Menu
RSS

АЛ КАИДА МЕЂУ АЛБАНЦИМА

lavdrimmuhadzeri15АЊА ФИЛИМОНОВА

Паралелно са САД и НАТО, Албанија је од 1990. године почела са успостављањем веза са исламским земљама и организацијама


„Албанско питање“ на Балкану представља јединствен проблем. Његова уникатност има три константе: конфликтни потенцијал који се креће у диjапазону од високог до критичног; вековну „албанску иреденту“, која се, по садржини и форми, не мења, а којој је додељена снажна србофобија и кључна улога спољног фактора – Турске и Аустро-Угарске, а у новије доба и САД. „Албанска иредента“ постоји још од стварања Прве Призренске лиге (од јуна 1878), када је усвојен програм стварања Велике Албаније. Она је увек била против Срба. Тако је било све донедавно – до војне агресије НАТО, која је отворила пут Саудијској Арабији и салафизму (вехабизму). Специфични допринос генези националног идентитета косовских Албанаца дали су Саудијци, уносећи у њу назадни и разорни сегмент исламског екстремизма. „Албанска иредента“ сада има изразито вехабијски карактер и више није усмерена само против Срба већ и против Албанаца – оних који не деле вредности учења Мухамеда ибн Абд ал Вехаба.

Српска цивилизација је настала на Косову и Метохији, то је место неисцрпног духовно-историјског наслеђа српског народа. КиМ повезује најважније копнене саобраћајне артерије на Балкану и није случајно што је баш ова територија била нуклеус за настанак српске средњовековне државе. (Није случајно ни то што су САД српску покрајину изабрале за изградњу Бондстила – своје највеће војне базе). Порта је током 500 година владавине Османског царства на Балкану из градова КиМ исељавала Србе, а насељавала Албанце. Оружаном агресијом НАТО на СРЈ (1999) и чињеницом да је актуелна српска власт потписала Бриселски споразум са Приштином (2013) завршен је „аустро-угарски и турски посао“: формирана је албанска нација, Албанци су расељени и на друге балканске просторе и тако знатно ојачани. Бриселски споразум ликвидирао је полицију, судство, цивилну заштиту и све друге државне органе и установе Републике Србије на целој територији покрајине и тако предао власт Приштини. На целокупној територији КиМ, осим на северу покрајине, Срби су сатерани у неколико гетоизованих енклава у којима су свакодневно изложени понижењима и застрашивањима. Срби, осим на северу, не живе у градовима, остало их је само по селима. Албанци их на сваки начин терају да продају земљу. Спектар притисака и деловања на Србе почиње импозантним понудама (што не треба занемаривати јер наркомафија има неограничене финансијске могућности, са којима на крај може да изађе само држава која мисли о својој будућности) и завршава физичким ликвидацијама. Није тешко претпоставити да „Косовска полиција“ Србе неће бранити од својих. Зато су Срби присиљени да напуштају вековна огњишта и тако кидају последње нити веза Србије и Косова. Север Косова са своје четири општине (северна Косовска Митровица, Лепосавић, Зубин Поток и Звечан) држао се као неосвојива тврђава све до Бриселског споразума. Управо захваљујући том споразуму, он је био инкорпориран у уставно-правни поредак приштинских власти. Отад су сви Срби са КиМ приморани да живе и раде по законима и у институцијама „Републике Косово“, штавише, они су приморани да узимају документа „Републике Косово“. Међутим, највећу пажњу привлачи чињеница да под директним притиском актуелних српских власти они морају да учествују и на изборима „Републике Косово“.

Историјски гледано, Албанцима је религија пре била фактор подела него обједињавања. Албанци су исповедали ислам, православље и католицизам. Исламизација албанског становништва почела је након успостављања власти отоманске Порте у првој половини XVI века и трајала је током целокупне османске владавине. Почетком ХХ века у Албанији је био готово једнак број хришћана и муслимана: 47 одсто католика и православних и 53 одсто муслимана. У Албанији је 2010. године било 63 одсто муслиманског становништва, док је хришћана било 31, а атеиста пет одсто. Након свега, у овом моменту, негде око 70 одсто албанских Муслимана у Албанији припада сунитском исламу, док су остали бекташи (припадници шиитске секте). Религиозне разлике међу Албанцима појачане су језичким разлозима: северни дијалект код Гега (који су развијенији у политичком и економском смислу) веома се разликује од јужне варијанте код Тоски. Историјски, линије комуникација између Албанаца „северњака“ и Албанаца „јужњака“ биле су озбиљно поремећене. Албанска држава је одлуком великих сила била створена 1912. године, а стварање јединственог књижевног језика, на основу дијалекта Гега, остварено је тек 1972. године, након што је у Тирани био одржан свенационални конгрес филолога. Следећа линија поделе лежи у уско локалној клановској свести, која се базира на патријархалним и конзервативним нормама. Из опште масе нагло се издваја малобројни, али зато образованији слој претежно градског хришћанског (католичког и православног) становништва. Дакле, Албанце деле религиозне, језичке, социо-културне, економске и локалне разлике.

kosovoislamistiУ овом тренутку муслимани у албанском друштву Косова односе превагу (90 одсто становништва чине муслимани, док осталих 10 одсто чине католици, православни, протестанти и јудеји). Албанци католици углавном живе у Ђаковици – Ђаковачки клан има добре односе са албанском дијаспором, посебно оном у САД. Међутим, и они се плаше да ће пре или касније доћи време када ће исламски екстремисти „ударити и нас Албанце који смо друге вере“ [1]. До почетка ХХ века били су спречавани сви покушаји политизације ислама. За време социјалистичке Југославије прва фаза „религиозне ренесансе“ односи се на период од 1970 до 1980 године, кад је суфијски ислам на Косову створио систем дервишких редова (Bashkësiae Rradhëve Dervishe Islame Alijje – BRDIA) са центром у Призрену. Суфизам је специфични облик албанског ислама и важна компонента етничке свести. Дервиши су били озбиљан културно-религијски фактор, они су 1984. године окупљали 50.000 људи, да би 1998. број њихових чланова био повећан до сто хиљада [2]. Албански шејхови су увек били опозиција Исламском Ријасету Југославије, у коме су доминирали босански муслимани.

* * *

Покушај CIA и британских обавештајних служби да радикализују муслимане, који имају геополитичке циљеве, током организације државног удара у Ирану 1953. године и свргавања премијера Мосадика (у операцији Ајакс), био је претеча формирања терористичких организација. Повод за свргавање премијера Ирана била је национализација нафтних компанија и решеност Техерана да се ослободи колонијалне зависности, што је наносило директну штету Великој Британији, САД и транснационалним компанијама. Било је неопходно да се успостави контрола над иранском нафтом, у моменту када је започињао корејски рат. CIA и британске обавештајне службе примениле су познате технологије „обојених револуција“: контролисани медији изводили су изненадне антивладине пропагандистичке акције, организовали су квазинародне демонстрације, провокације, припремали терористичке групе, уништавали привреду и вршили притисак на парламент. Увлачењем ултрадесничарских мула у операцију Ајакс било је основно средство за реализацију државног удара. Ајакс је био снажан доказ да суверене земље морају безусловно да капитулирају кад стану на пут интереса САД. CIA и британске специјалне службе су део муслимана банално манипулисале и искористиле. Индикативно је што је, као директна последица државног удара, почела политика вестернизације државе и оснивања тајне полиције САВАК – „иранског гестапоа“.

Исламске терористичке организације и исламске државе које су финансирале тероризам нису јединствено функционисале до почетка рата у Авганистану и учешћа СССР у њему (1979-1989). Стратешки прелом почео је ратом у Авганистану и укључивањем СССР у сам рат и формирањем талибанског покрета. Тада се рат у исламским фундаменталистичким круговима доживљавао као „свети рат“, а у Авганистан су почели да пристижу бојовници из различитих исламских земаља, посебно из Саудијске Арабије, Ирана, Сирије, Јемена, Судана и Туниса. САД су почеле да организују и обучавају муџахедине. Исламским бојовницима командовао је Makatab Al-Khidamat или MAK – Services-Office, на чијем челу су били Осама бин Ладен и Абдулах Азам, које су подржавале обавјештајне службе Ирана, Пакистана, Судана и Сирије. Макатаб ал Кидамат је координирао финансијску помоћ коју су слале разне исламске организације, регрутовао борце широм исламског света и слао на обуку у кампове који су постојали у Пакистану и Авганистану, координирао активности са CIA и проналазио нове изворе прихода. Из авганистанског рата исламски тероризам је изашао финанцијски, кадровски, технички и организационо јачи.

Амерички председник Џими Картер потписао је 3. јула 1979. године прву директиву о пружању тајне помоћи опонентима просовјетског режима у Кабулу. У знаменитом интервјуу из 1998. године Збигњев Бжежински, саветник председника за националну безбедност, признаје да је „ова тајна операција била изванредна идеја. Њен исход било је увлачење Руса у авганистанску клопку… Добили смо могућност да СССР увучемо у његов Вијетнамски рат…, рат који је деморалисао све и на крају уништио Совјетску империју“ [3]. Отад је исламски џихад постао инструмент за глобалне операције које проводи CIA.

Требало би да запамтимо најважније: пројекат „исламски џихад“ преко авганистанског рата довео је до уништења не само просовјетске владе у Кабулу већ и самог СССР. Сличност је више него очигледна, албански салафитски сегмент у сарадњи са муслиманским сегментом у БиХ ствара јединствену „зелену трансверзалу“, у којој нема и никада неће бити ни места ни могућности за повратак Русије на Балкан.

bzezinskikarterНагло уздизање Талибана било је повезано са активностима пакистанских специјалних служби које су пружале логистичку помоћ авганистанским устаницима, док су финансијски токови ишли из Саудијске Арабије. Откако је 1996. године заузет Кабул и успостављен режим Гулбудина Хекматјара и његове партије Hezb-e-Islami, везе Талибана и Ал Каиде су оснажене: Ал Каида је слала хиљаде бојовника из Пакистана, арапских земаља и Централне Азије. Исламска влада сачувала је контролу над камповима за обуку на територији Авганистана, а обучене вехабије су потом слате у земље бившег Совјетског Савеза и на Балкан [4]. Авганистан и Пакистан су више од 90 одсто произведеног хероина усмеравали на регионална тржишта. Албанија и Косово су се нашли у центру Балканске руте која повезује „златни полумесец“ (Авганистан и Пакистан) са тржиштима Европе [5].

* * *

Након распада комунистичког система у Албанији, ова земља је постала објект над којим су САД, НАТО и исламске земље примењивале силу. САД су обновиле односе са овом земљом након 52 године прекида. Нови председник Сали Бериша отишао је у посету САД у марту 1991. године, да би у јуну исте године уследила узвратна посета америчког државног секретара Џејмса Бејкера. Истовремено, највише војно руководство Албаније успоставило је линију војне сарадње са САД: 1992. године Вашингтон ствара Групу за војне везе са Албанијом и приступа опремању њене армије. Међутим, није се радило само о наоружавању албанске армије. Од 1998. године америчке специјалне службе (пре свега DIA), британске SAS и MI6, америчке и британске приватне војне компаније и немачка BND започињу са обуком, наоружавањем и борбеном употребом тзв. Ослободилачке војске Косова (скраћеница на албанском УЧК), и то уз помоћ џихадиста из Ал Каиде. Све ово је чињено искључиво ради дестабилизације Србије и Балкана.

Први осетни знаци да на Балкану бораве „Авганистански муџахедини“ (а у суштини бојовници из разних блискоисточних земаља) повезани са Ал Каидом, примећени су 1992. године, убрзо након почетка рата у БиХ. Муслиманска влада у Сарајеву издала је хиљаде пасоша муџахединима, од којих су многи после рата одлучили да остану на „брдовитом Балкану“. Отад је постепено почела да се ствара мрежа за испоруку авганистанског опијума преко Турске и Косова у Централну Европу. Затим је започела и друга фаза: Ал Каида је почела са пружањем подршке УЧК и њеном „македонском огранку“ – Ослободилачкој националној армији (ОНА). Чланови УЧК, поред осталог, пролазили су терористичку и диверзантску обуку у авганистанским камповима, а познато је да су авганистанске Арапе током рата у Авганистану обучавали амерички инструктори.

Паралелно са САД и НАТО, који су били заинтересовани да трагају за исламским савезницима, Албанија је од 1990. године почела са успостављањем веза са исламским земљама и организацијама. У фокусу њеног интересовања били су неисцрпни фондови исламских земаља, које су опет са своје стране у њој виделе погодан простор за продор на Балкан. Албанија је постала члан многих светских исламских организација: Организације исламске конференције (парламент није ратификовао одлуку); Исламске развојне банке (ова банка је поред осталог додељивала стипендије младим Албанцима за студирање у исламским земљама); 1994. била је основана Арапско-албанска исламска банка (њен највећи акционар био је Осама бин Ладен. Банка је давала субвенције за изградњу џамија, стипендије омладини за школовање у исламским земљама, али, оно што је најважније, плаћала је и ширење вехабијске пропаганде).

Прање новца је саставни атрибут рада исламских финансијских и других организација. Тирана је постепено прерасла у исламску финансијску и логистичку базу. Појавила се „кровна организација“ Islamic Charity Project International, која окупља десетине других организација „милосрдно-хуманитарног карактера“, као што су Muwafaq Foundation саудијског тајкуна Јасина Ал Кадија и International Islamic Relief Organization (IIRO), за коју се основано сумњало да директно подржава Беришу. Осама бин Ладен је лично финансирао организацију Al Haramain. Muslim Forum of Albania, с једне стране, углавном се декларисао као „организација цивилног друштва“ која се бави питањима заштите људских права, док је, са друге стране, водио скривену екстремистичку политичку делатност.

Овде долазимо и до конкретних представника. У Албанију је са „првим таласом“ вехабија из Ал Каиде дошао и јордански екстремиста Abdul Latif Saleh. Он и још 40 других екстремиста, добијају 1992. године албанско држављанство на основу специјалне наредбе Салија Берише. Салех је у Албанији преко Muwafaq Foundation и Al Haramain финансирао тајне ћелије покрета „египатски џихад“. Други „познати џихадиста“ био је Мохамед Ал Завахири, млађи брат будућег шефа Ал Каиде Ајмана Ал Завахирија. Мухамед је тада имао задатак да „пружи легалну заштиту египатском џихаду“.

ahmadsalamamabruk„Египатски џихадисти“ су веома много користили Албанију за своје активности: Shavki Salama Attiya, бивши инструктор у камповима за обуку Ал Каиде, побегао је из Судана у Албанију; кључни играч „египатског џихада“ Mohamed Ahmed Salama Mabrouk (на слици изнад) такође се скривао у Албанији; Hassan Mustafa Osama Nasr (Абу Омар), човек са пребогатим терористичким искуством, члан је екстремистичке групе која је преузела одговорност за убиство египатског председника Анвара ел Садата (1981), после тога се бавио обуком муџахедина авганистанског џихада у пакистанским камповима за обуку, „радио“ је у Тирани као припадник једне од хуманитарних организација. Беришина десна рука Башким Газидеде (на слици испод), шеф албанске обавештајне службе (албанска скраћеница ШИК), обављао је двоструку улогу: помогао је CIA да контролише активности водећих терориста (бин Ладена и Ал Завахирија), а, с обзиром да је убеђени исламиста (за разлику од Берише, који то није), подржавао је тежње страних исламских група. Газидеде је сарађивао са „шефом обавештајне службе Косова“ Џавитом Халитијем и Абдул Латиф Салахом. Салах је пратио Бин Ладена на његовим путовањима по Турској, Албанији и Косову, да би се затим вратио у Албанију да изгради терористичку базу [6]. Вехабије су по Албанији нелегално изградиле 140 џамија, углавном на северну земље, а највећи део је финансирала King Fahd Foundation из Саудијске Арабије.

Тако се вехабијски покрет инфилтрирао на Балкан. Све је почело од Албаније, земље која није ни проарапска, али ни екстремно исламистичка. У Албанији је започета изградња паралелне вехабијске финансијске, образовне и религијске инфраструктуре са перспективом да земљу претвори у „дистрибутивно чвориште“ за ширење вехабизма. Међутим, до 1999. године, практично до окончања оружане агресије НАТО на СРЈ, обједињујући фактор свих „Албанаца једне нације и три религије“ била је УЧК, којој је у борби против Срба била потребна подршка свих Албанаца, и то без изузетка. На Косову је коначно затворено питање НАТО бомбардовања, етничког чишћења Срба и албанско национално питање које су форсирале Турска, Аустро-Угарска, нацистичка Немачка и НАТО, да би могло бити отворено религиозно питање за шта су и игру уведени Саудијска Арабија и вехабије.

* * *

После оружане агресије НАТО на СРЈ територија КиМ формално је прешла под управу УН (актуелна и обавезујућа резолуција СБ УН 1244 потврђује да је КиМ саставни део Републике Србије) иако је тачније рећи да је оно под КФОР/НАТО окупацијом. Овде би требало истаћи да је потписивањем Бриселског споразума актуелна српска власт једнострано извела Србију из режима дејства Резолуције 1244 (У Србији не би требало никога да брине шта чине сепаратистичке групе које не поседују међународно-правни субјективитет. Земља треба да прогласи да је део њене територије под окупацијом све док се не стекну повољни услови за повратак уставно-правног поретка).

Глобалистичка САД/НАТО елита агресојом НАТО против Срба извела је приватни мегаексперимент и одобрила проверу пре свега забрањеног оружја које је оставило масовне и дугорочне последице. После агресије мегаексперимент је настављен. Тренутно су новонастале земље са бившег југословенског простора полигон за етно-инжењеринг у условима изградње „неоколонија балканског типа“: стварања нових нација (као нпр. Бошњака и Црногораца), мобилизацију друштва на основу обнове нацизма (код Хрвата), учвршћивање резултата етно-инжењеринга још од времена Отоманске Порте и Аустро-Угарске (код Албанаца). Међутим, све новонастале државе, без обзира на њихову лојалност/нелојалност Западу, карактерише крајњи степен одсуства суверенитета (ни једна од ових земаља није суверена држава), велике материјалне невоље становништва, док ниво корупције и криминала прелази сваку меру (катастрофална ситуација са кадровима у државним структурама, преподаја функција, смањен ниво рада државних органа све до њиховог претварања у чист декор). Изузетак представља само једна држава – Република Српска. Дакле, Запад у овом моменту реализује веома важну фазу „промене свести“, и то у односу на све народе на југу Балкана.

baskimgazidedeНа основу података албанске и западне стране, на КиМ тренутно живи око 1,8 милиона Албанаца, док подаци српске стране (Срба са севера КиМ) говоре да Албанаца нема више од 1,2 милиона, а Срба је око 130 хиљада. Проамеричко расположење на Балкану највише је присутно код Албанаца. Међутим, они су такође објект посебног експеримента у области етничког идентитета који се условно може назвати „од албанизма до вехабизма“, а током његове реализације остварује се на први поглед неостварива мисија. Овде би требало истаћи да је албанско друштво у српској аутономној покрајини имало секуларни карактер. Оружана агресија НАТО против СРЈ 1999. године, мобилисала је и консолидовала Албанце на националној, али не на религиозној основи. Стекао се утисак да је завршено стварање „независне државе“ и да ће Албанце у „Републици Косово“ (на земљи отетој од Срба) чекати „златни век просперитета“ под несаломивом заштитом Запада.

Ипак, заштита и просперитет Албанаца нису и не могу бити интерес страног фактора. Албанци су објект на који се дејствује са одређеним геополитичким и потпуно агресивним циљевима. После завршетка НАТО бомбардовања на Косову су се појавили представници Саудијске Арабије, заливских земаља и Турске. Њих посебно интересује сфера религијског живота Албанаца. Овај јединствени и традиционални модел ислама изложен је нападима. Плодно тле за продор салафита отворио је пут за раскол друштва које је прешло линију сопственог албанизма. У политичком животу „Републике Косова“ издвојили су се токови од којих се први оријентишу на свеалбанско уједињење (спајање Албаније и Косова) и „декосовизацију“. Док је други ујединио „ексклузивце“ – у првом реду присталице „косовског идентитета“, па тек онда албанског. Међутим, испоставило се да „ексклузивци“ немају постојану основу под ногама, јер Албанци немају историјске корене на КиМ. Због тога „политички пројекат РК“ виси у ваздуху – идеја да се становништво унификује на основу поједностављене секуларне националне идеологије путем „свеопште албанизације“ оставља пукотину у религијском сегменту националне свести. „Албанизам“ као нерешени унутрашњи идејни конфликт створио је вакуум, ограниченост и конфузију код младе генерације. Религиозни идентитет је неодвојив део националне свести балканских народа, што важи и за Албанаце, који су прилично касно – тек у ХХ веку – настали као нација, и то пре свега напорима Бечког двора [7]. Почетком ХХI века вакуум попуњава ислам, и то екстремни.

Ова фаза почела је 1999. године. Тада је свеукупна ситуација била хаотична, органи управљања практично нису ни постојали, док је хуманитарна ситуција попримала катастрофалне размере. У албанском друштву су циркулисале различите, али често и противречне идеје. Расуло и неизвесност постали су плодно тле за појаву хуманитарних организација, са јасно израженим религиозним карактером. УНМИК администрација и међународна заједница, исто као и обавештајне структуре, углавном су држале у фокусу финансијске токове иако уопште није постојала контрола рада „нових хуманитараца“.

„Локалну линију“ чинила је Исламска заједница Косова (ИЗК, Bashkesia Islame e Kosoves, BIK) која постоји од 11. децембра 1993. године, када је сабор исламских духовних вођа објавио да излази из југословенског Ријасета. ИЗК је након 1999. године приступила институционалној, инфраструктурној и социјалној реконструкцији. До рата ИЗК регистровала је 560 џамија, од којих је 218 током рата било срушено. Након рата срушене џамије биле су обновљене и саграђене нове. Тренутно је ИЗК појачала своју социјалну улогу и политички утицај у друштву тако што је обновила административни систем управљања. Лидера ИЗК (муфтију) бира скупштина која има 27 чланова, ИЗК окупља 28 локалних савета и управља са око 800 џамија.

Традиционални ислам је постао сметња. Постепено је настајао изопачени међународни тријумвират: интереси косовских криминално-клановских структура подударали су се са интересима транснационалних исламских фактора (земаља и организација) и „међународне заједнице“. Локални имами су почели да примају претње да не ометају рад страних исламиста и радикализацију муслиманског становништва.

omarbakrimuhamedУ том периоду, у први план су избиле саудијске организације Saudi Red Crescent Society и International Islamic Fond Бин Ладена и главног спонзора УЧК шејха Омара Бакри Мухамеда (на слици изнад), као и друге „невладине организације хуманитарног карактера“; Заједнички Комитет Саудијске Арабије за помоћ Косову и Чеченији (Saudi Joint Committee for the Relief of Kosovo and Chechnya, SJCRKC) који је био главни спонзор вехабизма на Косову, Међународна исламска организација за пружање ванредне помоћи (International Islamic Relief Organization, IIRO), фондови Al-Haramain и Al-Waqf al-Islami. За све ове организације зна се да су пружале подршку терористичкој активности и у другим земаљама као на пример Албанији и Македонији. За то време „хуманитарне организације“ у сеоским срединама нудиле су Албанцима помоћ за изградњу кућа, водовода, болница и школа, али само под једним условом, да у селу буде изграђена џамија. Хуманитарна помоћ јасно је условљена прихватањем идеологије вехабизма. Фокус национално-политичког и религиозног дискурса „Републике Косово“ прешао је на страну два основна фактора: УЧК и Ал Каиде.

С обзиром да су интереси Саудијске Арабије универзални, на Косову је почела агресивна пропаганда салафизма (вехабизма), чија је специфична карактеристика била политизација ислама, нетрпељивост према секуларизму и религиозном плурализму. Генерални циљ била је трансформација традиционалног албанског ислама и културних односа у политички и ултраконзервативни ислам.

Први на нишану нашли су се суфијски редови. Шест векова старо отоманско наслеђе није вредело ни пола пребијене паре. Албански политички лидери који су били преокупирани искључиво политичким „докусуривањем Срба“ током „бриселског процеса“ и својим ставовима у Вашингтону добро су знали само једно: да је сасвим довољно да имају вербално јединство и прозападну оријентацију. У августу 2000. године у Ђаковици је, уз прећутну сагласност НАТО, булдожерима срушена Отоманска библиотека и Школа Курана из XVI века. Аутентични „отомански ислам“ вехабије тумаче као иритирајући фактор, док на путу формирања Косова као „трансферне зоне“ не сме да постоји ништа што је „аутентично“. На располагању им стоје сви методи: од физичког насиља до директног поткупљивања. Поновимо: у наркодржави „Република Косова“ са нарко трговином и америчким фондовима, Саудијска Арабија нема проблеме са поткупљивањем људи и организација. Зато нико није устао у заштиту отоманског наслеђа и дервиша. Дејства вехабија показују да ће Саудијци као непријатну сметњу уништити културно-историјске и духовне вредности Албанаца (реалне и измишљене, али које они сами тумаче као аутентичне).

Када је Заједнички Комитет Саудијске Арабије за помоћ на Косову и Чеченији (Saudi Joint Committee for the Relief of Kosovo and Chechnya, SJCRKC) почео са својим радом, он је издвојио 500.000 долара за убацивање 388 вехабијских мисионара за индоктринацију локалног албанског становништва. Грана овог Комитета – Исламски добротворни фонд (Islamic Endowment Foundation) – подржала је оснивање 30 специјализованих школа за изучавање Курана у сеоским срединама. Међутим, оваквих школа је основано далеко више, негде око сто.

saudikosovoУдарна претходница Саудијске Арабије је организација под називом Al Waqf al Islami, која се на Балкану први пут појавила још 1989. године. Al Waqf al Islami има изражен екстремно исламски карактер и ради под окриљем Саудијског комитета за обједињену помоћ (Saudi Joint Relief Comittee, Комитет је кровна организација вехабијских организација по читавом свету). Поред Саудијске Арабије, Al Waqf al Islami финансирају још и Катар, Кувајт и Бахреин. Ради прања новца Al Waqf al Islami је формирао сопствену банкарску мрежу у БиХ, Албанији и Словенији [8]. Ништа мање није агресивна ни организација која носи назив Al-Haramain. Њу су 2004. године САД прогласиле за терористичку организацију. Њу поред већ поменутих земаља финансирају и Уједињени Арапски Емирати.

__________
Напомене:

[1] vesti-online.com/Vesti/Srbija/637117/Imam-Krasnici-podsticao-na-terorizam

[2] What happened to Kosovo Albanians: The impact of religion on the ethnic identity in the state building-period // Kosovar Institute for Policy Research and Development. Policy Paper. No. 1/16 – June 2016.

[3] www.globalresearch.ca/al-qaeda-and-the-war-on-terrorism/7718?utm_campaign=magnet&utm_source=article_page&utm_medium=related_articles

[4] www.globalresearch.ca/al-qaeda-and-the-war-on-terrorism/7718?utm_campaign=magnet&utm_source=article_page&utm_medium=related_articles

[5] www.globalresearch.ca/al-qaeda-and-the-war-on-terrorism/7718?utm_campaign=magnet&utm_source=article_page&utm_medium=related_articles

[6] Christopher Deliso The Coming Balkan Caliphate: The Threat of Radical Islam to Europe and the West. Westport, Conn.: Praeger, 2007. Р. 30-48.

[7] Теодора Толева, Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације, 1896-1908. Београд, 2016.

[8] Christopher Deliso The Coming Balkan Caliphate: The Threat of Radical Islam to Europe and the West. Westport, Conn.: Praeger, 2007. Р. 61.

(Наставиће се)


Фонд стратешке културе

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.