Menu
RSS

САРАЈЕВО И ДРУГИ ДАНИ ОДЛУКЕ

sarajevosskЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

Сарајево је Вучићев офанзиван потез, први у региону пошто су му Американци начели концепт потчинивши Црну Гору и Македонију

1.
„Успели (смо) да променимо атмосферу упркос жељи многих да се увек говори о проблемима, мржњи...“ Ако би ефекат посете Александра Вучића Сарајеву могао да се илуструје једном (његовом) реченицом, онда би то била ова. Зашто?

На први поглед, то је типичан исказ вучићевске политичке драматургије: поред протагониста, који „мењају атмосферу“, ту су обавезни антагонисти, упорни да одрже старе односе. Ко су антагонисти, Вучић, као и обично, не прецизира. То могу да буду противници сваког разговара Београда и Сарајева на српској и бошњачкој страни, које је Вучић помињао два дана раније у интервјуу сарајевском Авазу. Али посета БиХ ућуткала је домаће антагонисте. Није, међутим, и антагонисте кључне западне силе, која више од 20 година моделује српско-бошњачки дијалог као наставак рата мирним путем, а то ће рећи на „проблемима, мржњи...“ – и српској кривици.

За разлику од српских глобалиста као домаћих носилаца тог типа дијалога, који, препознати као Друга Србија, повлађују његовим тезама, а затим и антиглобалиста из Прве Србије, који једнако прихватају ту врсту дијалога, али са супротне стране, полемички побијајући његове тезе, Вучић покушава нешто треће. Да сасвим изађе из дискурса који Србима – и кад су кривицу прихватали и кад су је порицали, и кад нису били у праву и кад су били – ништа добро није донео и који је, са које год идеолошке позиције да се гледа, већ почео да личи на рђаву бесконачност.

2.
Уверен да Србија и БиХ неће страховати за међусобне односе кад набију две милијарде евра робне размене (сад имају нешто преко милијарду и по), Вучић је много говорио о мрежи аутопутева између две државе, чудећи се како су лоше повезане саобраћајном инфраструктуром. (У тој ствари континуитет Аустро-Угарске, Титове Југославије и постконфиктног „Западног Балкана“ очигледан је под заједничким императивним садржиоцем да БиХ буде што даље од Србије и обратно.)

sarajevosabornacrkvaКако је вешто избегавао уобичајени постконфликтни говор, а политичке ставове исповедао језиком економије, трговине и грађевине, тешко је јавно се супротставити оном што је Вучић говорио у Сарајеву. Али то дефинитивно није била стара фреквенција постдејтонског „мировног дискурса“, који би подразумевао да све што се тиче БиХ и Србије мора да прође кроз филтер Сребренице и Хага. Отуд, не бих рекао како се билатерала Београд – Сарајево, у којој је било више речи о парама него о крвици, где су се планирали аутпутеви, а не захтеви за извињење, нарочито допала оној Америци коју овде представља Хојт Брајан Ји. Као што се опет зна да би Берлин за тај модел постизања стабилности на Централном Балкану помало и одрешио кесу, Ердоган је то и обећао, док ни Русима не може на Балкану бити мрско ништа што разграђује амерички монопол.

3.
Отуд је Сарајево Вучићев офанзиван потез, први у региону пошто су му Американци начели концепт потчинивши Црну Гору и Македонију. Преко Сарајева он парира настојањима САД да од Зорана Заева направе типа који једини даје политичку интонацију на овом делу Балкана. Дакле, и на Косову и Метохији (унутрашњи дијалог) и у БиХ Вучић пред Американце излази као човек са којим се преговара као са регионалним, а не само српским фактором. Истовремено, кад за нови наступ према БиХ добије гласну подршку Мостара и нешто тишу (али ипак подршку) Бањалуке, Вучић Бакиру Изетбеговућу на јавној сцени не оставља много простора. Или ће Бакир покушати да га прати, или ће пред сопственим бирачима изгледати анахроније од духа сопственог оца.

Истовремено, преко Сарајева је за неко време пацификован и Загреб. То је утолико важније што се, као и у већини земаља антируског и антинемачког Интермаријума, за рачун САД и Велике Британије, буде најмрачније снаге из 1941. како би биле извор нестабилности којом ће се спречити зближавање Русије и Немачке, две најмоћније силе континенталне Европе. То ће рећи да умирено Сарајево свакој провокацији из Загреба према Београду и Бањалуци одузима бар половину снаге, док затегнути односи са Сарајевом свакој акцији из Загреба додају још толико. Елем, како год да се рачуна, Вучић је у Сарајеву стао на пут да добије доста.

4.
То још не значи да је доста и добио. Проблем је што је овдашње искуство из последњих 25 година недвосмислено. Свака политичка акција која се догоди мимо воље САД подразумева повратак ове силе са још већим и политички разорнијим ресурсима. Уосталом нису ли Србија и БиХ 1991. и 1992. у два наврата успевале да пацификују односе, што је чак обећавало да ће распад Југославије проћи без рата у Босни, и нису ли управо на јак амерички притисак пропадали и Београдска иницијатива и Кутиљеров план. Потом се ушло у дуготрајан рат, који није заустављен онда кад су то пожелеле стране у сукобу нити ЕУ, већ кад је у Вашингтону речено да је доста и кад се НАТО у потпуности инсталирао у срцу Балкана.

Вратиће се, наравно, и сада. Прво ће објаснити Бакиру како његово срце може бити са Ердоганом и Кардавијем, али да он Сарајевом не влада захваљујући овој двојици, већ Американцима. Осим тога, све што Бакир у балканској политици јесте остварено је унутар старог дискурса о бошњачкој жртви и српској кривици, и он од тога може да се одлепи колико може да зарони на дах. То што Бакир неће пратити техологију новог дијалога, не значи да је Вучић требало другачије да наступи у Сарајеву. И ако иде у стабилизацију и ако иде у кризу, такав наступ има смисла.

sarajevomuslimaniВучићева регионална улога настоји се умањити и најавом да Американци неће дозволити да најављени дијалог о Косову води Федерика Могерини, него ће у преговорима учествовати и амерички изасланик. Смисао тога је тројак: прво, иако се надају да ће Вучић предати Косово, Американци му не верују; друго, они сумњају да је његова најава унутрашњег дијалога покушај да се купи време и стабилизују унутрашње снаге, у чему би, наравно, да га спрече; и, треће, никад Американци око неке ствари на Космету нису показали толику журбу. Зашто?

5.
Посматрајући сукоб између Доналда Трампа и „дубоке државе“ и делећи разочарење због немоћи америчког председника да стави под контролу полуге управљања државом, многим од нас промакао је тренд рапидног слабљења међународне улоге САД. Упркос неколиким активним потезима Трампа, САД једва да постоје у Сирији, где су им позиције додатно уздрмали Иран и Турска у заједничкој антикурдској акцији. Није много Америке остало ни на Блиском истоку уопште. Осим тога, Вашингтон – који је увек имао моћ да своје дипломатске и политичке грешке надокнади ракетама – у Северној Кореји показује двоструку немоћ: са једне стране, поседују мањак дипломатске интелигенције, који се показао у одбијању преговора са Пјонгјангом, а ту је и војна (морална) немоћ, која се редовно показује пред противницима са јаким оружјима и спремним на тучу. Амерички образ отуд је у рукама Москве, Пекинга и њиховог утицаја на Пјонгјанг.

Елем, америчка моћ на међународној сцени прогресивно пада пред наступајућим унутрашњим проблемима. Иако би ваљало бити опрезан са опадајућим силама, које своје унутрашње конфликте често разрешавају ван граница земље, ово никако није тренутак кад се Американцима праве уступци, посебно не крупни уступци.

6.
Зато Србија не сме да изостане из било каквих преговора о Космету, знајући да, како још увек на међународној сцени није могуће организовати преговоре на којима ће бити уважени њени интереси, тако је за Србију најважнији резултат преговора – њихово трајање. Глобално време протиче брже него икад: Америка данас на међународној сцени може мало тога што је могла пре годину дана, за годину дана моћи ће још мање. Та чињеница данас је толико чврста да се на њој дају правити тактике. Јер Србија за годину дана неће бити јача од ове данас, али њена динамика урушавања дефинитивно је спорија и од оне коју производи клинч Трампа и „дубоке државе“, с једне стране, и од оне коју производи нестабилност на Космету.

sarajevosinagogaНаравно, то све не значи како би Србија требало да тражи ђавола – далеко су још прилике од оних које раде за нас – али значи да постепено улазимо у фазу кад ћемо моћи да се изборимо за неко време после кога ће бити могуће исцртати црвене линије и, што је још важније, морално опорављати нацију на њима. Политика коју је Вучић презентовао у Сарајеву показује да смо штошта научили из грешака у 90-тим, мало више на грешкама из 2000-тих, али ништа из грешака почињених у последњих пет година. Дакле, вера у преговоре за ЕУ слаби Србију, чинећи од ње земљу која нема свој план Б. Поред тога, градња односа преко преговора за чланство у ЕУ са Немачком, којој је од свих земаља Централног и Западног Балкана само Србија ближа него Америци, пред нас ставља једну атлантистичку Немачку, земљу која ће и под претњом омање свађе са САД увек радо и по инерцији из последњих 25 година жртвовати сваки срски интерес. Немачка можда према Србији може бити издашнија само ако се ти односи артикулишу билатерално, а не преко ЕУ. Тад ћемо пред собом имати континенталистичку Немачку, ону коју знамо из 19. века, земљу која, иако нам не буде најбољи друг, неће хрлити да мимо сваке логике жртвује интересе Србије. Само тако, на пример, ће спољна политика Србије бити добра не по персективама које отвара, а које се не догађају, већ према резултатима које испоручује.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.