Menu
RSS

У КАНЏАМА ХУМАНИСТА

bazduljМУХАРЕМ БАЗДУЉ

Шта би се десило кад би неки неонациста рекао како израелски злочини над Палестинцима показују да је Хитлер био у праву

Важно је да је Емир Суљагић прошлог петка у Ослобођењу објавио текст Олуја: лажи и истине. Кад је Андреј Пленковић изјавио да је „Олуја спријечила нову Сребреницу у Бихаћу“ и кад су разни пропагандисти покушали да деблокаду Бихаћа као пуку нуспојаву Олује представе као њен крајњи циљ, босанскохерцеговачки (нарочито бошњачки) званичници су остали нијеми у још једној демонстрацији политичког сљепила и недораслости. Оваква Пленковићева манипулација само је дипломатски вјештија формулација једног од најциничнијих и најзлоћуднијих наратива о јужнословенским братоубилачким ратовима у 20. вијеку, који је своју најдиректнију вербализацију добио у тексту који је некаква “Хрватска академија знаности и умјетности у дијаспори” угравирала на спомен-плочу злочинцу Јури Францетићу, а коју су неуспјешно покушали поставити на његову родну кућу. На спомен-плочи се Францетић назива „усташом-антифашистом” (?!), те се каже да је овај „као политичар 1930-тих и легендарни војсковођа 1941. до 1942. године (био) бојовник против талијанскога и српског фашизма, посебице у источној Босни и Херцеговини, гдје су здружене српско-четничке и југословенско-комунистичке снаге 1995. године починиле међународно осуђен геноцид у Сребреници”. Испод, наравно, и то великим словима, пише “За дом спремни”.

Истини за вољу, власт у Хрватској коју предводи Андреј Пленковић спријечила је постављање ове спомен-плоче, а онда је мјесец касније тај исти Пленковић изговорио light верзију њене поруке. Хрватски дијаспорски академичари покушали су да „нормализују” геноцид над Србима у НДХ као покушај да се спријечи геноцид над Бошњацима у Сребреници пола вијека касније. Пленковић није ишао тако далеко; он је само злочине над Србима у аугусту 1995. представио као резултат хуманих тежњи да се спријече потенцијални српски злочини над Бошњацима у Бихаћу и на околној територији коју је у то вријеме контролисао Пети корпус Армије РБиХ. Сваки покушај „нормализације” ратних злочина је погрешан, али је нарочито цинично и скоро невјероватно злобно правдати своје злочине тиме што се представљаш као хуманиста који заправо зарад „чојства и јунаштва“ спасава друге, игром случаја па још исте оне које си до прије године дана убијао не штедећи ни бебе (видјети под Ахмићи) и затварао у концентрационе логоре (видјети под Дретељ).

olujaКад би човјек желио да одговори Пленковићу на једнако циничан начин, ваљало би га упитати: а чему је, хуманисто велики, служила акција Бљесак с почетка маја 1995, које си Бошњаке њоме деблокирао или си само стварао услове да за двадесетак година у Јасеновцу опет стоји натпис “За дом спремни”? Неко циничан као Пленковић, а друкчије политичке оријентације, можда би примијетио да је акција Бљесак била први случај у ратовима 90-тих да се нападне и са лица земље збрише нека зона коју су штитиле снаге Уједињених нација. Неко циничан као Пленковић би могао да примијети да су снаге УН у западној Славонији ефективно помогле Хрватској војсци на начин на који је Холандски батаљон у Сребреници помогао Војсци Републике Српске. Неко циничан као Пленковић би се присјетио да је, у вријеме док масакри и убијања заробљених Бошњака теку као на покретној траци, а свијет за то још не зна, Ратко Младић „задовољно изјавио како је акција његове војске била неуспоредиво чишћа и професионалнија од оне у западној Славонији”. Неко циничан као Пленковић би могао да помисли да, колико вриједи да је „Олуја спријечила другу Сребреницу”, барем толико вриједи и да је „Бљесак дао изговор за (прву) Сребреницу”. Неко циничан као Пленковић би рекао како су хрватски политички стратези морали бити свјесни да ће српска страна свој гњев због губитка западне Славоније каналисати у одмазду на неком терену гдје неће имати достојан отпор, у нападу на неку енклаву, рецимо, али ето, пуком игром случаја, хрватских енклава нема, а што се тиче бошњачких у источној Босни, то им је што им је. Али нећемо бити цинични...

Суљагићев текст завршава резигнираном (и хисторијски тачном) опаском да су највеће цивилне жртве и Другог свјетског рата и распада Југославији били Срби из Книнске крајине, Баније и Лике те Бошњаци из источне Босне: „Околности, ток догађаја, начин на који су скоро па скончали се разликује, али посљедице су исте или скоро исте. Међу људима који су преживјели та два догађаја вјероватно нема никакве солидарности и суосјећања. Али и једнима и другима су пропали и села и обичаји. И нема више ко да ожали ни једне ни друге.” Горка је поента, али поштена. Кад се националисти представљају као највеће жртве, онда увијек потенцирају како неки „центри моћи” траже од „нас” да заборавимо да смо жртве. Наравно да нико нормалан не пледира да се жртве забораве.

srebrenica lijesoviПомирење почиње од тренутка кад се схвати идентичност судбина жртава. Има и десетак година откад је Вук Драшковић, у вријеме кад се у Србији полемисало о скупштинској резолуцији о осуди геноцида у Сребреници, изјавио: „Кад би могли да гласају они из Јасеновца, кад би из херцеговачких, личких, босанских јама, кречана, шкрипова, срушених цркава и кућа изашли они поклани и спаљени, задављени и масакрирани, они би без размишљања осудили геноцид у Сребреници. Јер то је злочин који је почињен и над њима. Да може, цео Јасеновац би се клањао пред Сребреницом.” И зато би онај коме је питање натписа “За дом спремни” у Јасеновцу “деликатно” требао, у најмању руку, имати довољно дипломатске деликатности да не правда злочине своје војске над српским цивилима тобожњом бригом да се спријечи “реприза Сребренице”.

 

Ослобођење

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.