Menu
RSS

ИСТОРИЈСКА ГЕНЕЗА НАШИХ ДАНАШЊИХ НЕВОЉА

vucicdodikpatrijarhНЕНАД УЗЕЛАЦ

Већина анархичних патриота су сујетни индивидуалисти, који не могу своју сујету да жртвују за национални интерес

Нама, Србима, историја није дала да стекнемо политичку дисциплину и мудрост кроз просвећени апсолутизам којег је Европа имала док смо ми били под Турцима. Турска окупација нас је онемогућила у томе. После српске средњовековне државе и утабаног пута ка лепој будућности, пали смо у турско зло и стекли анархистичку црту, мржњу према држави. Када смо победили то зло, уместо да га заменимо континуитетом са српском средњовековном државом и њене вредности пројектујемо у будућност, ми смо прихватили југословенштину као предигру за нови чин наше историјске трагедије – комунизам – који је потпуно пресекао српски континуитет. Комунизму је допринео анархизам стечен за време Турака логиком крајности које су најближе једна другој.

Од 1945. године и наредних пар година комунисти су побили крем српског друштва, српску национално-грађанску елиту, хиљаде потенцијалних Тесли, Пупина, Дучића, Бојовића, Путника и других. Српскоj националној идеји је било забрањено да се истиче, док је другима попуштано, а све са коминтерновским програмом уништења буржоазије највеће нације и уништења највеће нације зарад братства и јединства југословенских народа. Зато је Хрватима толерисан МАСПОК, али српски Ранковић је морао бити почишћен. Српски маспоци нису били дозвољени. Коминтерновски принцип и његове последице су лепо описани -на сајту Национална авангарда у тексту једног мог пријатеља Зашто Београд није српски град?. Док су се други спремали за цепање и одвајање, Срби су заузели антишовинистички коминтерновски принцип и били загушени комунистичком елитом која је окупирала Београд као центар политичког живота СФРЈ. Све је то за последицу имало развој данашње аутошовинистичке елите, она своје корене вуче у онима који су убијали 1945. и у онима који су водили протесте 1968. тражећи бољи комунизам, јер је овај био недовољан, па када је Тито рекао да су у праву, на сред Београдског универзитета заиграше Козарачко коло.

ОД 8. СЕДНИЦЕ ДО ТАДИЋА
На Осмој седници ЦКСК у борби две комунистичке фракције побеђује она „националнија“, а будућа другосрбијанска целу једну деценију остаје у позадини – и даље живи творци 1945. и 1968. и њихова деца и унуци. Проживљавамо трагедију 90-тих где, уместо да 1991/92. поставимо силу на границе где су Срби живели па да преговарамо, ми се повлачимо и преговарамо са Западом, верујући да се њему може веровати. Грешка направљена на почетку скупо нас кошта на крају, резултат знамо. Рат са НАТО, који се тешко могао избећи, и повлачење са Косова, његова окупација од стране НАТО и питање да ли ћемо икада добити прилику да Косово вратимо ако НАТО заувек остане на њему. Ту је и веровање Западу да ће поштовати право – Резолуцију 1244. Као најлошији ђаци историје, нисмо научили да Запад поштује право док му одговара, а гази га када то може. Многе грешке су чињене у нашој историји, али, када се повучеш са своје територије у времену НАТО, то је, можда, највећа, јер фактички је више не држиш и данас смо ту где јесмо – да гледамо како отимају наше, а не смемо на НАТО да га вратимо. Силом отето, једино се силом враћа. Право, дипломатија, правда, јесу изговор немоћних. Трећи пут у једном веку историја нам је дала могућност да национално питање решимо у тешким околностима, али са великом силом да се то учини и српске територије сачувају. Потпуно смо омашили у старту. Растурена држава, распарчане српске територије и распарчан народ, повучени са Косова, оно окупирано, Српска у БиХ, али ипак Српска. Из 90-тих излазимо разорени, уништени, распарчани, и то на ономе што смо вековима стварали и за шта се борили и крв лили. Политика 90-тих огледа се у изјави Мире Марковић: „Дражи ми је Мађар у Војводини, него Србин у Крајини“.

tadicjugonostalgijaЗа то време, потомци 1945, 1968. и губитници Осме седнице и њихова деца петоколонаше по Србији и спремају 5. октобар да врате ударац „националнијој“ фракцији комунистичке партије из 1987. Бринући о власти, Слоба је недовољно радио на овом петоколонашком елементу, те је он као муљ са дна реке испливао 5. октобра и на власт довео идеолошку децу оних побројаних, идеолошку децу комуниста из 1945. и 1968. који су склопили савез са западним капиталом, којем су се циљеви поклапали са коминтерновским – полупати Србе на Балкану као једини политички народ Балкана, како би рекао Маркс. Зло је велико починио тај Ђинђић, али му се мора признати да је у тренутку када је схватио да сила Косово не враћа дипломатијом и да Резолуција 1244 не важи, рекао: е, па онда хоћемо Српску са нама. Добио је метак због тога. Коштуница као Коштуница: између националног и демократског у одсудним тренуцима бира демократско на штету националног. Коштуници, као некој мини реакцији на петооктобарску петоколонашку елиту, фалило је храбрости у тренутку када се није смело дозволити да се она врати. Није имао храбрости за то и добисмо Тадића и његов режим. Поштени да будемо, и радикали су томе допринели својим начином деловања и неостваривом политиком у новим околностима. Четнички начин деловања радикала и Коштуничин недостатак храбрости довели су Тадића. А он је растурио државу. Око Косова и УН, као највеће дипломатске полуге моћи, полупао је европском резолуцијом, поставио је ретардирано питање пред МСП и закопао Србију и ту, да бви на крају започео бриселске преговоре. Све позитивно што му је Коштуница оставио овај је разлупао као прави комуниста када у рату убије 10 Немаца, он погине, али са собом повуче и још 1.000 Срба које Немци побију као одмазду. Идеолошко чедо 1945.

МРЖЊА ДРУГОСРБИЈАНАЦА И НАЦИОНАИСТА
И шта имамо данас? Имамо од 2012. нову реакцију на петооктобарску идеолошку децу комуниста из 1945, 1968. и губитника из 1987, само што је ова рекација прихватила делове њиховог политичког дискурса, јер су, целим историјским током у последњих 100 година, земљу довели у стање да не може да има самосталну политику и слободну вољу. Свака национална реакција данас, после свега што се са Србијом десило, вероватно би заступала сличан пут, јер стање државе условљава власт много више него што власт усмерава стање државе, посебно у нашем случају дугог историјског уништавања. Ово је прелазно време до нове и, дај Боже, боље националне реакције која ће обновити елиту побијену 1945, када почиње наша савремена трагедија.

Зашто данас имамо толико беснило према овој власти у оквиру другосрбијанаца? Јер осећају да је то национална реакција произашла из националистичког шињела и да им се тресу друштвене позиције стицане револуцијама 1945. и 2000. Први пут у последњих 70 година они су у тоталном повлачењу, систем постаје српскији, анационална и антинационална елита све више губи позиције система, зато толико позивање на нове револуције, на улице, зато пишање по гробовима и претње Јанковића. Уколико не могу да победе на изборима, они ће улицом победити и сачувати себе у систему.

beogradprotesti201722А национална опција? Велики део ње се осећа лично издано од водећих људи тренутне власти, те су неки потези издаје (Бриселски споразум) још више подгрејани елементом личне издаје, и зато код многих патриота влада много већа острашћеност него код другосрбијанаца. Другосрбијанци су острашћени јер губе систем, а патриоте јер су лично издани. Зато су ови други нападнији. Свако између њих лоше пролази. Изговор многима јесте да су и једни и други играчи исте игре Великог брата, теорије завере. Не, другосрбијанци неподношљиво мрзе садашњу власт, јер у њој виде националну реакцију, јер у њој виде националистички шињел преобучен у европско рухо. Они у свима који су некада били или данас јесу национална опција виде препреку за свој успех.

СУЈЕТНИ ПОКЛОНИЦИ РЕВОЛУЦИЈЕ
А зашто се они који би требало да се понашају као идеолошка деца национално-грађанске елите побијене 1945. данас понашају толико неодговорно? Откуд тај јакобинско-комунистички-анархистички приступ политици и стању у држави? Од Турака, од недостатка просвећеног апсолутизма, од југословенштине, од комунизма, од разваљивања деведесетих и терета историјске неправде, од деретићевштине и свих њених видова политичких и историјских, од историјске неправде 5. октобра, од личне сујете због личне издаје где ћемо онога који нас је лично повредио више мрзети него оног који није, а све што уради биће нам изговор за личну увреду. Од личног ега и неостварености. Уместо да цела национална опција данас освоји систем и буде обновитељ онога што смо изгубили 1945. многи се понашају као партизани док Немац стреља 100 за једног или као четници у шуми за време мира, како год, а све последице недостатка политичке зрелости, дисциплине и мудрости. Чак и у складу са српско-православним вредностима недостатак потребе за духовним континуитетом, тј. из нас још није прогнана комунистичка свест што се огледа у томе да многи данас маштају о рушењима система, о револуцијама, о улици, у убијањима као решењу свих наших проблема уместо да као праве патриоте схвате да је српска вредност у континуитету: нација је велика заједница мртвих, живих и будућих. То значи да моје данас мало што је до мојих могућности и мало мога сина сутра па његовог сина прекосутра у коначности доводи до остваривања историјског циља којем сам и ја тежио: национално ослобођење и уједињење. Никаква револуција то никада неће Србима донети. Револуција по својој природи носи у себи корен зла, она је јакобинско чедо, а комунизам је чедо јакобинизма, а ми са историјом комунизма још га нисмо прогнали из своје свести, што доказујемо потребом да све наше проблеме и историјске неправде решимо једном великом гиљотином, а не континуираним историјским радом више генерација које ће у свом срцу носити пламен истог циља. Наша политичка свест и мудрост су историјски уништаване, зато смо расплинути као народ, не сналазимо се у својим историјским гибањима, не разумемо их, створили смо историје више него је можемо поднети и хтели бисмо да тај „вишак“ одсечемо гиљотином. Многи би да комунистичким принципом револуције за један дан надокнаде свој политички неуспех, док се позивају на српске вредности и сликају Бадњак за Божић на фејсу.

Када будемо разумели да то све тако не иде, много много више ћемо умети да помогнемо држави. А и много смо уништавани да би то брзо разумели. Систем се данас, у миру и „окупацији“, осваја институционално, тако се обнавља и идеја елите погубљене 1945. године. Знам многе другосрбијанце који неподношљиво мрзе ову власт и Вучића, али немају проблем са моралом да уђу у систем, да преузимају позиције, да узимају стотине хиљада динара за пројекте од СНС, немају проблем, јер знају да тако владају већ 70 година. А већина анархичних патриота су сујетни индивидуалисти, који не могу своју сујету да жртвују за национални интерес и схвате да се другосрбијанска политика побеђује онога тренутка када направиш компромис са собом у којем дајеш предност националном интересу над својом сујетом.

SandapistaljkaКако да препознате такве? Залажу се за револуције, убијања свих политичара, пишу србски уместо српски, сви су им исти, лоши, сами себи су најбољи, ништа друго осим изласка на улицу не знају, немају алтернативне начине политичког деловања, галаме доста, деретићевштина и удбашки национализам у разним његовим девијацијама. Политички неуспех надокнађује се наводном бескомпромисношћу што нашој сујети даје осећај да смо већи и бољи Срби. Седамдесет година исти идеолошки принцип влада јер патриотски покрет није отишао даље од турског времена анархизма, није се ослободио самоуправне свести комунизма, ломе га и разним видовима деретићевштине и удбашког национализма.

Победимо ли у борби са собом, победићемо у борби за Србију.

 

Видовдан

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.