Menu
RSS

КОСОВО И ПРИРОДА ЕВРОСКЕПТИЦИЗМА У СРБИЈИ

srbi12ПРЕДРАГ ПРОКОПИЋ

Не смемо да поновимо грешку, не смемо да дозволимо да нас победи инат. А шта то онда подразумева?

„Време витештва је прошло. Време софиста, економиста и калкуланата следи. А слава Европе ће копнити заувек.“
Едмунд Берк

Срби су запад истоку, а исток западу. Тако је одвајкада било и тако ће заувек бити. Ово су речи које су дубоко укорењене у исконску самосвест нашег народа, понајвише због тога што се често приписују Светом Сави, родоначелнику наше цркве и духовном оцу српске нације. Могло би се рећи да управо у тим речима леже све тајне наших комплексних односа, прво са самом Европом као таквом, а затим и са Европском унијом као политичко-економским ентитетом. Имајући у виду да Европска унија макар декларативно представља све оне најбоље вредности Запада, лако долазимо до закључка зашто постоје одређене баријере у нашим односима.

Много је лакше овај феномен сагледати кроз визуру геополитике, блиске историје и економске интересе великих сила. И на тим пољима се такође могу наћи сјајни аргументи. Али иза свих тих интереса ипак лежи некакав ментални склоп, као и различити атавизми које сваки народ несумњиво има. Тај ментални склоп, а нарочито атавизам који је основна карактеристика српског народа јесте – инат. Он је уско повезан и са нашом темом, а то је евроскептицизам. Сматрам да смо, управо тим инатом вођени, ми Срби, као народ и као држава, много тога доброг пропустили да на време урадимо, а што је уско везано са европским интеграцијама, не само у формалном већ и у вредносном смислу.

Ту пре свега сврставам комад историје после пада Берлинског зида и нашу немогућност да се помиримо са новом реалношћу, као и недостатак жеље да јој се прилагодимо. А због чега? Због ината. Док се свет мењао набоље и рапидно се трансформисао (нарочито бивши источни блок), ми смо и даље бранили одавно скршену и поражену идеју комунизма, обећавали да ћемо остати „последње острво социјализма у Европи“ и сличне бесмислице. То нас је, као што знамо, скупо коштало. Праведно би било напоменути да је управо због таквог нашег позиционирања Запад све до данас, а и данас, у различитим облицима и различитим интензитетом према нашој земљи примењивао једну некоректну, сурову, и врло често злонамерну политику. Такав став су утемељиле САД током 90-тих година прошлог века, а након петооктобарских промена умногоме га је наставила Европска унија.

ГУБИЛИ СМО ИЗ ИНАТА
У мору негативних потеза такве политике за српски евроскептицизам су кључна два момента. То је пре свега НАТО агресија на СРЈ 1999. године, али и нелегално отимање Косова и Метохије 2008. године. Оваква два стравична злочина против Србије и српског народа, па чак и српског духа (познати су бројни мислиоци из периода Просветитељства који су заступали volksgeist идеју, попут Монтескјеа, Хегела, Савињија, Хердера, Волтера...), нису могла -проћи без озбиљних алтерација у колективној свести тог народа, наравно, у негативном смеру. Ипак, не можемо рећи да евроскептицизам у Србији има историјску димензију, напротив. Срби су веома дуго жудели за Европом, неретко представљајући њен најсјајнији део. Још један одличан доказ који иде у прилог тези о нашем инату је управо тај да смо најсветлије тренутке у додиру са Европом имали управо онда када смо били на њеном бранику и гинули, као што су случајеви 1389. или 1914. године, док се у миру никад нисмо добро сналазили. О томе је, уосталом, писао и велики Добрица Ћосић. Да заиста јесте тако, сведоче дела великих интелектуалаца за Запада, нарочито француских, у време српских недаћа. Једно такво дело свакако јесте апел Виктора Игоа, најутицајнијег француског књижевника свог времена, да се престане са „убијањем једног народа“. Велики Иго је у чланку За Србију, који је написао 1876. године, током Невесињске буне, скренуо пажњу француске и европске јавности на злодела која су према српском становништву вршиле турске трупе под командом Ахмед-паше. Он ту каже: „Постало је неопходно да се европским владама скрене пажња на једну чињеницу – убијају један народ. Где? У Европи. Да ли томе има сведока? Један је сведок – читав свет. Да ли владе то виде? Не. То потиче одатле што владе све виде кроз кратковидост државног разлога, док људски род посматра ствари другим очима, очима савести.“

Овај вапај француског великана заправо је много битнији за европску идеју него што се на први поглед чини. Он у истом тексту указује на чињеницу да „све што се дешава у Европи, дело је Европе“, као и на неопходност стварања „Сједињених Европских Држава“. Поставља питање када ће доћи крај „мученичком страдању тог малог херојског народа?“

srbija1912jadranЗауставимо се овде на тренутак. Није ли Виктор Иго један од најбољих представника европских врлина? Треба ли Србија бити скептична према таквој Европи? И није он једини. Многи велики умови Запада су у различитим раздобљима историје увек пружали подршку српском народу. Ваљало би споменути Наполеона, Гетеа, Аристида Бријана, али и Винстона Черчила, коме се често спочитавала наводна србофобија. Главни проблем лежи управо у поменутој Ћосићевој тези – победници у рату, губитници у миру. А губили смо из ината. И није то празна реч.

Малопре смо утврдили да наш евроскептицизам никако није историјски. Сви добро знамо да није ни економски. Европска унија је највећи спољнотрговински партнер Републике Србије, а уједно и њен највећи инвеститор. Он је, дакле, политичке природе. Истини за вољу, Европска унија с почетка 21. века далеко је лицемернија од Европе из претходних столећа. Самим тим што, за разлику од некад, представља јединствени политички ентитет, са централизованим економским, дипломатским, безбедносним и фискалним системом, то је донекле и природно. Европа је била инклузивна, а Европска унија ексклузивна. А, како смо ми крајем 20. века начинили кардиналну грешку и можда се по први пут у својој историји ставили на погрешну страну, за нас у том ексклузивном клубу није било, а ни даље нема места. Иако лично ни најмање не подржавам политику руководства СР Југославије током 90-тих година, требало би рећи да је то руководство најмање на својој кожи осетило и санкције, и бомбе, али и срамну отимачину Космета. Осетио их је српски народ. Онај исти народ који је, и то не једном, крајње задужио европски континент. Ово је кључна теза коју мало ко помиње, од свих демократских влада од 2000. године па до данас, и морала би се чешће истурати и пропагирати, ако ни због чега другог, онда због истине.

КАКО ДАЉЕ?
У данашњој Србији, кажу истраживања, половина грађана је за даљи наставак евроинтеграција и подржава прикључивање Европској унији. Против европског пута је немали број од 37 одсто грађана. Овде главни фактор представља и косовски чвор, јер, уколико је услов за приступање Унији признавање независности јужног дела Србије, против уласка је чак 64 одсто грађана. Ови бројеви доста тога говоре, али изнад свега указују на готово намерну игнорантност грађана и неразумевање нашег европског интегративног процеса. Наиме, сви већ одавно знамо да наш преговарачки процес са ЕУ не личи на претходне које су прошле остале пуноправне чланице Уније. У поглављу 35 ранијих преговарача обично је писало „остала питања“ или „разно“, док у нашем пише „Косово и Метохија". И, док су сви пре нас то поглавље обично затварали истог дана када га и отворе, у нашем случају оно је отворено првог дана преговора, а биће затворено последњег. Ако буде и тада. У овом поглављу се не тражи (декларативно) признање незавиности Космета, али се тражи „пуна нормализација добросуседских односа“, која мора бити крунисана „правнообавезујућим споразумом“. Прилично је јасно ономе ко хоће да прочита, баш као што је јасна и намера да се напредак у овом конкретном поглављу користи као полуга којом се покреће или кочи отварање нових, других поглавља. Нисам тек тако нешто изнад споменуо лицемерје Европске уније, која заиста јесте показала такву страну у нашем случају. Али ми не смемо да поновимо грешку, не смемо да дозволимо да нас победи инат. Баш као што не смемо никад да признамо независност Косова и Метохије. А шта то онда подразумева? Како даље?

srbijanato001Ми свој европски пут настављамо. Ми европске вредности усвајамо и институционализујемо. Ми своје право са европским хармонизујемо. Ми своје стандарде са њиховим усклађујемо. Ми своју државу јачамо и даље градимо по моделу оних привредно најуспешнијих у свету, а то свакако јесу државе Европске уније. Али ми свој образ не продајемо нити своју државу издајемо. Ми нелегалну независнот Косова и Метохије не признајемо.

Аутор је апсолвент на Правном факултету, учесник програма Политикас Београдске отворене школе и Фондације „Конрад Аденауер“

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.