Menu
RSS

ПЕТ КЉУЧНИХ ПИТАЊА ЗА СРБЕ У ХРВАТСКОЈ ДАНАС

miloradpupovac01МИЛОРАД ПУПОВАЦ

Зашто сматрам да су српска права угрожена

Након ослобађајућих пресуда двојици хрватских генерала (Готовина и Маркач, новембар 2012) и уласка Хрватске у Европску унију (2013) заустављен је напредак у остваривању изгубљених и неостварених права Срба у Хрватској. Од тог времена па до краја 2016. дошло је до застоја и/или погоршања у њиховом положају. Међународно дана обећања и преузете обавезе, поштивање властитих уставних и законских одредби, слијеђење темељних моралних осјећаја према другима и према себи, вођење рачуна о својим грађанима и срединама у којима живе као да су суспендирани, а Хрватска као да, након заједно са Србима добивене битке за Европу, не зна што би са собом осим да се поново окрене против мањина (у првом реду Срба), против либерала и социјалиста, те да умјесто производње будућности почне поново производњу прошлости, непријатељства и непријатеља већ толико пута виђену током 20. стољећа.

ПРВО ПРИОРИТЕТНО ПИТАЊЕ: МЕЂУНАРОДНИ СПОРАЗУМИ
Република Хрватска потписница је више међународних споразума који се у цијелости или у својим дијеловима тичу било положаја Срба у Хрватској било остваривања њихових права. Ти су споразуми чином њихова потписивања од стране њених представника постали саставни дио уставно-правног поретка Републике Хрватске.

Први такав споразум био је Уставни закон о правима националних мањина (у првој свој верзији донесен 1992, потом је након ратних операција „Бљесак” и „Олуја” 1995. већи дио његових одредби стављен ван снаге да би 2002. био донесен важећи текст тог закона). Уставни закон је донесен као замјена за једнострано укидање суконститутивног положаја Срба, као увјет за међународно признање Хрватске у његовој првој верзији и као увјет за почетак преговора с Европском унијом у његовој данашњој верзији. Премда по својем формалном карактеру није међународни споразум, он то de facto јесте, јер је, с једне стране, рађен у сурадњи с међународним организацијама, а с друге је био увјет како за међународно признање тако и за чланство Републике Хрватске у ЕУ.

Други такав споразум је Ердутски споразум (колоквијални назив по мјесту гдје је 1996. потписан као Темељни споразум о подручју Источне Славоније, Барање и Западног Сријема) са својим проведбеним документом Писмом намјера (Писмо намјера Владе Републике Хрватске о завршетку мирне реинтеграције подручја под пријелазном управом, од Владе усвојен, а од УН потврђен 1997. године).

Трећи такав споразум је Уставни закон о сурадњи с Међународним казненим судом за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на простору бивше Југославије (познатијим као Хашки суд), који је усвојен 1996. године.

Четврти такав споразум је Уговор о питањима сукцесије у питањима државне и приватне имовине, потписан 2001. а ратифициран 2004. И, коначно, пети такав споразум је Споразум о приступању Европској унији, који је исте 2011. потписан, а потом прихваћен на националном референдуму.

Сваки од тих споразума регулира било као цјелина било у неком од својих дијелова права и положај српске мањине (Ердутски споразум, Писмо намјера и Уговор о сукцесији) али и свих осталих мањина (Уставни закон о правима националних мањина, Уставни закон о Хашком суду и Споразум о приступању ЕУ). Међутим, унаточ њихову међународном важењу и важењу унутар уставно-правног поретка Републике Хрватске с њима преузете обавезе се од 2012. године запостављају или негирају у првом реду од Републике Хрватске, а неријетко и од других страна потписница, посебно ЕУ.

vukovarcirilica02Подсјећање на те обавезе и активирање њихових механизама код страна потписница требало би да буде прво приоритетно питање у остваривању права Срба у Хрватској. Статус српских мањинских институција и партиципација, суђења за ратне злочине почињене над припадницима српске заједнице, повратак избјеглица и остваривање Уставног закона о правима националних мањина чине главне садржаје тог питања.

ДРУГО ПРИОРИТЕТНО ПИТАЊЕ: ХИСТОРИЈСКИ РЕВИЗИОНИЗАМ И ЕТНИЧКО-ВЈЕРСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ
У протеклих 4-5 година, точније од већ споменуте 2012. године, у Хрватској су обновљени хисторијски ревизионизам и етничко-вјерски национализам, чији се садржај манифестира у различитим видовима: од отворене нетолеранције и мржње према Србима, преко искључивања из хрватске хисторије до негирања злочина почињених према Србима, нарочито хисторијског геноцида почињеног за вријеме НДХ. Искључивање из хрватске хисторије, која је, кад је ријеч о модерној хрватској повијести, тешко одвојива и једнако тешко замислива без удјела Срба у њој, потпуно је ахисторијско и насилно према хисторијским чињеницама. Без обзира да ли је ријеч о језику, о политици, о књижевности, о умјетности, о науци или о доприносу економском животу Хрватске, модерна хрватска повијест није постојала без Срба.

Међутим, посљедњих је година на дјелу оно што ми 1995. пред „Бљесак” и „Олују” рече један од представника службене хрватске хисториографије у Илирској, Препородној дворани у Загребу: „И, запамтите, одсада хрватска повијест никада више неће бити хрватско-српска”. У уџбеницима, у годишњицама и важним датумима и особама, бришу се трагови српског удјела у хрватској повијести. На тај се начин Србе од присутних производи у неприсутне, од домицилних у недомицилне, а Хрвате лишава сазнања о стварној хисторији њиховој и њихова друштвеног простора. Од настојања да се Србе исели или избаци и из хрватске хисторије још је горе настојање затирања трагова, свијести, сјећања, те негирање или омаловажавање хисторијског злочина геноцида почињеног према Србима у вријеме Павелићеве усташке Независне државе Хрватске.

Навест ћу три примјера међу бројнима. ХОС-ова плоча с усташким поздравом „За дом спремни” на мјесту гдје је било заповједништво усташког концентрацијског логора Јасеновац и подржавање негационистичких пројеката о томе да су усташе ту починиле један од најмасовнијих и најстрашнијих злочина почињених у системима концентрацијских логора у тада од наци-фашиста поробљеној Европи представља непојмљиво вријеђање жртава геноцида (у већини земаља, па и у Хрватској, кажњиво дјело) и симболички повратак усташтва у Јасеновац.

Негирање мајског и јулско-аугустовског погрома у Глини и глинској православној цркви Рођења пресвете Богородице, ометање комеморација, одсуство службених представника локалне и државне власти, преименовање Спомен дома, који је подигнут на мјесту гдје је била црква коју су усташе након злочина порушиле и уклониле, у Хрватски дом (1995), те уклањање спомен-плоче са зграде дома заједно с именима убијених, представља симболичку радњу накнадног „овјеравања”, или легитимирања тога страшног злочина. А злочин у Глини, глинској цркви, најмасовнији је злочин који су усташе починиле 1941. године изван система концентрацијских логора. Већина убијених убијена је у цркви након што су се одазвали позиву на „покрст”.

hos01Скрнављење и уништавање спомен-обиљежја жртвама у селу Слобоштина 1991-1992. године, несанкционирање починитеља, необнављање споменика и заобилажење комеморација на мјесту гдје су јединице Макса Лубурића у 1942. години починиле најмасовнији злочин изван система концентрацијских логора на подручју Хрватске, убивши 1.368 махом жена, дјеце и стараца, претежно избјеглица с подручја Козаре и Поткозарја, представља срамотно стање кршћанског и политичког морала у нашој земљи. За таква мјеста нема простора ни на дан спомена на злочин, као ни на дан жртава тоталитарних режима, јер код нас је он резервиран првенствено за оне чије су политичке и војне формације одговорне за злочине попут овог.

ТРЕЋЕ ПРИОРИТЕТНО ПИТАЊЕ: ОБРАЗОВНА И ЈЕЗИЧНА РАВНОПРАВНОСТ
Трострук је образовни проблем Срба у Хрватској. Прво, изразита је кроатоцентричност наставних садржаја, у којима су избрисани трагови заједничке хисторије и заједничког стваралаштва, а што онемогућава свијест и код хрватске и српске дјеце о хисторијској перспективи данашњег и сутрашњег заједничког живота. Такви наставни садржаји и таква образовна политика или их отуђују од обитељи и заједнице којој припадају или их отуђују од животне средине и друштва у којем живе. Прво води у асимилацију, а друго у сегрегацију. Друго, унаточ таквом доминантном концепту (а можда баш захваљујући њему) нема толеранције и афирмативног односа према посебним мањинским образовним програмима од стране школских власти. А без стварања атмосфере толеранције и афирмативних акција од стране школских власти и самих локалних власти, као и надлежног министарства, мањинске организације, родитељи, а поготово сама дјеца тешко ће се укључивати у такве програме.

Оснивање Самосталног сектора за мањинско образовање при Министарству образовања први је корак у смјеру стварања инструмента који би могао промијенити такво стање. Посебно забрињава одбијање најприје жупанијских власти, а сад и још увијек и надлежног министарства да се обави регистрација школа на српском језику и ћириличном писму као мањинских школа. То одбијање траје од 1997. године и озбиљно угрожава право српске заједнице зајамчено Уставом, Уставним законом и Законом о школовању на језику и писму националних мањина.

У околностима у којима се системски Србе искључује како из хрватског језичног идентитета тако и из језичне политике, непризнавање минималне језичне плуралности и одсуство толеранције према њој чак и у концепту мањинског образовања озбиљан је и тежак проблем. Има ли се притом на уму кампања – у којој су судјеловале бранитељске удруге, представници Католичке цркве, политичке странке, а пред њом посустајали и неки од највиших представника државне власти – проглашавања ћириличног писма „агресорским писмом” додатно се и на дуже вријеме отежало остваривање права на образовање и појачало ионако присутну стигматизацију Срба у Хрватској.

vukovarcirilica01А што се службене употребе ћириличног писма и српског језика тиче, она је у потпуном застоју. Оно што је остварено до 2014. замрзнуто је и притиснуто омразом развијеном од те године према ћирилици. Мишљење Уставног суда о двописмености у Вуковару се не поштује, односно предлажу се статутарна рјешења која не обухваћају дијалог с представницима и институцијама српске заједнице. Влада у чијој је надлежности провођење закључака Уставног суда занемарила је задане рокове и обавезе које су јој дане. Стварање плуралне или за почетак барем толерантне образовне и језичне политике према образовним и језичним правима мањина требала би бити важна компонента политике ове Владе.

ЧЕТВРТО ПРИОРИТЕТНО ПИТАЊЕ: РАЗВОЈ ПОВРАТНИЧКИХ СРЕДИНА
У рату девастиране српске средине у Хрватској, као и добар дио осталих мањинских средина, озбиљно су па до систематски запостављане. Нарочито до 20­03-4. те поново од 2012. све до данас. То их је поново учинило најнеразвијенијим и тешко одрживим животним срединама. У многима од њих и даље недостају елементарне инфраструктурне претпоставке. Унаточ законској обавези да обнове мрежу и припоје струју на обновљене куће и куће које су је раније имале, те унаточ значајној добити коју ХЕП има током године, практички су обуставили процес реелектрификације. Да није UNDP-ија, који је осигурао средства за соларну енергију, и данас бисмо имали и више од 129 села и заселака који би били без икакве електричне енергије, а колико их је још без ње. Слично је и с водом. Посебно на подручјима Баније, Лике и сјеверне Далмације. Водоводи које су локалне заједнице градиле самодоприносима се не одржавају и не обнављају, а они који су девастирани након рата пљачком и намјерним уништавањем такођер се тешко обнављају. Нарочито тамо гдје су Срби без политичког утјецаја или без значајнијег политичког утјецаја.

Крајње илустративан примјер представљају два случаја: село Ислам Грчки, на западном дијелу подручја Града Бенковца, које је на истој водоводној траси са Смилчићем на истоку трасе и са Исламом Латинским на њезином западу. И Смилчић и Ислам Латински имају воду, али је Ислам Грчки нема; опћина Ервеник, сјеверно од нешто познатијих Кистања, водом опскрбљује већину својег становништва ватрогасном цистерном коју поткрај јуна добије од Робних резерви на привремено кориштење те њом снабдијева локално становништво чији бунари/цистерне пресуше у љетним мјесецима и судјелују у гашењу неријетких пожара.

IslamGrckiЗапостављање обнове и изградње инфраструктуре обесхрабривало је повратак становништва и отежавало развој тих средина. Довољно је погледати ноћну сателитску слику тих подручја сјеверно од Задра и Шибеника и јужно од Карловца, па ће се добити јасна слика стања ове врсте инфраструктуре, а посебно економске развијености. Унаточ донесеним плановима регионалног развоја све досад се одбијало унутар њих развити посебне законске оквире за развој ових и сличних подручја те створити посебне финанцијске инструменте (фонд, закладу) и програме који би им омогућили надокнађивање изгубљеног времена и одсуство властитих средстава. Доношење тих инструмената, као што је Закон о потпомогнутим подручјима и формирање Фонда за потпомогнута подручја, а који су ушли у Програм ове Владе, од виталног су интереса за одрживост живота у тим срединама. Посебно живота мањинских домицилних заједница као што је српска.

ПЕТО ПРИОРИТЕТНО ПИТАЊЕ: РАЗВИЈАЊЕ АНТИАСИМИЛАЦИЈСКЕ ПОЛИТИКЕ
С обзиром на изразиту и више-мање трајну антимањинску, нарочито антисрпску кампању, која се с више или мање интензитета води, с обзиром на размјере и учесталост говора мржње и различитих облика дискриминације и нетолеранције припадници српске заједнице живе с осјећајем недовољне сигурности и недовољне слободе, те са више или мање израженим страховима.

Јавне кампање или јавни напади, укључујући и позиве на насиље према представницима српске заједнице те њезиним институцијама, укључујући и Српску православну цркву, стварају додатне осјећаје несигурности код припадника српске заједнице. Недовољно реагирање или изостајање реагирања надлежних институција и државних и националних ауторитета стварају осјећај нормалности и легализираности таква стања. Због тога, као и због неадекватне образовне и политике Владе према наведеним појавама у градским срединама, посебно међу младима, годинама се биљеже асимилацијски процеси, како у националном тако и у вјерском смислу.

prosvjetakninОсмишљавање и развијање антиасимилацијских политика и програма стога је од посебне важности за одржавање виталности српске заједнице. Те политике требају ослобађати од страхова, проводити дестигматизацију и примјењивати афирмативне акције релевантне за слободу и идентитет Срба. Те политике требају ослобађати хрватско друштво од погубног тренда јачања утјецаја извора тих страхова, актера стигматизације и равнодушности, јер питање Срба, као што је увијек и било, није само питање њих, њихова статуса и њихових права – то је питање Хрватске. Питање да ли ће она бити земља толеранције или нетолеранције и мржње, равноправности и владавине законитости или неравноправности или незаконитости, слободе и солидарности или неслободе и несолидарности овиси и све је ове године овисила о питању односа према Србима, па овиси и данас. У мјери у којој можемо, чинимо да оно тако буде схваћено.

 

Глобус / Јутарњи

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.