Menu
RSS

ШПИГЛ: КАКО НАДЕ ЗА ЕУ БУДУЋНОСТ БЛЕДЕ, ТАКО ТЕНЗИЈЕ НА БАЛКАНУ РАСТУ [2]

paintbombsВАЛТЕР МАИР / ЈАН ПУЛ

Мир угрожава албанска амбиција о заједничкој држави у измењеним границама, баш као и мегаломанија српских националиста (!?)

Та брига је делимично резултат пута у Албанију тројице високих албанскомакедонских политичара крајем 2016. У Тирани су се придружили албанском премијеру Едију Рами у потписивању „платформе“ са дугачком листом захтева. Касније су и Рама и косовски председник Хашим Тачи указали да би Албанци, будући разочарани у ЕУ, могли покушати да измене границе у региону.

Расколи међу политичким партијама и етничким групама у Македонији постали су дубљи у претходних неколико година упркос томе што је та земља годинама важила за узорну балканску државу. Године 1991. остварила је независност без иједног испаљеног метка и брзо аплицирала за придруживање западним политичким и војним савезима.

Македонија, држава од два милиона грађана, већ 16 година има потписан Уговор о придруживању са ЕУ, кандидат је за чланство већ 11 година, а пре пуних девет доспела је на праг чланства у НАТО. Ипак, није успела да постане члан ни ЕУ ни НАТО, за шта је највећи кривац Грчка, јужни сусед Македоније. Атина доследно остварује право вета, жалећи се да је име Македонија историјски извор порекла Грка. Грчка жели да Македонија промени име.

Премијер Груевски, који је сишао са власти 2016, у почетку је сматран проевропским лидером, да би променио курс кад је схватио да ЕУ и НАТО не могу да реше спор око имена са Грчком. Постао је аутократа, а сада се суочава са оптужбама за изборну крађу, корпуцију и масовно прислушкивање грађана. Такође је трансформисао центар Скопља у националистичи македонски Дизниленд, са гигантским бронзаним статуама у тоталитарном стилу које подсећају на славну прошлост.

У земљи се развио протесни покрет, познат као Шарена револуција, као одговор на владавину Груевског. Демонстранти су бацали фарбу (paint bombs) на споменике око премијерове владе. У пролеће 2016. Симона Спировска постала је лице револуције. Црвенокоса глумица још увек носи војну јакну са флекама од боја из периода кад је активно учествовала у бацању фарбе. „Бескорисни лакрдијаш“, како наводи, ишао јој је на нерве. „Недавно је преусмерен велики део новца ЕУ који је ушао у Македонију“.

Влада, оптужујући демонстранте да су Албанци иако је покрет заправо био шаролик, искористила је протесте за распиривање етничког конфликта. На крају је ЕУ успела да испреговара споразум о одржавању нових избора на који су пристале обе стране. Уз албанску подршку, победио је социјалдемократа Заев – представник политичке старе гарде који је под истрагом за корупцију.

spiglspirovskaТренутно нема видљивог излаза из ћорсокака у који је Македонија саму себе увела. „ЕУ полако губи регулативну снагу и подршка уједињеној Европи опада“, упозорава западни политички саветник из Скопља. Ана Симона Спировска (на слици изнад), глумица и активисткиња, наводи: „Наша мисија није готова. Тек је почела“.

3. БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА: ОБЛИЦИ ЕТНИЧКЕ ПОДЕЛЕ

Кад је 1991. почео рат, Вернес Володер (на слици испод) живео је на мање од 500 метара од познатог мостарског Старог моста у већински муслиманској источној страни града. Преживео је опасду православних Срба и потоње окршаје између католичких Хрвата и муслиманских Бошњака, који су у почетку били савезници. Кад су Хрвати разнели Стари мост изнад тиркизне реке Неретве, Володер је већ био напустио свој родни град. „Мост који је спајао муслимански и хрватски део града заправо је за нас био животна чињеница“, сматра он. Мостар, један од највећих мултиетнтичких градова предратне Југославије, остао је без свог симбола. Данас, четврт века касније, мост је опет ту. Његова реконструкција је финансирана милионима евра које је донирала ЕУ.

Володер, мршави 40-годишњак у фармеркама и хипстерској мајци, вратио се у Мостар и готово свакога дана шета из муслиманског источног дела града у хрватски део на западу. Ради у непрофитном институту као „етно-терапеут“, настојећи да подстакне Хрвате и Бошњаке да поново почну међусобно да разговарају.

Чак 25 година након рата, Срби, Хрвати и Бошњаци су још увек у међусобној завади унутар својих граница у Босни и Херцеговини. Српска половина републике прети отцепљењем и уклањањем помена геноцидног покоља 8.000 муслимана у Сребреници из школских уџбеника.

spiglvoloderГодине 1995, након што су амерички ваздушни удари окончали масакр муслимана од стране Срба, Вашингтон је навео три зараћене стране да потпишу мировни споразум у Дејтону. Данас је тај споразум још увек активан. Проблем, међутим, предствља то што је мировни споразум базиран на етничкој сегрегацији. Босна и Херцеговина је напревљена од српског ентитета – Република Српска – и федерације хрватских и бошњачких ентитета. Политичке канцеларије су распоређене помоћу компликоване формуле усмерене на паритет, а неколико институција постоји у три примерка, као што су добављачи електричне енергије, пензијски фондови, водоводни објекти и окружни савети.

У улици где ради Володер постоји објекат за обуку у јавном саобраћају у којем млади Бошњаци присуствују часовима до 12:30, а потом их у поподневним часовима смењују Хрвати. Постоје два директора школе и два различита тима наставника. Володеру је требало неколико месеци да наговори наставнике да седну заједно за исти сто и поразговарају о држању заједничких предавања Бошњацима и Хрватима барем неколико сати недељно. У томе је имао успеха док се једна телевизија није појавила и интервјуисала хрватског студента који је рекао да не подноси муслимане. Тако је сан о заједничком школовању доживео прерани крај.

Исто тако, милијарде које је ЕУ издвојила за помоћ у развоју нису промениле чињеницу да Босна и Херцеговина наставља да функционише лоше. Њени грађани показују мало интереса за превазилажење етничких подела у корист добробити целе заједнице.

„Наши политичари су учинили да се њихова клијентела у државном сектору осећа угодно“, наводи Амна Поповац, муслиманка и оснивач грађанске иницијативе у Мостару. „Дејтон је означио рађање политичке класе која нема интереса за демократску контролу, без обзира да ли се ради о Хрватима или муслиманима“. Она наводи да су градски челници потрошили 300 милиона евра новца ЕУ и пореских обвезника у протеклих девет година.

Како би прикрили недостатак прогреса, босански политичари настављају да прибегавају истој старој националистичкој реторици из 90-тих. Милорад Додик, председник Републике Српске, на пример, годинама захтева да се српски део земље отцепи, што би било кршење Дејтонског споразума. У хрватским кантонима у међувремену Драган Човић промовише успостављање чисто хрватског региона са крајњим циљем придруживања Хрватској, чланици ЕУ, док се сама Унија, као заштитник и финансијер хладног мира у Босни и Херцеговини, није изјашњавала о овом питању.

Прекид финансирања земље није опција, наводи званичник ЕУ у Босни који је хтео да остане анониман. То би била „услуга популистима (rabble rousers) на свим странама“, сматра он. „Од њих бисмо направили мученике“.

Почетком лета 2017. нема ратова на Западном Балкану нити џепова грађанских сукоба. Има, међутим, растућег одбацивања европских пројеката широм региона. Иако је можда разумљиво што ЕУ губи привлачност и утицај као симбол мира и просперитета, то не значи да није и опасно. Мир на Западном Балкану угрожава једва прикривена албанска амбиција о заједничкој држави у измењеним границама, баш као што га угрожава и мегаломанија српских националиста.

Тренутно се на Балкану одвија тотална маскарада, сматра представник ЕУ из Мостара. Нико у ЕУ не верује „да ће Босна постати чланица у догледној будућности“. Због тога се земља слабо труди да се усклади са европским стандардима. „Привлачност Европске уније бледи. Више нисмо узор.“

zapadnibalakanpariz01У 2018. обележава се сто година од краја Првог светског рата. Пре три године, Ангела Меркел је покренула такозвани Берлински процес, што је био покушај да се изгради мост између Брисела и Западног Балкана. Требало је да буде окончан 2018. године, али, с обзиром на тренутно стање ствари, чак и мали кораци би се сматрали достигнућима вредним прославе; на пример безвизни режим за грађане Косова или приступ Босне стуктурним фондовима ЕУ. Или решење македонског спора о имену са Грчком.

А заузврат: обећање о трајном миру на Балкану.

 

Крај

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

Spiegel Online

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.