Menu
RSS

ПОСЛЕ АМЕРИКЕ

zivotjelep02ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

За Трампа ћемо тек видети, али „дубока држава“ већ на средњи рок неће се сагласити са српском војном неутралности

1.
Насловница којом је НИН дочекао Вучића из САД јасније је илустровала биланс те посете него он сам, и то са све чопором „неименованих извора“ који су се по новинама утркивали да испричају своју причу. Није, дакле, била вест што је НИН одиграо ђоном, поредећи рад у Вучићевој Србији са радом у Хитлеровом Аушвицу, а раднике са логорашима, већ што је НИН изгледао као да брани права радника.

Можда је НИН – после приватизације полигон на коме се видело како ради неолиберализам у медијима – раднике узео у заштиту тек откривши да у Србији постоји и обесправљенија мањина од LGBT. И по најоптимистичнијим проценама, индустријских радника данас је у Србији мање од педера, и без утицаја су, одакле произлази да решевање радничког питања за Србију није ни ургентније ни важније од решавања педерског. Али то још није довољно да би НИН бранио раднике, којима је до сада свако мало са небеских висина неолибералне науке поручивао како је време самоуправљања заувек прошло.

Елем, НИН је, ризикујући друштвени скандал, држао страну радника. Зашто? Зато што је, иако се то снажно косило са његовом идеологијом, НИН бранио раднике јер има нешто и над идеологијом. А то је његова лојалност западном геополитичком интересу, који је, истина, ретко у колизији са идеологијом, али ето догађа се као у случају НИНа и радника. Дакле, НИН је и после његове посете САД наставио да држи западни притисак на Вучића, исто као и Курир, који је уочи и током Вучићевог боравка у Вашингтону направио неколико дана предаха, да би се касније све наставило још жешће.

2.
Наравно, такво држање притиска не значи да је почело рушење Вучића, већ да у Вашингтону није отклонио недоумице које владају у вези са Србијом. (Како циљеве тог притиска не одређују идеолошке, већ геополитичке датости – а то ће рећи реалполитика – не би требало да чуди што ће, као што је за западни интерес ударен на теми радника, сутра за исти тај интерес бити ударен и на теми Бриселског споразума или издаје Косова. Западној геополитици требају теме на којима је Вучић рањив, а не оне на којима се разилази с њима.)

zivotjelep03Како год, чини се да је имао добар састанак са потпредседником Мајком Пенсом, истинским конзервативцом који нити се бавио Балканом нити показује такве амбиције. Иако није без контаката тамо, тешко да Пенс може имати већи утицај на „дубоку државу“, посебно на питању Балкана, о коме „клинтонисти“ имају кристално јасне ставове, а Пенс и Трамп их уопште немају. Од представника „дубоке државе“ Вучић је требало да види Џона Мекејна, али тог дана Бог и Св. Петар имали су с њим генералну пробу на вратима Пакла. Мекејна пред Вучићем нико није заменио.

Судећи према Вучићевом позиву Трампу да обиђе Србију – где ће, предвиђа, имати бољи дочек него било где у региону, будући да је само Србија навијала за њега, а сви остали за Хилари Клинтон – српски председник очигледно је заиграо на Трампа, а не на „дубоку државу“. Без обзира да ли је проценио да ће Трамп временом надјачати тај неформални утицај или да у „дубокој држави“ нема чему да се нада, Вучић је учинио добро, будући да око Трампа има простора да се ради. Са друге стране, „дубока држава“, а не Трамп мање-више извор је свих наших проблема са Америком. Како то изгледа, недавно нам је показао и истакнути представник „дубоке државе“ генерал Матис, Трампов секретар за одбрану, имајући само лепе речи за хрватску „Олују“ у Крајини.

Али, судећи према томе да се и сам Трамп укључио у хрватско-пољску Иницијативу три мора (Интермаријум), дефинишући тада у Варшави да су амерички пријатељи оне европске земље које у САД купују гас и оружје, Србија, бар за сада, нити може нити би требало да гаји наде о некаквом пријатељству са Трамповом Америком.

3.
Лишен тих илузија, Вучић је покушао да се избори за то да Вашингтон уважи војну неутралност Србије, уз њене специјалне поолитичке везе које има са Русијом. Начелно, сагласност за ту позицију међу трампистима Вучић је освојио. Истина, имао је то пре годину дана и на састанку са Мекејном – бар је тако изгледало – али показало се да проблем и даље постоји. Наиме, захватима у Црној Гори и Македонији „дубока држава“ кренула је у дубоко реконфигурисање политичког терена. Иако се Србија ни у Подгорици ни у Скопљу није мешала у одвијање процеса, који Београду, најблаже речено, никако није ишао наруку, самим својим постојањем и инсистирањем на неутралности Србија подрива процесе у Црној Гори и Македонији, барем колико и обратно. Речју, већ на средњи рок, ни САД ни НАТО немају ништа од тога што су добили Црну Гору и Македонију ако с њима не добију и Србију.

Дакле, нема трећег: ако сама не буде у НАТО, Србија ће постепено враћати свој суверенитет и изграђивати државу. Већ данас она својом „меком моћи“ исијава на регион, а може се замислити колико би ширила свој „вирус слободе“ по Балкану уколико би, уз Босну (Српску), остала једини део полуострва у који НАТО није забио заставицу.

zivotjelep04За Трампа ћемо тек видети, али „дубока држава“ већ на средњи рок неће се сагласити са српском војном неутралности. Истина, у овој фази Американци се наглашено суздржавају од политике ултиматума према Србији. Она им тренутно и није неопходна, будући да би њом могли да пробуде патриотску енергију међу Србима, коју после не би могли да контролишу, и будући да су уверени како су српском вођству јасно исцртали црвене линије у сарадњи са Русима, које се не могу прећи.

4.
И због Трампа и због „дубоке државе“ Вучић улази у веома ризичне процесе обнове преговора о Косову и Метохији и доношења новог устава. Наравно, иако се Албанци надају да ће све ићи брзо, Вучић толико зна да ни један ни други процес не смеју бити затворени пре него што се у свету не догоде неке фундаменталније ствари, које су на видику, али је бар мени немогуће проценити брзину њиховог одвијања. Како год, Вучића и његову владу једнако може да убије ако се покажу као кочничари преговора са Приштином и ако се покажу толико кооперативним да пристану на брз завршетак преговора. (Од Бриселског споразума до сад Србија је имала среће са албанским лидерима, који су унутрашњим сукобима и успоравали и блокирали на Космету одвијање процеса изузетно неповољних по Србију. Срећом па преговори о влади Приштине после јунских избора дају наду да ће се тај тренд наставити.)

Свестан свега тога, Вучић је у Вашингтону отказао „дубокој држави“ – чудно је да то нико није приметио – и покушао да успостави директне односе са новом администрацијом. Речју, ако у Србији загусти, бар ће имати кога да позове у Вашингтону, не гајећи превелике наде у тај позив, али и не бивајући сасвим безнадна. Поред потребе да се у Вашингтону буде што чешће, како би се на дистанци држали драстични сценарији, Вучићева посета САД наведеним је испунила своју сврху. Све мање од тога било би јако лоше, све преко тога нереално.

5.
Иако су САД далеко од тога да буду српски пријатељ, никад за последње две и по деценије није имало више смисла радити на томе. Са друге стране, упркос притисцима, Србија не сме направити више ни педаљ дистанце према Русији, будући да је то још увек једина велика сила која може и хоће у критичном тренутку да наоружа Србију.

zivotjelep01Ствари се згушњавају и притисци ће бити јачи него пре. Вучићева подршка у бирачком телу још увек је превелика за моделе којима западне силе манипулишу земљама попут Србије. Оно што смо видели у нападима НИНа и Курира на Вучића значи да се неће бирати ни теме ни носиоци тих притисака, и да ће њихову примену одређивати само успех у бирачком телу. Речју, Вучић ће бити нападнут на, условно речено, популистичким темама. Отуд се показује да би за њега било погубно ако би, после избора Ане Брнабић, наставио са притисцима на свој бирачки корус и оне који прате ту политику.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.