Menu
RSS

КОСОВО НА СРПСКОМ ПУТУ У НАТО

kosovomanastiri04ДУШАН ПРОРОКОВИЋ

Нови уступци на Косову, према Косову и око Косова за Србију нису решење. Напротив

Довољно је и мало познавати историју, па схватити да у политици трајних решења нема. На Балкану је то баш уочљиво. Зато је и инсистирати на „трајном решењу за Косово“ бесмислено. Никакво „трајно решење“ се неће изродити након најављеног „унутрашњег дијалога“ о Косову у Србији. Резултат свега требало би да буде пријем лажне државе Косово у УН. Дакле, Србија формално неће признати „Републику Косово“, али неће ни ометати пријем ове државолике творевине у УН. Стари план, осмишљен у Берлину 2007. године под радним називом „Решавање односа Србије и Косова по узору на две Немачке“.

Проблем са „косовским случајем“ је што он нема неке претеране везе са источнонемачким примером. СР Немачка и ДР Немачка су заједно примљене у УН. Србија је већ чланица УН. Тако, да ако се жели потпуна паралела између два случаја, а тиче се даљих евроинтеграција, онда се она може само извући тако што би и Србија и „Косово“ истовремено постале чланице ЕУ и тај статус једна другој признале. Наравно, „убацивати Косово“ у ЕУ на овакав начин није довољно за потпуну легитимизацију и својеврсну легализацију статуса лажне државе Косово у међународним односима. То се може учинити само кроз пријем у УН. Отуда и инсистирање најпре Немаца (први пут је о овоме јавно проговорио Волфганг Ишингер, мада нисам сигуран да је он и аутор овог плана), а затим и осталих западних центара моћи. Очигледно је шта ће тиме добити косовско-метохијски Албанци и њихови спонзори. Први добијају државу у пуном смислу те речи, чији статус ћемо тешко моћи да оспоримо чак и уколико са њом не успоставимо формалне односе; други добијају тапију на „историјску истину“ и легитимизацију свега што су нам радили од почетка 90-тих до данас. Отвара се питање: шта добија Србија? Одговор је: тежак пораз са далекосежним последицама.

„ТРАЈНО РЕШЕЊЕ“ И „ТРАЈНО МУЧЕЊЕ“
Прво, када се статус Косова запечати пријемом у УН, Албанцима ће на располагању стајати многобројни механизми да своју позицију бране. Србија више неће бити у прилици да наступа са извесном дипломатском предношћу која произилази из садашњег статуса, па ћемо се са тужбама, жалбама и многим другим стварима забављати наредних деценија. Уместо „трајног решења“ добићемо „трајно мучење“ и даље оријентисање наше и спољне и унутрашње политике ка Косову, само ћемо сада бити у далеко неповољнијем положају. Најаву о тужби за геноцид смо већ неколико пута добили. Скорашња искуства са Хрватском нам говоре како ће се ствари одвијати.

Веровати да ће до другачијег расплета доћи у нашим билетаралним односима са Приштином је наивно или глупо. Са једне стране, унутрашњи процеси у албанском политичком корпусу су такви да не постоји ниједна назнака како било ко од њих планира да води уравнотеженију политику према Србији. Напротив, од једног до другог изборног циклуса на Косову све већи број гласова добија партија која у првом поглављу свог политичког програма има одредницу о „националном уједињењу Албанаца“. Са друге стране, непостојање жеље да се учини макар и један уступак око формирања ЗСО показује каква је дугорочна оријентација албанских политичара. Ако нису направили тако мали корак, зашто би правили већи у неким наредним годинама или деценијама.

kosovogetoДруго, када ствари сагледавамо из понашања западних актера видећемо да код њих уопште нема тачке, па самим тим ни „трајних решења“. Постоје само запете. Најпре је било „стандарди пре статуса“, па „стандарди и статус“, па „статус пре стандарда“, па „само статус“, па увезивање процеса евроинтеграција и косовског статуса, па легитимизација процеса оснивања косовских оружаних снага... Следећи кораци се назиру, а први у низу ће бити улазак Косова у НАТО. У том контексту, за Србију нема „трајног решења“, већ „трајног процеса“. Дакако, процеса којим ће управљати НАТО. Како ће тада, у ситуацији када Србија не признаје Косово, а Косово постане чланица НАТО, званични Београд бранити своју политику војне неутралности. Хоћемо ли ратовати против НАТО? Оштро политички протестовати? Прекинути сваку даљу сарадњу? Или ћемо, што је највероватније, а да би и даље пливали низ матицу, применити све одредбе IPAP и кренути путем НАТО? Последње решење делује најлогичније. Војна неутралност се више не може бранити уколико Косово са чланством у УН приступи НАТО.

УЛАЗАК У НАТО И ТРИ ПРОБЛЕМА
Око уласка Србије у НАТО у таквим околностима се отварају три проблема. Први је свакако историјска димензија НАТО агресије на СР Југославију. Учлањењем у НАТО ми прихватамо сву аргументацију која је против нас коришћења управо од стране водећих НАТО држава. Тиме и олакшавамо косовским Албанцима да нас туже за шта год хоће. За све оне који би као контратезу изнели да се сва ова питања могу регулисати, са Американцима или НАТО, у тренутку када будемо дозвољавали Косову да уђе у УН, препоручујем да промене плочу. И Русима су гарантовали свашта, од усмених обећања да се НАТО неће ширити на постсовјетски простор, до писаних којима се решава питање статуса руских поморских база на Криму. И? Други је дугорочно нарушавање односа са Русијом и сасвим сигурно Кином, јединих великих сила у мултиполарном поретку које су недвосмислено показале да имају намеру и да нас политички подрже и да код нас инвестирају у пројекте око којих се договоримо као равноправни партнери. Уместо „трајног решења“, остајемо са „трајним проблемом“, јер нашу позицију у међународним односима неће имати ко да брани. Улазимо у „зону арбитраже САД“, тако да ће наша спољна политика морати да буде прилагођена циљевима НАТО. И треће, мада ће некима деловати мало вероватно, уласком у НАТО Србија ће све даље бити од кључне европске државе – Немачке. Званични Берлин не гледа благонаклоно на српске интересе, они имају друге фаворите у нашем делу Европе, али је у текућој фази међународних односа (која, како је недавно добро приметио Андреј Фурсов може потрајати и наредне две-три деценије) врло важан за покушај вођења мултивекторске спољне политике Србије. Када се коначно расклопи НАТО-кишобран над целим „Западним Балканом“ више нема простора за мултивекторско деловање, већ се припајамо балтичко-јадранском Међуморју, источоевропском појасу под чврстом контролом САД. Данас нам се објашњава како је „сагледавање реалности“ на Косову у интересу нашег бржег пута ка ЕУ, али то ће се за пар година сасвим преокренути: такав приступ ће нас суштински удаљити од Немачке, самим тим и од пројекта „континенталистичке ЕУ“ као новог пола у мултиполарном поретку.

Трећа ствар везана за пријем Косова у УН је омогућавање правног и политичког заокруживања „балканске шесторке“. Србија остаје затворена у западнобалкански конструкт, у ком ће се још налазити Македонија, БиХ, Црна Гора и две албанске државе – Албанија и Косово. Поред две албанске државе, сами Албанци ће у трећој – Македонији – држати у својим рукама контролни пакет акција, што им омогућава доминантну позицију у овој (суб)регионалној интеграцији. За очекивати је да, када више не буде „косовске претње“ (или могућности за прављење статусне паралеле Српска-Косово), поново буде интензивиран процес „унитаризације БиХ“, што положај Србије унутар ове шесторке чини још неподношљивијим.

kosovo izbori2 beta fИ на крају, четврто, а тиче се наше унутрашње политике, јесте питање стабилности Србије. Крупне одлуке, а то омогућавање пријема Косова у УН свакако јесте, се не могу доносити без великих последица уколико о њима не постоји консензус. У Србији се већ дуго води расправа о Косову и крајње је лицемерно сада говорити како дијалога није било. Било га је итекако и у њему су чак учествовали и Александар Вучић и Томислав Николић као опозициони политичари. Консензус до ког смо као друштво дошли би се можда и најбоље могао објаснити кроз ону од многих исмевану формулацију „више од аутономије мање од независности“. Сада, различите гарнитуре су ову поруку различитио схватале, па смо после спољних притисака и унутрашњих попуштања дошли ту где јесмо. До Бриселског споразума. И то је превише уступака који се односе на „мање од независности“. Али, да не ширим тему и фокусирам се на већ написано. Сваки нови уступак ће значити одступање од консензуса и улазак у нову фазу решавања „косовског питања“ око које не постоји шира сагласност друштва. Да се води дијалог и да ће из њега проистећи сагласност, може се симулирати. То су комунисти чинили деценијама. Али, последице долазе, било одмах, било са малим закашњењем.

ОТВАРАЊЕ УНУТРАШЊЕГ СУКОБА
Да се не лажемо, у Србији нема сагласности око тога да се косовско-метохијским Албанцима дозволи учлањење у УН, такав потез ће бити доживљен као ново понижење и (можда и кључно) допринети даљим унутрашњим сукобљавањима. Како ће се и када ће се та сукобљавања манифестовати не може се претпоставити, али приликом таквог развоја ситуације добрих решења једноставно нема. Степен наше колективне фрустрираности само ће се повећати. За оне који не схватају о чему пишем, упућујем на Ахмета Давутоглуа и његово дело Стратегијска дубина. Појам који је вероватно највише пута у раду употребио је „психологија“. За Давутоглуову визију је „психолошко“ претходило и „стратегијском“, и „развојном“, и „геополитичком“, и „технолошком“. Народ без самопоуздања не може да дефинише своје стратегијске циљеве, планира развојне политике, разрађује геополитичке циљеве, стреми ка технолошком осавремењавању. Он ће остати само депресивна маса без идентитета и система вредности, смушено тумарајући по мрачним подрумима историје. Нови уступци на Косову, према Косову и око Косова за Србију нису решење. Напротив. То су антиисторијске одлуке које нас могу коштати нови пораза, од којих ћемо се тешко оправити.

kosovosad01О решењима, наравно, можемо расправљати. О томе сам већ писао, а остало је простора и за нове полемике. У овом тренутку је неопходно указати шта за Србију не представља решење. И такав став је сасвим легитиман после хорског понављања „аргумента“ како „решење није да се Албанци врате под суверенитет Србије“ пошто „они то неће“. Без обзира што би се на ову тему могло штошта написати, хајде да ту констатацију узмемо у обзир као једну полазну тачку у расправи. Али да онда дефинишемо и другу полазну тачку око које се не може расправљати: нема пријема Косова у УН. Између ове две тачке можемо тражити решења. Сваки покушај да се ова друга тачка помери на полазиште како „нећемо признавати независност Косова“ је заправо потврда да се власт спрема на капитулацију. Суштински, прихватањем идеје о увођењу Косова у УН се другим појмом не може боље описати.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.