Menu
RSS

КУДА ВОДЕ ПРЕГОВОРИ О КОСОВУ?

kosovo1912ДЕЈАН МИКАВИЦА

Ако је смисао преговора избегавање неког следећег рата, то је пут да се рат – неминован, јер ће Србији бити наметнут – убрза

Колико је погрешних, исхитрених и непромишљених политичких поступака постало део српске политичке историје у претходних пет векова, од пропасти последње државе српског народа (1459)? Није их било превише иако се такав закључак чини неочекиваним. После пада Деспотовине под турску власт, Срби нису имали избора већ да покушају у споразуму да угарским владарима и аустријским царевима постану део одбране хришћанског света. И углавном су ратовали и гинули на аустријској и мађарској страни, бранили се од унијаћења и покатоличавања како су могли и знали. Ратовали су за Хабзбурге по целој Европи јер су једино својом храброшћу, победом над непријатељем и беспоговорном лојалношћу могли рачунати на одржање свог привилегијалног статуса граничара сељака. Нису прихватали кметски статус, нису плаћали десетак Римокатоличкој цркви, одржавали су наду да ће успети, макар уз подршку бечког или руског двора, обновити државност, протерати примитивне, дивље и свирепе завојеваче, обновити културни успон, који је прекинут турским продирањем у Европу.

Нису имали државу, али су имали световне и црквене представнике, имали су Цркву, очували традицију средњовековне Немањићке славе у националним програмима и визијама, писаним и усменим, настојали да витешком храброшћу успоставе поново Деспотовину на челу са последњим српским деспотом Павлом Бакићем (1537) или чак нешто раније Царевину Јована Ненада. И у следећем веку истакнути појединци писали су програме, стихове, цртали мапе српских земаља, израђивали бакрорезе и друга уметничка дела, приказивали у својим хроникама, историографским списима – од грофа Ђорђа Бранковића, преко Жефаровића, Орфелина, Доситеја, Текелије, својих патријараха Арсенија, Исаије до Стратимировића и Рајачића... – где су биле границе српских земаља, на којим просторима су постојале српске средњовековне државе и како обновити српску државност у новије доба, у контексту европске грађанске револуције и националног препорода. Борбом против непријатеља, ратовањем са савезничким државама. И сви су знали да најминималније границе српске државе подразумевају Космет, делове Македоније односно Стару Србију, Босну, Херцеговину, значајан део Далмације (до реке Цетине, чак и по Константину Порфирогениту), Црну Гору и Србију, део Баната.

НИШКА ДЕКЛАРАЦИЈА ОТВОРИЛА ЈЕ ПАНДОРИНУ КУТИЈУ
У складу са околностима, покушавали су да државу изграде у Војводини, односно јужној Угарској, у Црној Гори, у Србији, и да српске кнежевине ослободе и присаједине Босну и Херцеговину као српске земље. Ратовали су кад је требало и морало и постепено се приближавали том циљу, посебно у контексту последњег аустро-турског рата окончаног 1791. и у току Велике источне кризе.

Већ до тада су српски политички прваци саставили у различитим периодима националне програме, од којих је најпознатији Начертаније. Ни до рата 1914 у остварењу државотворне доктрине није било већих пропуста, стечено је међународно признање државне независности (1878),вођени су победнички ратови (1912-1913), Краљевина Србија је напредовала, а грешке у вођењу политике су се дешавале, веће или мање, као што је било убиство вожда Карађорђа, делимично прихватање савезништва са хрватским илирцима, вођење рата против Бугара (1885), убиство краља Александра Обреновића..., али погубних, непоправљивих грешака и пропуста није било – све до Нишке декларације (1914). Од тада се границе Србије и српске државе конструишу на различите, необјашњиве и незапамћене начине, без примера са којима се та и таква политика може уопште поредити. Отворена је Пандорина кутија, заслугом масона, Енглеза, српских интелектуалаца и владајуће династије... Југословенство, кроатофилство, болећивост према Шиптарима, одрицање од државног назива, традиције, начертанијске идеологије претходило је јачању републиканско-социјалистичког покрета, безбожног, антихришћанског, антиправославног и противмонархистичког расположења. Тада су већ грешке и катастрофални пропусти учестали, а представа о границама српске државе жртвована је зарад слоге са другим народима, који су управо историјске границе српских земаља настојали да промене у своју корист.

niskadeklaracijaНарод који се одриче државног права и разлога, територије и историјског памћења губи неопходне претпоставке опстанка. Тако је било одувек и тако ће остати. Ако питате данас Албанце или Хрвате где су ваше границе, правите највећи могући злочин према сопственом народу. Ако њих питате шта хоће, рећи ће вам да хоће све и све ће вам одузети. Какве везе има бројност Шиптара на Космету са државним правом Србије на Космет? Зашто је бројност Шиптара аргумент у преговорима ако је она настала као резултат насиља, свирепих злочина и прогона? Ако ни српске општине не могу да се формирају на Космету, шта онда може? Шиптара је, захваљујући злочиначкој политици коју су водили на Космету, милион, два милиона, двадесет милиона...? Колико их има и какве то има везе?

ТО СЕ ТАКО НЕ РАДИ
Никакве уколико постоји Србија као озбиљна, јака, институционално усавршена и патриотским национализмом надахнута земља. Какве везе има то што сваки Србин не зна назив сваког места на Косову са одбраном државног суверенитета? Па зар Орбан или сваки други Мађар зна име сваког сеоцета у Мађарској? И, ако га не зна, зар то значи да би требало да га се одрекне? Такву политичку логику не познаје историја човечанства. Шиптара на Космету може бити и 200 милиона, и опет са њима не треба водити разговоре о државном суверенитету и територијалном интегритету. Бесмислено је. Или, још једноставније, то се тако не ради. Замислите да Израел преговара са Арапима о свом државном праву и својим територијама. То би било нечувено.

Ни једно за Србе битно питање није решено: ни повратак прогнаних Срба на Космет, ни судбина несталих, ни казнене мере против шиптарских зликоваца и убица, чак ни питање српских општина. А већ би требало решавати питање српског права на косметску земљу коју су Шиптарима, као да је њихова, донели НАТО бомбадери. Колико Срба има на Косову, више се тачно и не зна, али знам да је Милетић у Аустроугарској знао рећи: „Док постоји и један Србин, он је народ!“ То је говорио у Аустроугарској. А данас је то непожељно говорити и у Србији.

gracanica 1Најзад, ако је смисао преговора са Шиптарима избегавање неког следећег рата, тек их у том случају не би требало почињати ако је тема територија и територијални интегритет. То ће бити погубнија грешка од Нишке и Крфске декларације. То је само пут да се рат, ионако неминован, јер ће Србији бити сигурно наметнут, убрза и учини потпуно извесним. Време лова и отимања српских територија наставиће се још брже и немилосрдније. И то без икаквих могућности да се убудуће грешка исправи и последице евентуалне погубне одлуке превазиђу, надокнаде или уклоне.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.