Menu
RSS

КАКВО НАМ ЈЕ ДРУШТВО МОГУЋЕ?

celavapevacica01МИЛЕ МИЛОШЕВИЋ

Можда нећемо стићи да разумемо какво нам је друштво могуће уместо ове површности и равнодушности са примесама ограничености

Свакако да све то чекање, одуговлачење, вишесруко враћање на шалтеру, код лекара или пред вратима претпостављеног није ствар некаквог системског или изнуђеног чиниоца, него нашег менталитета. О томе се прича, али нема ни једне ваљане анализе која би у објашњењу пробала да продре иза пуке дескрипције. А онда и шта је са појавама наше неспремности, о оном првом „не“, о чему год да је реч, пре него што се размисли. Некад је било уобичајено говорити како можда код нас нема системских решења, али се увек може поуздати у „нема проблема“ и импровизацију. Да ли је баш тако?

Осетљивост, досетљивост, давање предности здравом разуму, потребама, идеји друштва које тежи величини и личности човека – ништа од тога у основи не зависи од треће стране. Зато ваљда и имамо своје друштво и због тога га желимо задржати. Али то није тема. Као што уопште није тема какво нам је друштво могуће, који га садржаји чине, које вредности одликују, које идеје покрећу, коначно – какве све то особине људи подразумева и тако би се још дуго могло о томе да би се закључила скоро невероватна ствар – да наши департмани социологије и политке заправо најмање проучавају наше српско друштво. Наше економске катедре предају о економијама других друштава и њиховим потребама и привредним могућностима, па зато сад нико и нема идеју осим да нас врати у ратарско доба. А наше културне студије, комуникације предају о свему томе као сцијентификованој универзалији док нам нуде теорије искуства других друштава – домимнатно са енглеског говорног подручја (или из „енглеског дана“).

Нема наших истраживања о нама, нема густог текста, а ни реконструкција и теорија наших живота. Испада као да живимо у неком позајмљеном вагону, у коме би тек требало залепити цедуље – ово овде је кревет, иза бокала је огледало, а испод умиваоник, јер, овако како сад ствари стоје, испада да не знамо где живимо. И да онда баш свако може о томе да прича шта год хоће, јер то ионако није од важности док се год могу користити цедуље и као озбиљно расправљати из претпостављеног погледа са цедуља.

СМИСАО КОЈИ ЈЕ ОДЛЕТЕО
Све то заправо подсећа како је Јонеско одлучио да пише Ћелаву певачицу, учећи као аутомат у бескрајном понављању енглески са плоча. Када ће југоностаслгични схватити да немамо где да се вратимо? Када ће ови који јуре у ЕУ препознати да никакав смисао не лебди у томе што они хоће, ако су још људи а не симулације, као и ми наводно национални да, онако како чинимо, никакав смисо не лебди у овом друштву. Да чак не знамо ни какво нам је друштво могуће, не познајући ни ово у коме живимо. И да – ако би искључиво хипотетички говорио – упоређујући западни тип са нашим православним, би онда на некаквој метаравни било речи о правичности и нашем православном смисилу у љубави? Притом, Запад јесте стигао до своје визије друштвене правичности каква му је била могућа као друштву и људима, а онда је изневерио, и отад гротескно и отужно пропада. Док ми нисмо ни стигли до свог друштва, ми о њему уопште не разговарамо, него слушамо либерале, који размишљају о светском друштву. Док нас је Рељић подсетио на страх и Ротрија у ставу о националним друштвима, мејнстрим Запада упорно се креће око става да је ту реч само о популизму. То исто понављају наши мудраци, али, по природи става, кад се чује нешто ново, па се понавља, а нимало не размисли и не зна, него се етикетира, као посебно узбудљиво (прогресивно) јер су они чули баш у том једином за све знање света о коме трибали ништа не знају.

celavapevacica02Тако да дух Србије као авет хода између нас. Један тв-студио позвао је у госте типа који је децу Срба прогласио за „орке“, замишљајући да то није метафора него реалност његове извитоперености. Такви нерасти причају шта хоће, зато што их подржавају они који су се у непријатељству према нама одрекли сваке људскости. Притом, ми нисмо Бог зна шта, него су они ипак невероватно ништа. Те је нам лако проналазити мане, али о њима нема ништа да се каже. Никад нису ни имали своје место на Хелму, него су последица плима и осека. Они су сенке страха, који им даје оправдање и призива их у своју службу да се Срби плаше, јер је страх постао најдубљи друштвени осећај, ако не и једини заједнички. Он се шири, успоставивши нови тип односа. Све више пристојних људи почиње да се плаши и одкоштава у противречности незаслужених добитака и страха за опстанак, децу, безбедност. А онда свашта измили, лажно се представљајући у овом кабареу наказа њихове сасвим нове стварности. У њој че човек радије да сам преда своје место, него да га губи у бескурпулозној и све безумнијој игри моћи и њеног простаклука. Човек ће чекати само крај, док многи млади одлазе покушавајући за себе да га створе негде другде. Притом, још увек се по навици радо истиче да сви одлазе на Запад, а не на Исток, а западњаци пишу о расту страха у својим друштвима (Х. Буде) и поремећају људског понашања, који по њиман долази са постмодерном, неолиберализмом и насиљем које прераста у отворено иживљавање (П. Верхаген).

Док се у медијима води наизглед небулозни дијалог да ли је политички коректно питати људе одакле долазе, јер нико више нема своје место, баш се то више не разуме. Међутим, да остаје нам ирационална нада да ће доћи коначно и до нашег друштва љубав у свој „лукавости времена“ неоствареног друштва, чак и немишљеног, за које нас је патријарх Павле чувао, бивајући дуже међу нама него што су то његове физичке особине обећавале.

ДА ЛИ СЕБИ МЕЊАМО СВЕСТ И БИЋЕ?
Досад је познато колико је нама у друштву слабо остварива правичност, таман колико западњацима љубав. Тако ће ти Србин све дати, али и све узети, па отуд буразерства, али још увек не и друштва љубави. Западњак ће у свом друштву водити рачуна о правичности, ни најмање не разумевајући љубав.

Док данас многи измишљају своје краљеве, присвајају наше цркве, траг новца опет показује своје. Тако чак ни на сваштари као што је Википедија нигде нема ни лажне слике хрватске куне из Средњег века, о албанским лекама ни да не говоримо. А хоће да кажу како су били праве државе и управљале било чиме. За куну постоји опис, који се позива на некакве суботичке новине са почетка 90-тих како су данак плаћали у кунама, а онда отковали некакав комад метала са куном у средини и звездицама около. Али нигде Томислава и сличних краљева. Нигде ни слике те куне. Док се за доказима српске државе, за њеним законима, црквама, новцу не треба обраћати на измишљене адресе, већ на сасвим стварна места. Стварне комаде новца, који су признавале и користиле друге државе.

Човеково неизбежно обележје су време и простор, и тежња да их претвара у своја места и времена. Колико о томе још вреди говорити онима у симулакруму мегаурбанитета који познају генерички само склоништа у својим статистичким мерењима живота човека, али не више и куће. Тако је човек дошао со све редукованијег места егзистенције, ако уопште и остане на крају овог процеса модернизације.

Уосталом зашто цивилизација није динамичан али континуиран догађај, него говоримо у множини о цивилизацијама ? Зато што нема ничег таквог као што је људски поредак. Очито да људска природа није довољна за промену, него само могу бити избрисана она људска места која више не следе законе света и космоса (зар има мало случајева да су људи напустили градове и вратили се нижим облицима организованости, ма како се ова појава аналитички рационално разлагала).

Односи секуларног, филозофије и сакралног не мењају само место филозофије све ближе пракси, коначно идеологијама, него и свет. Свет који за Фихтеове наследнике и не постоји. Док се заправо са десекуларизацијом губи из вида свет, човек који нема нешто као поредак не може га засновати у рангу космичког феномена, јер у свету има само места егзистенције. А да је то тако, потврђују дисконтинитети цивилизованог живота. Сведоци смо настанка и нестанка многих цивилизација. Данашњу мисао мора да брине да и ова западна цивилизација енглеског дана не може да се мења. Тако да цивилизацијска криза Запада изазива озбиљну бојазан да ова не може поднети своју промену, него тежи сукобу и коначном брисању себе и као географског појма. А то у данашњим технолошким условима лако води апокалиптичном сценарију пре него што ова цивилизација толико еродира да такав рат изазове. Тако да је једина сврха Запада, ма колико била цинична, да ради на властитој ерозији, јер будућности нема откако је престала да буде друштво људских места и за своја друштва, а тек не за туђа.

celavapevacica03За нас је зато свакако питање да ли себи мењамо свест и биће, постајемо ли ближи Западу у неразумевању да су друштва у времену и простору опипљивих људских места. Можда нећемо стићи да разумемо какво нам је друштво могуће уместо ове површности и равнодушности са примесама ограничености, које се ионако само од себе не празни већ нестаје уместо да открива какво му је друштво могуће.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.