Menu
RSS

САВРЕМЕНИ ГЕОПОЛИТИЧКИ ПОЛОЖАЈ БАЛКАНА [1]

balkankriza11МИКИЦА СИБИНОВИЋ

Међу земљама „Западног Балкана“ постоји конкуренција по питању тога ко ће контролисати његов инфраструктурни развој


Балкан као културни регион, у којем се преплићу трагови европских и ваневропских утицаја, открива у суштини културу раскршћа, која је имала велики значај за балканске геополитичке хоризонте, за поглед на свет балканског човека, који је често био недовољно схваћен и погрешно интерпретиран од суседних народа и великих сила. У очима Европљана овај регион је и данас периферан према западној култури. То значи да му се приписује „разређена” мрежа европских културних и цивилизацијских вредности. Иако географски припада Европи, Балкан ни до данас није успео да савлада културну дистанцу и да се интегрише у европски прагматични (економски) и геополитички простор. Он није успео ни да се оформи као наднационални културни регион или да се конституише као геополитички монолит. Остао је конгломерат малих националних држава и етничких култура, који понекад личи на политички и културни хаос, изражен у фразеологизму „балканизација”. Особине спајања и прожимања су узроковале евроазијске културне особине Балкана, за разлику од „евроатлантских особина“ западне Европе. Балкан је део тзв. „велике границе” – границе између две групе људских цивилизација: европске и неевропске.

Велика граница пролази кроз цео свет, то је граница распрострањења Европљана, почев од краја XV века (донекле се подудара с данашњом границом развијеног и недовољно развијеног света). Балканска велика граница је много сложенија од америчког фронтијера (границе у експанзији, „Дивљег запада”) у доба европске колонизације Северне Америке, иберо-афричког пограничја, мађарске степе и Украјине и Руске степе. Балкан је раскршће две велике лимитрофне зоне: меридијанске, између Запада и Русије, и евроазијске, између Запада и арапско-иранског језгра ислама. Он је историјски дуго био периферија, велика граница (крајина) и мост између светова Оријента (турских и исламских елемената) и Запада (утицаја Рима и Немачке), и између Севера (словенског и руског света) и југа (медитеранске културе). Због тога, велике државе нису могле да се стабилизују овде. Познате су већ пропале идеје „Велике” Србије, Бугарске, Хрватске, Албаније, Румуније, Грчке. Тежња за величином је карактеристика континенталаца размештених у равницама, у којима нема преграда као што су балканске планине, долине, реке и мора. На Истоку је све велико – од Бољшог театра до „широке руске душе”, и на Западу – велики градови, мултинационалне компаније, крупни капитал, моћни војни пактови и економске уније, док је на Балкану све мало – парцеле земље, варошице, крајеви и крајине, жупе, државице.

БАЛКАНИЗАЦИЈА КАО ГЕОПОЛИТИЧКИ ФЕНОМЕН
Геополитичко својство Балкана не може се схватити ако се не стави у глобални контекст моћи и не одговори на неколико кључних питања: на који начин функционише држава на Балкану? Како и зашто је она настала? Како и зашто се она распада на саставне делове? Постоје ли границе дробљења раније целовите државне територије? Балканизација је синоним за непризнавање и супротстављање централној власти, а шта је смисао, односно генератор балканизације још увек није познато. У савременој литератури дебата се води у оквиру неколико парадигми.

balkan00Географска парадигма, која датира још из времена Јована Цвијића, константно се надограђује и допуњује како би објаснила две географске особине Балкана: (1) особина спајања и прожимања и приступачност споља – прелазни или евроазијски карактер; (2) особина изоловања и одвајања – формирање малих геополитичких форми, изолованих етнографских регионалних група. Управо из ових особина проистичу основне геополитичке детерминанте Балкана – хетерогеност и транзитност. Последица хетерогености је политичко-територијална уситњеност, док је последица транзитности („кућа на друму“) сложено поље разноврсних процеса миграција, етноасимилација и етнодивергенција. Геополитички процеси с краја 20. и почетка 21. века истакли су национално самохероизирање, увереност у свој значај и високе квалитете, упркос немоћи и пактирања са центрима моћи. Због недостатак стабилних оријентира у простору и времену појавиле су се различите представе суседа о истом простору у којем живе. Пример: Косово и Метохија је за Србе света земља, симбол духовног јединства и историјско „језгро“, за Албанце животни простор („дом је место где ми живимо у датом моменту”), док је за НАТО геостратешки важан простор.

Цивилизацијска парадигма С. Хантингтона перципира Балкан као простор у коме траје сукоб цивилизација. Хантингтон издваја на Балкану три цивилизацијска круга: 1) западно хришћански (Хрватска и Словенија), 2) православни (Грчка, Србија, Црна Гора, Бугарска, Румунија, Македонија) и 3) велике муслиманске енклаве (Албанија, Косово, Санџак, Централна Босна), смештене између. Будући сукоби према овој парадигми су ратови за идентитет.

Геостратешка парадигма З. Бжежинског Балкан третира као део „велике шаховске табле”, док је балканизација део велике игре у којој потезе повлаче глобални играчи, пре свега САД и Русија. Због тога су се на тлу Балкана током 90-тих сукобљавали интереси Турске, САД и Русије, али не треба занемарити ни интересе ЕУ.

Историјску парадигму дефинисао је Ф. Фукујама, разматрајући процес балканизације као одјек „краја историје”. Фукујама обнавља Хегелову идеју борбе за историјско признање и покушава да пружи легитимитет тежњи Америке да је друге земље признају као неспорног планетарног господара. Национални лидери теже да своје „уписивање” у историју постигну на рачун других суседних народа. Са друге стране, балкански народи су себе представљали као чуваре капије западне цивилизације (од турско-источњачких и комунистичких утицаја), тражећи подршку у државном осамостаљивању од сродних народа. Међутим, савремени модел либералне демократије великих западних земаља у својој спољној политици садржи и империјалну димензију која подразумева јасно дефинисану структуру односа центар – полупериферија – периферија, тј. однос господара, вазала и непријатеља.

balkanski ratovi00Теорија социокултурних система је парадигма настала надовезивањем на идеју сукоба цивилизација, где се цивилизације третирају као велики социокултурни системи између којих се налазе прелазне или „тампон“ зоне, где се боре за доминацију. Балканом су увек пролазиле велике границе: између Западног и Источног Римског царства (од 395. год), католичке и православне сфере (од 1054. год), исламског и хришћанског света (од XIV-XV века), идеолошких блокова Истока и Запада (1945. године), и данас између чланица и нечланица ЕУ и НАТО. Балкански конфликти у последњој деценији XX века само су део општег процеса формирања тампон зоне између великих социокултурних система.

Бесмисао балканизације представља супротност смислу европеизације, односно савременом моделу Европе као оличењу религијске и етничке толеранције и заједништва, мултикултуралности, полилингвизма итд. Модел балканизације је симбол политичко-територијалне уситњености, етничке и међудржавне нетрпељивости, завађености, страног мешања и доминације. Балканским полуострвом у 21. веку доминира група малих, нестабилних, слабих држава, које се базирају на идеји нације, тражећи подршку спољних сила да би заштитиле национални опстанак. Ширењем ЕУ се појам Балкана у прагматичном и геополитичком смислу сужава и своди на „Западни Балкан“, што је потпуно ван географског контекста, али у служби европске политичке доктрине. Настанак овог термина изнуђен је балансирањем између два супротна геополитичка процеса. Крајем 20. века на Балкану је био доминантан процес дезинтеграције (идеолошке и територијалне), док су почетком 21. века доминантни интегративни процеси различитог интензитета што је условило примесу Балкану – „Западни“ – како би државе које се спорије интегришу у ЕУ биле прихватљивије Европљанима.

САОБРАЋАЈНИ КОРИДОРИ КАО ФАКТОР ИНТЕГРАЦИЈЕ БАЛКАНА (ГЕОПОЛИТИКА КОРИДОРА)
Балкан представља простор на коме се укрштају важне комуникације између земаља Европске уније и Азије. Међу земљама региона постоји конкуренција по питању тога ко ће контролисати његов инфраструктурни развој, као и то да свака земља жели да промовише компаративне предности сопственог саобраћајногеографског и транзитног положаја. Међутим, све оне имају заједнички циљ, а то је успостављање и даљи развој функционалних међународних саобраћајних веза како би се квалификовале као регион са добро избалансираном саобраћајном мрежом, која пружа флексибилне услове за ефикасна саобраћајна кретања, а у томе велику улогу има утврђена мрежа паневропских коридора као дугорочног пројекта ЕУ. Велики проблем физичком интегрисању саобраћајне инфраструктуре представља разлика у стандардима саобраћајница између ЕУ и земаља Балкана.

panevropskikoridoriНа другој Паневропској саобраћајној конференцији, одржаној на Криту (марта 1994. године), утврђено је девет коридора (овај документ је заснован на декларацији усвојеној на првој Паневропској конференцији у Прагу 1991). Године 1997. на конференцији европских министара саобраћаја у Хелсинкију додат је и коридор 10. Мрежа паневропских коридора показује тежњу да се интегрише континент и да се превазиђу наслеђене поделе из времена Хладног рата, а у перспективи да се појачају евразијске саобраћајне, комуникационе и енергетске везе. Чак шест од укупно 10 коридора пролазе кроз простор Балкана. То су:

Коридор IV: Дрезден/Нирнберг–Праг–Беч/Братислава–Будимпешта–Арад– Букурешт–Констанца/Солун/Истанбул. Овај коридор пролази кроз девет земаља (Немачка, Аустрија, Чешка, Словачка, Мађарска, Румунија, Бугарска, Грчка, Турска) и има дужину од 3.258 km;

• Коридор V: Венеција–Трст/Копар–Љубљана–Будимпешта–Ужгород–Љвов – Грана А: Братислава–Жилина–Кошице–Ужгород. Грана Б: Ријека–Загреб– Будимпешта. Грана Ц: Плоче–Сарајево–Осијек–Будимпешта. Пролази кроз седам земаља (Италија, Словенија, Мађарска, Словачка, Украјина, Хрватска, Босна и Херцеговина), а укупне је дужине 1.600 km;

Коридор VII: пловни ток реке Дунав, дужине 2.857 km. Коридор обухвата Аустрију, Бугарску, Хрватску, Немачку, Мађарску, Молдавију, Румунију, Словачку, Украјину и Србију и Црну Гору;

Коридор VIII: Драч–Тирана–Скопље–Софија–Бургас/Варна. Коридор пролази кроз Албанију, БЈР Македонију и Бугарску (у дужини од 1.300 km);

Коридор IX: Хелсинки–Ст. Петерсбург–Москва/Псков–Кијев–Љубашевка– Кишињев–Букурешт–Димитровград–Александрополис. Грана А: Љубашевка–Одеса. Грана Б: Кијев–Минск–Виљњус–Калињинград/Клајпеда. Најдужи паневропски коридор – 6.500 km (пролази кроз Финску, Литванију, Русију, Белорусију, Украјину, Молдавију, Румунију, Бугарску и Грчку);

Коридор X: Салцбург–Љубљана–Загреб–Београд–Ниш–Скопље–Велес–Солун. Грана А: Грац–Марибор–Загреб. Грана Б: Будимпешта–Нови Сад–Београд – Грана Ц: Ниш–Софија–коридор IV; Грана Д: Велес–Битољ–Флорина–Via Egnatia–Игуменица. Дужине је око 2.360 km. Пролази кроз Аустрију, Словенију, Хрватску, Мађарску, Србију и Црну Гору, БЈР Македонију, Бугарску и Грчку.

Један од основних принципа уређења паневропске саобраћајне мреже унутар утврђених коридора су њена интермодалност и мултимодалност, којима се обезбеђује избор између међусобно интегрисаних видова саобраћаја. Велики значај је додељен повећању ефикасности међународних саобраћајних токова, што обухвата усклађивање квалитета и режима саобраћајних услуга, као и поједностављивање граничне процедуре. Крајњи циљ успостављања мреже паневропских коридора је функционално међурегионално повезивање, чиме би се обезбедили услови за слободније кретање људи, робе, капитала и информација, уз истовремено повећавање њихове мобилности, што уједно захтева и сложену мрежу логистичких центара и развој интермодалних чворишта. Овај пројекат је за земље кандидате за прикључење Унији даље развијен кроз концепт TINA (Transport Infrastructure Needs Assessment) саобраћајне мреже која припада датим коридорима, а представља функционалан наставак већ формиране трансевропскe мреже – TEN (Trans-European Networks) на простору ЕУ. Један од проблема је техничка некомпатибилност између друмске и железничке мреже између земаља чланица ЕУ и земаља кандидата. У земљама ЕУ пре прикључења 10 нових чланица, приближно 4/5 робе се превозило друмским и само 1/5 железничким саобраћајем, док је у земљама централне и источне Европе било обрнуто. За 10 земаља кандидата, сада већ чланица ЕУ, процењена је изградња или реконструкција 18.000 km друмске мреже и 20.000 km железничких линија, изградња речних и морских пристаништа и аеродрома. Вредност овог обимног пројекта је процењена на 86,5 милијарди евра.

zapadnibalkan05Паневропски коридори и TINA саобраћајна мрежа ће имати значајан утицај на доступност и нодалитет градова. У поређењу са TENs саобраћајном мрежом унутар ЕУ, паневропски коридори имају далеко мању густину и, са тим у вези, шире гравитационе зоне, што је посебно изражено код мреже аутопутева. Таква ситуација за последицу има сразмерно мању доступност (мерену потребним временом путовања до чворишта унутар најближег саобраћајног коридора) области обухваћених зоном утицаја паневропских коридора, у односу на доступност унутар ЕУ. Са друге стране, мрежа паневропских коридора ће у великој мери повећати садашњу доступност датог простора ЕУ, повећавајући број нодалних тачака у којима се укршта по неколико коридора. Типични примери су Будимпешта (укрштање коридора IV, V, VII и X – грана Б), Софија (коридори IV, VIII и X - грана Ц), Букурешт (коридори IV и IX), Београд (коридори VII и X), Скопље (коридори VIII i X), Загреб (коридори X и V – грана B) и други. На тај начин мрежа паневропских коридора фаворизује такозване „градове капије”, који имају важну улогу интермодалних чворишта. Међутим, такво фаворизовање појединих градова може довести до нарушавања постојећих националних урбаних мрежа у правцу даљег раста иначе наглашене примарности градова.

Доц. др Микица Сибиновић предавач је на Географском факултету у Београду

(Наставиће се)

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.