Menu
RSS

О ДИЈАЛОГУ ВЛАСТИ И ОПОЗИЦИЈЕ

narod01ВЛАДИМИР ЂУКАНОВИЋ

Ако су заиста за дијалог, слободни су за почетак да поштују народну вољу и институције државе, а потом и да понуде неко решење


Често чујем и читам разна мишљења о томе како је у Србији неопходан дијалог власти и опозиције. Неки чак иду дотле да кажу како је потребан дијалог власти и незадовољног народа. Немам жељу да се супротстављам овом ставу, јер дијалог је увек нешто што је позитивно. Оно што је проблем у оваквим ставовима је позадина због које се они пласирају и начин како се сервирају јавности.

Најпре о самој позадини. Свако ко уме између редова да чита одмах може да примети да су ти који заговарају тај дијалог крајње неискрени, јер полазе од премисе да је комплетан народ изузетно незадовољан садашњом влашћу, што није тачно и резултати избора то потврђују. Резултати избора показују да народ ову власт подржава. Чак и ако није задовољан, незадовољство није уперио против власти, јер за власт гласа упркос примедбама. Незадовољан је опозицијом у којој не види никакву алтернативу. Самим тим сумануто је да неко из опозиције позива на дијалог, односно несхватљиво је да било ко позива на дијалог власти и такве опозиције.

Немогуће је да ти који позивају на дијалог нису свесни колико је суштински народ у Србији незадовољан опозиционом понудом. Отуд произлази други проблем, а то је начин како се тај позив сервира јавности. То се чини у виду агресивног наметања позива, према коме, ако власт случајно тако нешто не прихвати, ето доказа диктатуре. На страну то што би власт заиста имала проблем у тим разговорима, јер се у Србији не зна ко је опозиција, с обзиром на чињеницу да сви лидери опозиције тврде да су они лидери и предводници једине аутентичне опозиције. То агресивно наметање одвија се путем медија као најпримитивнији спин. Неретко се своди и на то да се против власти покрене низ измишљених афера циљано пројектованих да се уцене појединци у власти, па и сам Вучић, како би платили рекет да се о тим измишљотинама више не пише.

Такође, велики проблем је и у питању о чему би се разговарало. Рецимо, имали смо констултације о томе ко ће бити мандатар за састављање нове владе. Опозиција, тј. њен већи део, избегао је да дође на консултације, јер не признају Александра Вучића за председника. Чим неко изнесе такву бесмислену тезу, то значи да он не признаје ни оних два милиона људи који су гласали за тог Вучића нити признају већинску вољу, што је у демократији суштина. Може ли се са таквима ишта нормално разговарати?

Да ли они који нису спремни да се суоче са својим поразом и који за своје неуспехе криве народ, а никако себе, могу било шта рационално и конструктивно да понуде ако би се са њима пристало на разговоре? Мишљења сам да би излазак усусрет разговорима са таквим особама заправо био показатељ слабости власти, јер то је пристанак да удовољите онима који не поштују већинску вољу народа, институцију председника државе, па и саму државу.

revolucijaРазговарати се мора, то је неминовно и пожељно. Ипак, за разговор је потребно двоје. Друга страна у овом случају жели да наметне своје жеље, односно да доведе власт пред свршен чин разним притисцима, што преко амбасада, што преко медија, разних тајкунских кругова и утицајних људи, да њиховим жељама изађе у сусрет, јер, ако то не уради, следи кампања да је власт диктаторска. Ако су заиста искрено за дијалог, ако им је у интересу добробит Србије и грађана, слободни су за почетак да поштују народну вољу и институције државе, а потом и да понуде неко решење, што до сада ниједном нису учинили. Тада дијалог може да почне.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.