Menu
RSS

О ПРАВОМ УЗРОКУ НАЈСТРАШНИЈИХ РЕВОЛУЦИЈА У СРБИЈИ

titoostaliДРАГОСЛАВ БОКАН

Све најужасније издаје српства и Отаџбине су, по правилу, почињене „позивом на правду” и сумњивим истинољубљем

Да би се дошло до праве истине, морамо бити немилосрдно искрени према себи, без обзира на то да ли нам се допадају или не крајње последице овакве спознаје. А страшна истина о свим најстрашнијим револуцијама на овим просторима је за многе шокантна: то да иза најкрвавијих злочина и најужаснијих неправди, по правилу, стоји – жеља за правдом. Право, често сасвим искрено и наизглед безазлено романтично, добронамерно и истовремено, злоћудно правдољубље.

И у време самоубилачког богумилског покушаја, на почетку владавине династије Немањића, да се од ратничког јуначког народа претворимо у лаку мету туђинских освајачких похода; и у време најважнијег устанка у историји српства (оног Карађорђевог), када су неопходно и крхко јединство ове општенародне побуне рушили они што тада завапише к небу да су наводно „Вождове војводе горе од Турака”; и током свих битака са крвним (спољним) непријатељима, када су припадници опозиције, рушећи власт, истовремено рушили и своју сопствену државу (не допуштајући ратне кредите и борећи се на крв и нож у Скупштини за своје „де факто” издајничко осећање „недостајуће правде”); и током језиво суровог грађанског рата у Србији од 1941-1945. године, када је огољена „воља за моћ” чувеног идеолошког авантуристе и бившег аустроугарског војника (који је пуцао по Степиним и Мишићевим војницима на Церу и Колубари) прерушена у исти тај очајнички вапај за правдом и осветничким „одузимањем богатима да би се дало сиротињи”…

Исто је било и непосредно након НАТО бомбардовања Србије, када су незадовољне масе, жељне праведнијег политичког система, пошле за „чаробном фрулом” сумњивог порекла и крајње лицемерних лукавих намера. Правду хорски огорчено призивају и несвесни рушитељи Републике Српске: прво кроз лик несрећне и оваквим „правдољубивим” мислима заведене Биљане Плавшић а онда у колективним, ко зна одакле све спонзорисаним протестима против Милорада Додика (са већ познатим моралистичким мотивима наводне „борбе против лоповлука”). Правду и само правду и данас траже разне разгоропађене вође и вођице, све успут меркајући дедињске виле (које им више неће сметати, само кад их силом присвоје и затим, без трунке гриже савести, упишу на своје име)…

„УТЕРИВАЧИ ПРАВДЕ”
Све најужасније издаје српства и Отаџбине су, по правилу, почињене „позивом на правду” и сумњивим истинољубљем (попут оних аутошовинистичких писанија несрећног Димитрија Туцовића о тобожњим есклузивним, ничим изазваним „злочинима српских војника над шиптарским становништвом” 1912. године).

А приче о „једнакости”, уз оне о „слободи”, су узроковале океанске таласе невино просуте крви, све тамо од париских улица 1789, па до петроградских 1917. и београдских 1945.

petioktobar05Иза овог лаконског „позивања на остварење правде” чучи стара змија (из библијске приче о дешавањима у Еденском врту), непоменик у свом омиљеном револуционарном облику.

Од Прометеја и Спартака, преко Матије Губца и Чаругиних хајдука, па до стрељачких стројева Чеке и Озне, мучитеља по кагебеовским и удбашким иследничким затворима и других „утеривача правде” у крвљу попрсканим кожним мантилима… увек је у игри” проверена бајка о правди („овог пута истинској, не као раније!”).

И тако су се рушиле редом хришћанска Француска, православна Русија, домаћинска и светосавска Србија… – увек истим методом: моралистичким позивом на барикаде и обавезним тражењем правде. И обавезно нападом на Цркву – правог противника ових „правдотражитеља”, далеких потомака свих синова таме у историји човечанства.

Њихова истинска мета је у ствари Христос и Његово присуство на земљи кроз Цркву. То иде, као гарнирунг и обавезни рефрен, уз сваки овакав револуционарни демонизовани подухват излуђене масе предвођене мутним и сумњивим ликовима (са од народа вешто скривеним оним стварним циљевима).

И радоваће се многи међу оваквим бедницима страдању сопствених владара и хероја, јер су ови неваљалци „живели боље од њих”, са палатама и кочијама, луксузним имањима и аутомобилима: скичаће од радости и када буде убијен Карађорђе, и када буду устрељени и искасапљени кнез Михаило и краљ Александар Обреновић, и кад Немци са Дунава опале 1915. по српској престоници, и када буду били „развлаштени кулаци и ненародни елементи” 1945. (уз оно пригодно „Смрт фашизму – слобода народу!”), и када буде горела престоничка Скупштина у октобру 2000, и када бесловесна руља буде сиктаво и са мржњом прозивала српског патријарха и наше владике због фамозног возног парка, све „тражећи правду”, а на радост свих наших најгорих, удружених непријатеља…

„ПРАВДОМ“ ПРОТИВ ЦРКВЕ
Они призивају и спаљивање виле председника Додика (на Бањици, погрешно адресованој као да је дедињска, само да би што уверљивије зазвучала ова вешто пројектована афера), и подсмевају се страдању Срба на Косову и Метохији (убеђујући нас да су то све од реда и на наш рачун ратни профитери и богаташи)…, тражећи од судбине дозволу за још једну сулуду отимачину већ пре 70 година отетих вила и кућерина (по могућству, са базеном и великим двориштем).

Није проблем овде у томе што су људи просто обузети похлепом и завишћу (то није ништа ново), већ у томе што се гнусно крију иза моралистичких тирада о „неправди”, које стоје на почетку оваквих политичко-пропагандних властољубивих операција.

Злоупотребљавајући људску несрећу и истинско сиромаштво, уз већ постојећи психолошки сет револуционарне тежње за побуном против „круне и олтара”, ови мрачни типови гласно и бесно траже свежу крв за подмазивање својих амбиција и курто-муртоазних скокова на историјском коњу са хватаљкама.

crkvahristaspasaТражећи правду, нападајући Цркву и стављајући оно „социјално” високо изнад „националног” питања, ови рођени издајници своје државе и вере витлају вербалним буздованима своје неутољиве мржње, молећи се свом „богу освете” да им пружи прилику (тих тако жељених пет минута власти) да и они захвате мало кајмака и заседну у какву удобну и привилегијама испуњену фотељу. Што да буду гори од ових сада (и оних пре њих) када и они имају „праведну” жељу да мало осете шта је „прави живот”?

„Морализам” је потпуно различит од морала и лако ћете га препознати ако будете имали око за овакву више него важну селекцију. Морал је, наиме, оштро и критички окренут – и ка себи, а не само према (свим другима) „грешницима”. Обавезно у себи носи племениту самокритику и искрену (не само реторичку) чежњу за туђим покајањем и поновним обнављањем заједништва са „блудним синовима” (након њиховог покајничког повратка у дом Оца). И, као највидљивије, морал се не заснива на оном што други имају (пореклом тога, начином трошења, количином имовине), већ помагањем конкретним сиромасима и невољницима и свакодневном молитвом Богу за спасење, правду и истину.

Морализам је формални, хладни, секуларни начин прозивања других и у многим (протестантском, на пример) случајевима је покушао да замени свете тајне, веру у Бога и аутентичну идеју Христове Цркве као „заједнице грешних” (а не тобоже „савршених”) на боготражитељском путу ка покајању и Спасењу.

НЕОБИЧНО ЧУДОВИШТЕ ОСВЕТЕ
Моралистички проповедници нису заинтересовани за тајну исповести, покајање и преображење ума (на начин Савла, који на путу за Дамаск постаје Павле, будући апостол). Они каменују, прете, проклињу, вичу, сладострасно уживајући у замишљању паклених мука које чекају њихове „грешне савременике” чим умру.

То, наравно, не значи да се не треба и политички борити за поправљање ствари у друштву, али се морају знати приоритети. То да су на врху свега – борба за одбрану Отаџбине и исповедање вере у Бога (кога су нам представили Ћирило и Методије, а онда и Свети Сава) је најважнији приоритет од свега постојећег, императив и аксиом, далеко изнад других ствари.

Прича о правди и њеном задовољењу је много испод ових приоритета, те не може бити најважнији критеријум, јер се онда све одједном и неизбежно руши. Морализам је друштвена атомска бомба која, кад експлодира, уништава све око себе и не оставља ништа цело и недирнуто, нормално и очувано.

Трагање за правдом, без љубави за ближње и осећања важности покајања (а не само „трпљења казне” и суђења), води у провалију и сигурну пропаст. Успут рушећи све око себе и уништавајући и оно мало још постојеће, реалне правде.

Отуд и револуције, мрачна круна и врхунац безбожништва, као крвави вагони који су судбински везани за црну локомотиву на којој, у облаку дима и писке, пише „Тражимо правду!” и „Народ се пита! (Хоћемо Тита!)”…

Не смемо то никада заборавити, без обзира на то „колико нам је тешко” и шта нас је све задесило у животу; без обзира на то да ли имамо мање или више од неких других који то (заиста или тобоже) заслужују или не заслужују; без обзира на то да ли нам и шта све фали у животу (а што нам, уверени смо, „припада”).

Правда је опасна звер, необично чудовиште и крвава животиња са осветничком пеном на наоштреним зубима. Нешто што не мора да нам буде узорити идеал, племенити савезник и „добар циљ”.

Зато је важно да „осећање за морал” чувамо од његове механичке злоупотребе, која руши праву меру ствари и природно устројство, где је морал „само” део приче, у којој је (не мање) важно и – родољубље, као и храброст, добронамерност, спремност на личну жртву за друге, љубав према ближњима… и још толико других идеала и врлина.

Ако „правдољубље” надјача све друго, то је онда само корак до неизбежног пада у амбис. И због тога немојте да ту чудну реч (са особеном историјском радијацијом) узимате олако и без резерве.

revolution00Чувајте се да вас морализам не потера насупрот моралу и Добру, а правда почне да замењује смисао, љубав, веру у Бога и све оно друго (без чега оваква ”правда” постаје неупоредиво гора од сваке неправде).

 

Фб / Видовдан

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.