Menu
RSS

СРБИЈА И КРАЈ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА

putintramp07ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

Зашто је Ана Брнабић постала fake news?


1.

Никад као после хамбуршког састанка Путина и Трампа није било толико известан крај постојећег глобалног поретка – апсолутне владавине либералног капитализма и међународних односа креираних на чињеници о победи тог концепта над социјализмом. Да се разумемо, апсолутна вера у разумевање двојице државника није основ претходне тврдње, већ је то спектар могућности које су отворили тај састанак и припреме за њега. Свака могућност и сваки логичан исход рачунају са крајем старог поретка.

Пуно и ничим ометано разумевање Путина и Трампа само је дакле једна од верзија исхода и једна од могућих извесности краја светског поретка, до које би се у том случају дошло договором светских сила. Али ни друге варијанте које указују на другачији пут не указују и на другачији исход. Неће се завршити другачије чак ни ако Америка и Русија заврше у конфронтацији, којом је Трамп пре хамбуршког састанка из Варшаве плашио Путина и Ангелу Меркел. Реч је о концепту „три мора“, у коме се нашла и Хрватска, уверена да ће јој то учешће дати предност над осталим регионалним играчима у будућем уређењу балканских односа. Тај концепт не подразумева само конфронтацију САД према Русији. Он, више од тога, ради на подели Европе и супротстављању Немачкој некадашњих чланица Варшавског пакта а данас тврдих колико малих НАТО играча.

2.
То ће рећи да Трампова понуда за наоружавање Пољске неће усрећити ни Русију ни Немачку. Са друге стране, она ће свет пре вратити у 30-те године прошлог века него што ће га погурати напред. Речју, Интермаријум је можда могућ све док је усперен против Русије и има макар пасивну подршку Немачке. Али, када је усмерен и против Русије и против Немачке, он је не само тешко одржив већ и веома запаљив. Његова суштина тад постаје америчка подела Европе на земље којима је важније чланство у НАТО („нова Европа“) него чланство у ЕУ, и оне које стоје на обрнутом становишту („стара Европа“). Све то не може имати другачији исход сем конфронтације ЕУ и НАТО и приближавања Русије и Немачке. И једно и друго може да значи само фундаменталне промене у Европи и свету.

Амерички клијенти у Европи не би могли да издрже конфикт са Немачком (економија) и Русијом (оружје), и нови поредак би се градио на изласку САД из Европе. Како год, промена је неминовна, било као производ договора Путина, Трампа и осталих великих играча (Кина, ЕУ) или пак као производ конфронтирајуће поделе у Европи. Састанак Путина и Трампа и припреме за њега казују како је нови поредак извеснији него пут којим ће свет доћи до њега. Тој неминовности на средњи рок не могу да пркосе ни америчка „дубока држава“ ни глобални медији, најогорченија одбрана старог поретка.

3.
Ето како је и зашто Ана Брнабић постала fake news. Да тако буде, заслужан је Блумберг, један од глобалних трендмејкера либералног журнализма и огорчени бранилац старог поретка. Остављајући свет у уверењу да је Брнабићева изјавила како ће Србија, ако „буде приморана да бира између ближих веза са Русијом и чланства у Европској унији“, избрати ЕУ, Блумберг је допола забио клин у, верује се на Западу, геополитички хетерогену српску владу, а отпола откривајући политичке мокре снове глобалиста у Вашингтону.

Било је важно колико и очигледно то што људи који воде Србију одавно нису толико дали све од себе да коригују неку изјаву као, испоставиће се, Блумбергову лаж. Прво је Дачић показао да ће његова улога у новој влади бити у корективу политички неискусне и ненамазане Брнабићеве, рекавши да је суштина српске спољне политике у томе да се не доведе пред такав избор. Потом је сама Брнабићева за BBC вадила штету, да би на крају целом серијом изјава поентирао Вучић.

4.
А онда се показало и чему заправо служе лажне вести. Иако не беже од тога, није њихов посао да стварају конфузију у „непријатељским“ редовима, томе пре свега служе псиопови. Њихово је да упорно и доследно креирају жељену стварност, препуни поверења у чињеницу да медији попут Блумберга, Њујорк тајмса или Вашингтон поста, по инерцији, уживају неку врсту глобалног монопола на истину. Речју, ако је Блумберг ставио у уста Брнабићевој да је Србија зарад ЕУ спремна да се удаљи од Русије, шта год да је заправо рекла, не преостаје јој ништа друго него да с тим удаљавањем и започне.

putintramp09А онда, наравно, лажна вест наставља свој живот у локалним гласилима, нижим облицима медијског живота, који не постављају сувишна питања, већ пласирају одавно написане неупитне одговоре. Елем, овдашњим прозападним либералним медијима лажна изјава Брнабићеве учинила се толико добром, толико, како су писали, „историјском“, да је потпуно помена невредна тривијалност што је она лажна.

Зачудило је само онога ко не прати: и проруски медијски родољупци такође су лажну изјаву чак и после демантија третирали као готову ствар. Елем, они су такву изјаву и Брнабићевој и Вучићу учитали много пре него што се ту појавио било какав Блумберг. А то ће рећи да тај свет може да појми истину да Брнабићева то није изговорила, али такав факт тек је истина нижег реда. За то време, истина вишег реда је да таква изјава пристаје њиховим представама и о Вучићу и о Брнабићевој, тако да истина нижег реда у тој хијерархији истина нема шта да тражи.

Лажна изјава Брнабићеве тако не долази у питање, него се око ње занимљиво преплићу и допуњавају ставови политичких актера. Тако је информација да је она дала стенограм свог интервјуа руском амбасадору у Београду како би га уверила да није рекла оно што је Блумберг пласирао, веома узнемирила Ненада Чанка и Сашу Јанковића, који су се, ваљда први пут у животу, забринули за суверенитет Србије. Као што су из свог политичког лежишта искочили либерали, тако су позицију с њима заменили родољупци, љути на странце (овај пут Русе) што су поверовали њеним уверавањима да је Блумберг пласирао лажну вест.

5.
Кад се две супротстављене политичке групације, два пола српске сцене, толико примају на лажну вест, чији посао је одбрана неодрживог светског поретка, тешко је поверовати да би производ њихове владавине била промена, већ очување локалног рефлекса светских односа. Када дакле, љути левичари и национал-либерали завапе како Вучић уништава остатке српских државних институција, заборављају само једно иако најважније: институције креиране унутар једног поретка – петооктобарског у нашем случају – креиране су да би храниле и браниле такав поредак. Проблем је, међутим, што актуелни светски поредак са својим локалним рефлексима не само да није вредан одбране него је и неодбрањив.

Зато је власт у Србији, наравно, могуће критиковати, али не у компарацији са опозицијом, било националном било прозападном, које су мноог мање окупљене у противљењу власти, а много више у служби одбране локалне рефлексије глобалног поретка.

6.
Српска власт је имала два јака разлога што је после интервјуа Брнабићеве Блумбергу са доста енергије бранила срске односе са Русијом. Први је тај што је Србија ослоњена на Русију у својој одбрамбеној политици, а угрожена је безбедносно таман толико да Русији никако не може да окрене леђа. Други разлог је тај што у склопу светских промена Владимир Путин и Русија – имајући у виду све варијанте расплета светских односа – можда и неће бити апсолутни победници, али никако неће бити ни губитници, што се уочи састанка Путин – Трамп посебно видело у дубокој стратешкој испреплетености Русије и Кине. Нико иоле политички нормалан таквој Русији данас не би окренуо леђа.

putintramp08За то време, Саша Јанковић и Ненад Чанак уверавају западне силе да Вучић окреће српски брод према Русији. Вук Јеремић и Бошко Обрадовић, са друге стране, уверавају Русе да српски брод иде на Запад. Није проблем што је то, ако се гледа као политика, а не само као облик борбе за власт, језиво једнодимензионално, већ што у конфронтацији са власти показује једну парадоксалну ствар – да је власт та која се припрема и прижељкује промену светског поретка, и да је опозиција та која брани стари. Нажалост.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.