУТОШОВИНИЗАМ
Послекомунистичка „грађанска”, односно друга Србија, настала почетком 90-тих након обојене револуције Петог октобра, највећим делом је преузела полуге власти, као и управљање просветом, културом и медијским простором, што је за резултат имало праву поплаву најбруталнијег огољеног аутошовинизма под маском некаквих „грађанских европских вредности“ и маргинализацију и гажење свега што у себи садржи префикс национално. Иако и овде постоје изузеци, „грађанство” је нажалост у Србији углавном постало синоним за подсмевање српској историји и култури, фалсификовање те исте историје, патолошку србомржњу и удруживање са читавом плејадом традиционалних регионалних и глобалних српских непријатеља у циљу коначног затирања сваке идеје српске државности и слободе. Наводне грађанске политичке партије биле су и остале оне које немају никакав национални програм, јер га сматрају сувишним и небитним, док су грађанске невладине организације класични гробари српске државе, нације и националних интереса.

natasakandicsorosПослепетооктобарска Србија је великим делом постала бојно поље на којем су ослабљене, сиромашне и готово умируће националне снаге последњим атомима снаге покушавале и покушавају и даље да воде борбу са јаким, агресивним и богатим „грађанским” структурама. Док су српске власти по налозима Хашког трибунала хапсиле хероје одбрамбено-отаџбинских ратова и лидере патриотских организација, либералне Сорошеве невладине организације су отворено, беспризорно и агресивно спроводиле своју антисрпску, антидржавну и антиуставну политику под будним оком и патронатом америчке и британске амбасаде. Док је величање стваралаца Републике Српске посматрано и третирано као кривично дело, дотле је присуство председнице Фонда за хуманирано право „грађанке” Наташе Кандић у косовском парламенту у време проглашења независности парадржаве Косово прошло незапажено од стране званичних органа Републике Србије. Док су малобројне српске националне и патриотске организације молиле за донације како би могле да финансирају своје деловање, дотле су „грађанске” НВО, поред Сорошевих и Рокфелерових фондова, могле да рачунају и на средства српског буџета, будући да влада и није имала избор осим да под западним притиском уврсти њихово финансирање у своје обавезе.

Требало би нагласити да се ова инвазија аутошовинизма дешавала управо под маском некакве „грађанизације” Србије, која никада од Петог октобра па до данас није представљала ништа друго него десрбизацију српског етничког простора, који је након готово пола века бруталне комунистичке диктатуре полако почео поново да поприма своје некадашње контуре. Синоним за наводну културну, правну, уређену, пристојну грађанску Србију заправо је постала Србија без историјског континуитета и моралног компаса, Србија која се стиди свега оног што је икад ваљало у њеној прошлости, а поноси оним чега би се управо стидела свака нормална држава којој је стало до тога да има будућност, Србија која ради не само све оно што од ње захтева Запад него и све што од ње захтевају Загреб, Сарајево или Приштина, Србија која се, у страху да не увреди менторе и налогодавце, ограђује од свог комплетног историјског и културног наслеђа проглашавајући га ретрогрданим и анахроним, наводним баластом који нас спречава да кренемо „напред”. Кратко речено, послепетооктобарска „грађанска елита” може да се опише као негација и директна супротност свега онога што је до доласка комуниста на власт чинило праву грађанску Србију.

НЕМА ПОМИРЕЊА НАЦИОНАЛНЕ И АУТОШОВИНИСТИЧКЕ СРБИЈЕ
Вештачко раздвајање националне и грађанске Србије, односно отимање грађанске идеје од стране аутошовиниста, западних невладиних организација и политичких странака које немају никакав национални програм, већ заправо заступају националне програме Шиптара, Бошњака и Хрвата, представља још један у низу напада на ову земљу од 90-тих наовамо, који су прећутно прихваћени, а да нико није ни покушао да им се супротстави. Ко је дозволио и зашто је дозволио аутошовинистима и петоколонашима да добију тапију на појам грађанске Србије, онај који се у новијој српској историји односио на најбоље, најобразованије и национално најсвесније међу нама?

drugasrbijaАпсурдно је и помислити да оно што су некад били Никола Пашић, Јован Ристић, Светозар Милетић, Јован Цвијић, Исидора Секулић сада треба да представљају Саша Јанковић, Наташа Кандић, Сташа Зајовић, Соња Бисерко, Горан Марковић и њима слични „грађани”. Истовремено, нико не може да забрани појединцима да себе дефинишу као представнике грађанске Србије, а ни политичким партијама и невладиним организацијама да у свом називу имају и придев „грађански”. Оно што, међутим, не треба радити јесте прећутно прихватање нонсенса по којем једна група људи, међу којима има јавних личности и интелектуалаца, позната по свом изразитом аутошовинизму, себе проглашава правим представницима цивилизоване, културне, урбане, тј. грађанске Србије. Иако појам грађански може и не мора да се веже за појам национални, не постоји ниједан логичан разлог да се овај појам везује за идеју аутошовинизма, што је, нажалост, постало правило у српском јавном дискурсу.

Ову перфидну идеју, по којој су управо наводни грађани екстремне либерално-демократске оријентације који српски национализам изједначавају са фашизмом, српску историју са митоманијом, а народну културу са примитивним, паланачким обичајима, прави представници некакве урбане и цивилизоване „Србије будућности” треба деконструисати јер она ствара вештачке линије поделе и флоскулама попут „грађанско, културно, пристојно и сл.”, маскира своју праву природу утемељену искључиво на аутошовинизму и усмерену ка омаловажавању, маргинализацији и ултимативном уништењу српских националних и културних вредности.

Сама чињеница да од самозваних грађана и њихових невладиних и политичких организација не остаје готово ништа када се одузму антисрске идеје осим тирада о бољем животу у Европској унији, што је и тако доминантна политика читавог региона Западног Балкана у протеклих двадесетак година, довољно говори о испразности овог концепта. Култура, пристојност и образовање не морају да имају префикс „грађански”, док истовремено не постоји ниједан разлог због којег неко ко се дефинише (или себе дефинише) као грађанин не би истовремено имао и развијену националну свест.

Самим тим и идеја са почетка текста о „узвишеној мисији” помирења националне и грађанске Србије, осим покушаја покривања што ширег сегмента бирачког тела, нема много упоришта у реалности ни шансе за успех, због тога што, преведено на прави језик, ова идеја значи помирење националне и аутошовинистичке Србије, а тако нешто, једноставно речено, није могуће. Српски аутошовинисти, чију снагу и утицај не треба занемаривати самим тим што су, највише захваљујући подршци појединих страних земаља, успели да се дубоко инфилтрирају у све институције система и из њих већим делом истисну све који размишљају другачије од њих, дигли су руке од Србије онда када су почели да раде директно против њеног, а за интересе неких других држава.

nvo02Са друге стране налазе се национално свесни Срби који, са много мање подршке и ресурса, покушавају да се (из)боре са агресивним петоколонашким снагама које своју недовољну бројчану заступљеност надомешћују друштвеним, политичким и финансијским утицајем. Која ће од ове две стране на крају однети победу у одсудној бици за будућност Србије, још увек је неизвесно, али је сасвим сигурно да ће на крају једна морати да изгуби и да ће се на тај начин, а не некаквим „помирењем”, завршити њихов сукоб чија последња или послекомунистичка фаза траје од обојене Петооктобарске револуције, у којој су обмањени грађани Србије на мала врата у земљу увели политичку пешадију Џорџа Сороша, обучену на његовом Централноевропском универзитету у Будимпешти и послату да изнутра развали последњу балканску државу која је „имала дрскости” да се супротстави малигном глобалистичком утицају на својој територији.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.