Menu
RSS

ПИСМО СА КОСОВА ИЛИ СТО ЛИЦА ПРИТИСКА

bogdanmitrovicЈАЊА ГАЋЕША

Скоро две деценије ће како живимо у гетима без основних људских права

Албанац који је недавно направио пут поред породичне куће Петровића у Мушникову, крај Призрена, причинио им је велику штету, јер су сва земља, камење и ишчупано дрвеће у њиховом дворишту (на слици испод). Са првим јесењим кишама најгоре тек следи, јер се може створити клизиште које ће угрозити саму кућу.

Лом у дворишту затекла је њихова ћерка, која је отишла да обиђе кућу. Она прича да се увек пред пут у Мушниково припреми на то да ће тамо затећи неку штету, али, каже, ово је најгоре до сада. Њихову кућу су више пута демолирали, обијали, покушавали да запале, али никада није била угрожена као сада. Петровићи су живели у Призрену одакле су 1999. године протерани и тренутно живе у Крагујевцу. Кућа у Мушникову је имање њихових предака, место окупљања ове фамилије.

На Велику Госпојину је, ко зна који пут од протеривања, своје имање дошао да обиђе Богдан Митровић из села Сопине код Суве Реке. После толико година, ухапшен је баш тог дана под сумњом да је 1999. године починио ратни злочин против цивилног становништва. Неколико дана касније, у такозваном косовском суду у Призрену, одређен му је притвор од 30 дана. У „Специјалном тужилаштву“ у Приштини већ је почела истрага и саслушан је главни сведок Ђеладин Садикај. У току је саслушање осталих сведока.

Срби повратници у призренском насељу Поткаљаја свакодневно су изложени различитим облицима малтретирања, и кажу да им најтеже пада што то нико не помиње – као да се намерно игнорише њихов тежак живот.

У општини Ново Брдо су Србима лопови утерали страх у кости, посебно у брдско-планинском делу где сем крава и коза нема шта друго да се украде. Најтеже је што у тим местима вишечлане породице живе од сточарства и што остају не само без основне хране већ и могућности да продајом сира и млека зараде неки динар.

Кућа породице Петровић налази се на самом улазу у Мушниково, одмах испод пута Призрен – Штрпце, и на одличном је месту. Скоро две деценије они трпе различито шиканирање Албанаца, који по сваку цену желе да их натерају да имање продају.

ПЕТРОВИЋИ И БОГДАНОВ ПРИМЕР
„Изнад наше куће, ту где је овај несрећник пут направио, постојала је стаза коју су комшије користиле као пречицу – оно што народ зове козјом стазицом. Асфалтиран пут пролази дуж читаве улице и свака кућа у околини својим имањем излази на њега. Ово бахато понашање ми тумачимо као нов притисак да продамо имање. Да није тако, он би нас контактирао, лако од преосталих Срба у селу може да сазна наш број телефона, да нас обавести о радовима, пита где је међа. Понео се као да је имање пусто и као да нико од нас не постоји. Е, па, постојимо, и имање није на продају“, кажу Петровићи.

petrovicimusnikovo01aЊихова ћерка није пријавила полицији у Мушникову најновији зулум Албанаца јер се кућа не води на њу, и нема ни један папир из катастра којим би доказала да је сав отпад у њиховом дворишту. Њен отац, на кога се имање води, мора да дође и понесе сву документацију коју има – и да буде спреман да ће му тражити још ко зна шта да извади у Призрену – да докаже да отпад угрожава његово имање, али и да постоји могућност да је пут једним делом прошао кроз његов плац (на слици испод). Све се то голим оком види, али шта то вреди када си Србин и када си буквално у њиховим рукама. На све су Петровићи спремни, већ су толико пута имали посла са полицијом која – да поменем и то – никада никога није привела за све предходне зулуме на том истом имању, нити сумња на некога. Петровићи још увек не знају тачно који је Албанац из Мушникова направио пут – који за њих нема никакве логике – али, по свој прилици, он унапред прави неке планове око њиховог имања.

Фотографија како маскирани припадници специјалних јединица Косовске полиције Росу из аутобуса изводе 75-годишњег Богдана уплашила је сваког Србина који на Косову још увек живи, али и сваког ко је протеран, посебно оне чију су имовину узурпирали Албанци. Ради се о имућном и угледном домаћину, који од протеривања живи са породицом у околини Младеновца. Пријавио га је комшија Албанац који му је узурпирао комплетно имање које Митровићи годинама одбијају да му продају – поменути главни сведок такозваног Тужилаштва. То што је он узурпатор, надлежне институције не интересује иако је то опште познато. Такав Албанац је прстом показао на Србина, и Србин је у затвору.

Срби повратници у насељу Поткаљаја кажу да им најтеже пада одлазак у неку од градских институција. Док остваре неко од својих права, прођу кроз различите муке, а ароганцију и нељудско понашање службеника не могу речима описати. У Призрен су се вратили углавном старији људи и сви они добро памте управо такав терор Албанаца 70-тих и 80-тих година прошлог века. И тада и сада циљ им је исти – отерати Србе из својих кућа.

Сиромашнијих крајева од оних у општини Ново Брдо на Косову и Метохији нема. У њима су се људи увек бавили сточарством и за други начин живота не знају – посебно сада када им је ограничена слобода кретања. Већина њих преживљава захваљујући једном оброку дневно који добијају преко народне кухиње. Лопови су зато опљачкали и магацин народне кухиње у Прековцу, и испред врата им као неку врсту поруке оставили сатару. Њихова имања су велика, и готово свака породица има у власништву храстову шуму. Поједини Срби су у тим местима, уморни од свега, имања од пет хектара продавали за само пет хиљада евра. Они који су остали верују да су учестале крађе притисак на њих да и они попусте и продају своју дедовину. Полиција се брани тиме да покривају терен од преко 200 квадратних километара и да имају само три полицијска возила, па не могу свуда да стигну. Зато се краде и усред  дана, а лоповима ни трага ни гласа. Лоповлук је попримио такве размере да људи дежурају око кућа даноноћно.

КУЋА НА ПРОДАЈУ
Краде се и у Грачаници и околним селима Преоцу, Чаглавици, Лапљем Селу, али и у осталим српским местима попут Племетине и Прилужја у општини Обилић. Док се у прва четири набројана села углавном обијају куће и из њих односе техника, накит, новац, у преостала два краду се аутомобили и трактори. Не смеју људи да оставе кућу ни на неколико сати празну, и, што је најгоре, боје се за личну безбедност.

Породици Анђелковић у селу Племетина пре неколико дана украден је трактор – из четвртог покушаја. Занимљиво је да је само сат и по пре крађе, око три ујутро, полиција била код њих, јер је из села неко звао да пријави да се група непознатих људи шета главном улицом. Пошто Анђелковићи имају кућу на крају, или из правца неколико албанских села на улазу у Племетину, патрола је дошла до куће и домаћина обавестила да патролирају због дојаве. Није прошло ни два сата од те њихове посете, Анђелковићи су устали да обиђу двориште и видели да нема трактора. Одмах су позвали полицију, али им је требало доста времена да дођу јер, како су им рекли, нису знали где је кућа.

Није искључено да међу лоповима има и Срба, али то што готово нико од тих лопова није ухапшен свих ових година јасно говори какво је ово друштво и како (не)раде његове институције. Дивљи запад у срцу Европе у 21. веку – и то потпуно дозвољен.

Нико вам од Срба на Косову и Метохији за све што сам овог пута издвојила да поменем у тексту, неће рећи ништа друго сем једне речи – притисак. У већим српским срединама је невиђен лоповлук на делу, тамо где су у мањини Срби се хапсе и на различите начине им се угрожавају и отимају имања. Уз све то, сви трпимо терор институција које не раде свој посао.

Док већина Срба на Косову и Метохији не зна шта ће их већ сутра снаћи, београдски политичари доказују ко је паметнији, да ли они који бране Српску листу и њену подршку Рамушу Харадинају или они који исту осуђују. И једнима и другима је међутим заједничко то да је Рамуш Харадинај ратни злочинац.

У мору тих препуцавања, за нас и нашу реалност изгледа да никог није брига на начин на који би требало. Колико дуго већ Срби седе у највишим институцијама „државе Косово“, а са мртве тачке се на терену ништа није померило набоље – ништа што указује на сигурну будућност.

petrovicimusnikovo02aСкоро две деценије ће како живимо у гетима без основних људских права, гледамо око себе театар апсурда и не замерите нам ако не можемо да замислимо бољи живот у друштву на чијем су челу ратни злочинци. Зато је сваким даном у српским срединама све више табли са натписом „Кућа и имање на продају“.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.