Menu
RSS

ПРОБЛЕМ ДАЧИЋЕВЕ ИНИЦИЈАТИВЕ ЗА КОСМЕТ (ПОГЛЕД ИЗ ХРВАТСКЕ)

augustinpalokajАУГУСТИН ПАЛОКАЈ

Ако дође до поделе Космета, ко ће задржати Републику Српску и Хрвате у БиХ, те Албанце у Македонији и Црној Гори?

Председник Србије Александар Вучић пре неколико недеља у Бриселу, након састанка с косовским колегом Хашимом Тачијем, најавио је унутрашњи српски дијалог о Косову и намеру да у односима са Косовом реше, како се изразио, нешто много веће од техничких питања. Потом је у Београду, што у ауторским текстовима, што у јавним наступима или интервјуима страним медијима, дао изјаве које су протумачене као спремност за прихватање реалности да је Косово независна држава и да би Србија и Срби с тим требало да се помире како то питање не би оставили као терет будућим нараштајима. Надовезали су се затим на његове идеје његови министри Ивица Дачић и Расим Љајић.

Сви су изнели неке идеје, али суштина свих је да Србија сматра да статус Косова није решен и да се сад мора коначно решити. Такав приступ грешка је већ у првом кораку, јер Косово има статус и Косово је држава, без обзира на мане које има због компликованог система који је чини нефункционалном државом и велики ниво повезаности корупције и организованог криминала са политичким структурама, уз благослов Европске уније, чија је највећа и најскупља мисија у историји Eulex доживела крах.

У Србији се може одржати дијалог о томе како виде односе са Косовом, али не више о томе каква би Косово држава требло да буде и треба ли уопште да буде држава. Нити се у Србији више може разговарати о границама Косова осим ако се не жели нови хаос, па и сукоби у целом региону. Време за идеје и експерименте о статусу Косова прошло је 2008. године, кад је Косово прогласило независност. Иако се често говори да је то било „једнострано проглашена независност“, па се чак и у међународној заједници користи краћеница UDI (Unilateral Declaration of Independence), то проглашење било је најмање једнострано.

По природи, сва су проглашења независности једнострана, јер један ентитет проглашава неззависност за себе, а не неко други за тај ентитет. А независност Косова проглашена је у пуној координацији с међународном заједницом, као резултат вишегодишњег међународног процеса и на основу међународног предлога. У том процесу испробани су сви сценарији, од суштинске аутономије унутар тадашње савезне државе до поделе и пуне независности. Тражило се договорено рјешење. У том процесу учествовале су и Србија, и Русија, и САД, и Европска унија.

ПРЕСУДА МЕЂУНАРОДНОГ СУДА ПРАВДЕ
Независност под међународним надзором проглашена је на основу свеобухватног предлога о статусу Косова, који је у својству посебног изасланика УН и као шеф шире међународне групе, предложио бивши председник Финске, нобеловац и један од најбољих и најуспешнијих међународних посредника, Марти Ахтисари. И после његовог предлога, на иницијативу тадашњег председника Француске Николаса Саркозијја и руског предсједника Владимира Путина, одржани су додатни преговори под вођством Тројке састављене од представника ЕУ, САД и Русије.

И након тих додатних покушаја остало се при Ахтисаријевом предлогу. Та опција и проглашење независности Косова, добили су од Међународног суда правде у Хагу, и то на захтев Србије, потврду да не крши међународно право, што баца у воду све аргументе и Србије и свих других који се позивају на међународно право кад одбијају да признају независност Косова.

Тадашњи представник ЕУ у тим преговорима, њемачки амбасадор Волфганг Ишингер, данас водитељ Минхенске конференције о безбедности, после је рекао да је предложена и опција поделе Косова, али да су је одбили и Албанци и Срби. На питање ко је и зашто то предложио кад се стално говорило да је подела апсолутно неприхватљива, он је одговорио: „Предложио сам ја. Хтели смо заиста да докажемо да ниједан камен није остао непреврнут у потрази за обострано прихватљивим решењем, да не би касније нето рекао да нисмо покушали“. Наравно, признао је да је био прилично сигуран да стране ту опцију неће прихватити.

Пошто је председник Србије Александар Вучић позвао факторе у Србији да дају идеје, један од најактивнијих политичара у тој држави, некад блиски сарадник Слободана Милошевића, Ивица Дачић, иступио је са идејом о подели Косова. Он није користио израз „подјела“, али је јасно шта је мислио, поготово ако се зна ко је то изрекао.

dacicpistolj„И зато ћу лично приликом дијалога о Косову, са председником Србије још једном да проверим могућност оног за шта сам се годинама залагао. Разграничења, или како год да се зове. Шта је српско, шта је албанско. У договору Срба и Албанаца то је једино могуће трајно компромисно рјешење, уз посебан статус за наше цркве и манастире. И уз заједницу српских општина на југу Косова“, написао је Дачић у ауторском тексту у Блицу.

Није први пут да Дачић говори о некаквом „праведном разграничењу“. Већ дуго он говори да „Срби неће прихватити власт Приштине као што Албанци нису прихватили власт Београда“. И у Бриселу, након рунди дијалога с Косовом, Дачић је говорио о томе да „никад неће албански судија судити Србима“ или „никад чизма албанског полицајца неће крочити на сјевер Митровице“ – и тако даље.

ОТВАРАЊЕ ПАНДОРИНЕ КУТИЈЕ
Још од времена Слободана Милошевића српски политичари знали су да Косово не може бити део Србије. Зато су стално радили на реализацији резервне варијанте, а то је подела Косова. Дијалог у Бриселу и наивност представника ЕУ и Косова Београд је искористио за јачање своје улоге на Косову. Учинио је то користећи управо неке могућности које дају косовски Устав и Ахтисааријев предлог, а да тај предлог и тај Устав нису признали. Данас се без дозволе Београда не може формирати влада Косова, не може се мењати Устав Косова. Управо према предлогу Ахтисаарија, у косовски Устав уграђена је двострука двотрећинска већина за његову примену. За такву промену требало би обезбедити две трећине гласова у Скупштини и две трећине од 20 гласова гарантовних за представнике мањина. Од тог 10 имају Срби. Дакле, без подршке најмање четири гласа представника косовских Срба, Устав се не може променити. У овом тренутку представници косовских Срба у Скупштини слушају Београд и кад кажу „наша влада“, не мисле на ону у Приштини, него на ону у Београду.

Србија ће тешко добити подршку међународне заједнице за поделу Косова иако би можда међу Албанцима нашли саговорнике за то, користећи уцене према Косову и блокирајући сваки могући напредак. Прихватањем те идеје међународна заједница одустала би од првог начела на које се позивала при тражењу решења за статус Косова. Први чланак општих начела предлога о свеобухватном решењу статуса Косова, који је након дугог процеса предложио нобеловац Марти Ахтисари, почиње тиме да би Косово требало да буде „мултиетничко друштво“. Исти документ не допушта ни поделу Косова ни могућност спајања Косова са неком другом државом или делом територије неке друге државе.

Поделом Косова отворила би се Пандорина кутија у региону. Ко би онда могао да задржи Републику Српску у БиХ, Албанце у Македонији и Црној Гори, Хрвате у БиХ? Шта би било са Србима који би остали на Косову (а таквих је више јужно него северно од реке Ибар). Што би било с православним црквама на Косову, од којих већина не би била у замишљеном Дачићеву делу Косова који би припао Србији? Ко би имао право онда да тражи од Косова да пристане на оно на шта је пристало према садашњем Уставу, на посебан статус тих верских објеката и на то да су они део Српске православне цркве са седиштем у Београду?

Данас нису проблем „односи између народа“, како то говоре Вучић и Дачић, него однос Србије према Косову. Да није у питању спор око статуса Косова, односи између Албанаца и Срба, не би били ништа лошији или бољи него између Срба и Бошњака или Хрвата и Срба. На Косову већ дуже време нема озбиљних етнички мотивисаних инцидената, што је чудо за државу где слабо функционишу правосуђе и владавина права. И, кад буде неких тензија, углавном су они државно спонзорисани, као што је била провокација са „руским возом“, који је влада Србије покушала да упути на север Митровице без одобрења косовских власти. Срби данас углавном без озбиљнијих проблема (изузмемо ли животне егзистенцијалне проблеме, са којима се суочавају и Албанци) сарађују са Албанцима на већем делу Косова осим на северу, који је практично под контролом Београда.

kosovovucictaciАлбанци највише купују у продавницама на Косову управо робу из Србије, а и Срби у све већем броју иду на годишњи одмор у Албанију. Кад би зависило од људи и кад се политика не би умијешала, нормализација би се догодила одавно. А идеје о подели само ће додатно погоршати ситуацију, и то не само на Косову, него и шире.

 

Јутарњи

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.