Menu
RSS

ДА ЛИ ЈЕ ВРЕМЕ ЗА ИЗЈАШЊАВАЊЕ О МИЛОШЕВИЋЕВОМ НАСЛЕЂУ?

Momir Bulatovic1МОМИР БУЛАТОВИЋ

Улога Слободана Милошевића је била вишеструко значајна и немогуће ју је и даље третирати прећуткивањем

Позив Александра Вучића, предсједника Републике Србије, на широки дијалог око Косова и Метохије са циљем да се утврди највиши могући степен националног јединства о том животно важном питању, заслужио је пажњу и реакције многих актера политичког живота. Не само у Србији. Разумије се да су ствари тек на почетку и да ће бити нужно наставак пропратити са највећом пажњом.

ВЛАСТ ИМА ПОСЛЕДЊУ РЕЧ О КОСОВУ
Позив на дијалог са првог мјеста у државној управи увијек заслужује похвалу, а нарочито када се ради о сложеном, а важном питању као што су одлуке о државној политици према Космету, као саставном дијелу територије и услову очувања државног јединства Србије. Посебно ако је намјера позивара да заиста саслуша све аргументе и уколико посједује способност да их, заједно са најширом јавношћу, оцијени по значају. Дијалог би тада постигао пуни смисао будући да би одлуке, које свакако морају донијети изабрани представници државе, имале веће шансе да буду озбиљно промишљене и усклађене са виталним државним интересима. Али, важно је имати у виду – било дијалога, или не, био он плодотворан или јалов, одлуке ће увијек припадати актуелном државном врху. И слава и срамота.

Кључне ријечи позива биле су реалност (која мора бити уважена) и митови (којих се, коначно, треба ослободити). То допунско објашњење није појаснило, већ је додатно повећало недоумице. Јер, већ се то видјело, реалност није једнозначна и за све актере иста. За неке су митови реалност, а реалност је за друге митска. Ипак, у том очекиваном колоплету истина и заблуда, стварности и привида, појављују се питања о којима се најрадије ћути. Иако се односе на несумњиву и прилично болну реалност, нераскидиво везану уз тему расправе.

Milosevic na Gazimestanu 004Једно од њих је оцјена политике коју је према КиМ спроводио и персонификовао Слободан Милошевић. Од измјена Устава Србије и повратка КиМ у јединствени државни поредак, до оружане борбе против терористичке ОВК и НАТО агресора. Да ли је он био ратни злочинац, или борац за очување своје државе? До када може да траје завјера ћутања о чињеници да је, супротно законима ове државе, Слободан Милошевић био изручен Хашком трибуналу, да би тамо био свирепо уморен?

Да ли је 5. октобар 2000. године био почетак новог демократског „прољећа“ или се радило о наставку агресије коју је извршио НАТО? Коначно, од каквог је значаја чињеница да је Зоран Ђинђић, премијер Србије и дугогодишњи миљеник Запада, убијен у времену када је показао пуну одлучност да брани Косово и Метохију као нераздвојни дио Србије?

ПИТАЊЕ МИЛОШЕВИЋЕВОГ НАСЛЕЂА
Неки одговори су већ дати, иако тек у назнакама. Након превише времена, државни врх Србије се придружио обиљежавању успомене на херојство војника са Кошара. Уз обећање да ће им убрзо бити посвећено трајно и достојно обиљежје. Коначно! Јер су такви хероји све то и још много више заслужили. Али ако су они хероји (што је несумњиво), зар такви нису и њихови команданти генерали Лазаревић и Павковић? И њихов врховни командант – Слободан Милошевић! Зар није тачно да је тзв. Ослободилачка војска Косова (ОВК) била на листи терористичких организација Стејт департмента САД у време када је СР Југославија почела борбу против ње?

Да ли је већ заборављено признање наших ондашњих противника, дато још 2005. године изјавом Строуба Талбота, замјеника државног секретара у Клинтоновој администрацији и главног америчког преговарача током рата?

„Док су нације широм региона тежиле да реформишу своју привреду, ублаже етничке тензије и успоставе грађанско друштво, Београд као да је уживао у континуираном кретању у супротном правцу. Није нимало чудо што су се Југославија и НАТО нашли у сукобу. Најбоље објашњење за рат који је НАТО започео јесте отпор Југославије ширим трендовима политичких и економских реформи, а не тежак положај косовских Албанаца.“

Sloba herojУлога Слободана Милошевића је, дакле, била вишеструко значајна и немогуће ју је и даље третирати прећуткивањем. Претходни предсједници Србије, Борис Тадић и Томислав Николић, ипак су се били опредијелили да о њој не говоре. Разумије се, то је више рекло о њима и њиховим способностима, него о самом Слободану Милошевићу. На реду је Александар Вучић. Готово да је прозвао сам себе.


Спутњик

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.