Menu
RSS

МАПЕ СВЕТА

maslina01МИЛЕ МИЛОШЕВИЋ

Насупрот овој последњој мапи Интермаријума је мапа политичке сарадње Хартленда

Завршила се епоха олаког повлађивања Западу. Иако изгледа као да се не зна куда сад, него да се иживљавају све старе потиснуте поделе, урушава се уверење да је то што познајемо као западне вредности, a у пракси од времена Тачерове и Регана као неолиберализам, праћен новим глобализмом и процесом космополитизације (светским друштвом), јесте било оно што је досад најближе људском поретку. Не пропада све то само зато што је преко уобичајених људских парадокса најдаље отишло паду у апсурде, већ је, инхерентно свом систему, смањило степен рађања живота у друштвеном изобиљу у име индивидуализоване среће у разоноди. О каквом онда људском поретку може бити речи ако се живот одвија испод тачке саморегулације, као урбано емотивно разумевања све самотнијег старења у „друштву смрти“ нихилистичког безегзистенцијалног живота? Све се одређеније потврђује најизвесније знање како нема ничег таквог као што је људски поредак. Ни приближно налик на оне које делимично познајемо, као што су природни, математичко-физички или – слутимо их више пипајући – космолошко-астрофизички. Заборављамо поретке као што је Божији, верујући у довољност људске самосвести, која завршава без самопоштовања. Иако се данас на Западу чује све више научних гласова о крају секуларног концепта [1] управо у доба и дубоке кризе западних цркава, уз свакако питање да ли је ово испуњавање Шпенглерове схеме о пропасти Запада?

Одавно је уочено како се цео круг модерне затворио без трајног успеха и једне велике нарације, растачући сва хуманистичка надања просветитељства, а да човек није постао бољи [2]. Осим у техничком искораку. Коначно, са космоплитизацијом [3] је отворена претња да се и сам човек редукује на продукт. Двоструко потврђујући исход, да нема нечег као што је системски људски поредак који се рационално саморегулише као стварни поредак, а не контингентно. Тиме су урушени здраворазумски увиди и утилитарне конструкције као неподношљиве шале у духу енглеске ексцентричности и задовољавања теоријама средњег обима, док хајдегеровска баченост човека у свет остаје искључиво пад у исте оне туђе поретке. Предискуство које заборавља као први плач не се може избрисати, оно увек пред сваког човека без изузетка поставља као нужну потребу за егзистенцијалним чуђењем, као питањем самопоштовања и сазнајним смислом живљења.

ПАД У СТИХИЈСКО ДРУШТВО
Грандиозност петовековног здања данас изазива немогућа разрешења унутрашње противречности, која уместо политике предпоставља биополитику, јер, сваки пут кад Хилари и слични на Западу назива велики део бирача „јадницима“, они само користе шифровани језик неуважавања њиховог права на политику. Исто као и њен муж кад је подржао Шиптаре [4] изван сваког политичког, историјског и правног резона, у складу са биополитиком уз самозадовољавајући медијски пи-ар [5].

Све дубље се тоне у стихијско друштво, које све теже све већи број људи у свету подноси. Осим оног крајње урбанизованог дела становништва, нерешиво заглављеног у остацима субјекта емотивно сингуларног разумевања живота, у суштинском процесу акултурације, који се показује у томе да је дневно време читања опало са 22 минута на 18 са теденцијом да нам ускоро неће требати ни читање ни писање (како нас упозорава М. Мадеј [6]). Само за две године број видео снапчет порука порастао је са 350 милиона на седам милијарди, док смајлији све успешније замењују већину описа односа. Тренд је очит куда води универзална комуникација светског друштва.

Бег Британије из раља ЕУ и затварање пред мигрантима нису непромишљена случајност, већ дубока промисао њихове итекако моћне елите. Ако се погледају демографски подаци. посебно у мегаурбаним срединама и пројекције до 2050. године, тај референдум одржан је у задњи час. Нису изгледа пре неколико година случајно Ротшилди пребацили централу из Лондона у Париз, како је гласила необично кратка вест без објашњења. Као што ове године није случајно Макрон добио своје прве и последње француске изборе. Наши Милошевић и Коштуница, какви год да су били, наши су последњи политички избори, а не инжењеринг когнитивног фрејмовања који је очигледно врло успешан у медијски потпуно затвореним срединама, у коме рат у Јемену не постоји, али постоји да су Руси довели Трампа.

maslinaТако већ свака држава и нација на Западу покушава да изабере за себе како ће се борити против растућих последица пада из ризико-друштва у стихија-друштво [7]. У борби да сачувају институције државе и устројство друштвеног живота, које ми Срби у ова два века никад нисмо ни стекли са већим смислом да их развијемо, према нама, за наше потребе, па да разумемо њихову тежину остварења. Па опет, и њихове и наше инстутиције трпе од истог проблема – растуће криминализације моћи, онеспособљавања, безидејности, бахатог безобразлука злупотреба до простаклука, површности и равнодушности пада у биополитику.

МАПЕ СВЕТА ВИШЕ НИСУ ПОЛИТИЧКЕ
У том погледу, садашњи модел управљања Србијом није чудовиштан, али јесте подилазећи економским интересима уместо друштвеном уређењу, и тако је у складу са свим епохалним процесима стихија – друштва без зазора, где је очито да стабилност јесте место конвергенције спољње и унутрашње политике. Такво друштво има неотклоњив проблем са смислом ако му средишња тачка није „слављење постојања“. Уосталом, само тако може да важи флоскула уобичајена апсурдним прихватањем епохалног да, иако на крају не приступимо ЕУ, њихове реформе су добре за нас, као да су било који проблем досад решиле. А они од нас траже да се одрекнемо своје државе и националности, што до сад нису тражили ником другом, чиме нас осуђују да будемо бездржавни народ.

Јасно, никог не треба да заварава да је реч само о неком делу територије, који наводно и није наш. Нити да га плаше олаким и испразним погибељима. Све то заправо говори колико не разумемо жртве и сва уложена одрицања. Мртав је државотоворни гениј у оном што се има и шта стварно значи државно стицање насупрот одрицање од државе – нације, укупног концепта суверенитета. Колико су те елите подбациле мењајући свест о самопоштовању у општем тренду самозадовољства, да су постале агенти стихија друштва.

Значи, сад долазе све више до изражаја сви ти дуго таложени приговори редукције логоса на инструментално [8], кад се разишла магла уверења. Шта год да буде, људски поредак ће се саморегулисати и изнаћиће неку нову политику, јер је ситуација да преовладава све више биополитка на унутрашње друштвеном плану. Одбацујући свако баш политичко, као популистичко – у Холандији са делимичним успехом, у Француској са потпуним а вероватно и на предстојећим изборима и у Немачкој. Док на међународном плану и међу свим тим западним савезницима све више превладавају биополитички односи у геостратешком читању.

maslina02Тако је мапа света све мање политичка, док је све извесније биополитичка у геостратешкој игри преживљавања изабраних, потрошних, и оне вечне осовине зла – непријатеља. Насупрот овој последњој мапи Интермаријума, је она политичке сарадње Хартленда, макар зато што је транспорт терета постао јефтинији и краћи копном. Што су те саобраћајнице фиксне, то већ претпоставља стварну сарадњу дуж тих праваца да би опстали. При чему и тај транспорт мора бити двосмеран да би био одржив. Како нема неких других праваца ни лука за те возове, онда ни људи не морају и даље да живе у мегаградовима. Чиме се и природа ова два принципа очито артикулише до своје пуноће, до њихових различитих судбина и човечанства са њима.

____________________
Упутнице и напомене:

[1] Friedrich Wilhelm Graf, Politik und Religion, Zur Diagnose der Gegenwart, 2 Aufl. 2017, C. H. Beck, Munchen.

[2] Kochorke, Albrecht, Hegel und wir, Suhrkamp, Berlin, 2015.

[3] Beck, Ulrich, Die Metamorphose der Welt, Suhrkamp, Berlin, 2017.

[4] Кољевић, Богдана, Биополитика и политички субјективитет, ЈП Службени гласник, Београд, 2010.

[5] Кољевић – Фуко пише у Рођењу биополитике: „Бити слободан није оно што либерализам формулише. Он напросто формулише следеће: ја ћу вам створити оно од чега ћете бити слободни.“ Из дискурса биополитике за овај мој чланак је најважнији расцеп између самопоштовања и самозадовољства који је превагнуо свакој вредности.

[6] Из зборника – 95 Anschlage, Tehsen fur die Zukunft, FISCHER E-Books, Frankfurt am Main, 2017.

[7] Означавањем данашње епохалне ситуације као стихија – друштва, препознајући антицивилизацијске импулсе и процесе, коначно имам истомишљеника, премда и са различитих позиција у Нахтвеју – Nachtwey, Oliver, Entziwilisierung Uber regressive tendenzen in westlichen Gesellschaften, u zborniku Die Grosse Regression, Eine internationale Debatte uber die geistige Situation der Zeit, Suhrkamp Ver, Berlin, 2017.

[8] Жуњић, Слободан, Филозофија и њен језик 2, Плато, Београд, 2012, стр. 94-118; и предходно поглавље трансформације супстанције и субјективности на Западу, које и Фуко разматра, а онда и Нахтвеј аргументује против својих немачких узора, бранећи олако неолиберализам ставом: „Стварно нарасла аутономија индивидуе је повезана са његоном тржишном перфомативношћу“, што је ништа друго него обичан лапсус лепљивог преплављивања несносним оптимизмом малограђанског самозадовољства, јер иза свега стоји логос, а што је Жуњић маестрално записао.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.