Menu
RSS

ЗА НОВУ УЛОГУ ПОСЛАНИКА

vladimir djukanovic fonet fВЛАДИМИР ЂУКАНОВИЋ

Потребно је изменити систем који доводи до тога да људи мисле да су посланици лопови који су грађане заборавили

Недавно су сви у Српској напредној странци, посебно они који су на функцијама, што страначким што државним и локалним, добили критику Александра Вучића како се слабо баве проблемом обичног човека. Не сетимо се нашег члана у странци који је за нас радио на терену и агитовао за нас. Заборавимо да га питамо како је, да ли има неку муку, како му је породица. Сетимо га се пред изборе. Самим тим, не тако мали број нас, када већ свог члана заборави, можете да мислите колико га грађани који нису наши чланови занимају.

Заиста, морамо да погледамо истини у очи, то јесте тако. Када дођемо на функције, помислимо како смо Богом дани и да свако мора да нам се клања, па одједном заборавимо како смо и ми некада лепили плакате, ишли од врат до врата, смрзавали се по штандовима, возили се по градском превозу и штедели сваки динар за кућу, школовање, породицу. Одједном, у нашим главама постали смо великани савремене српске политичке мисли, од којих, наводно, по нашој замисли, све у друштву зависи. Глупост невиђених размера. Нисмо ми нико и ништа, јер данас смо ту где јесмо, а већ сутра можемо поново да се вратимо тамо где истински припадамо.

ПОСЛАНИК НЕ МОЖЕ НИШТА ДА УЧИНИ
Овде желим најпре о себи да пишем, односно о мени као посланику. Према свом критеријуму, ја сам лош посланик. Има више разлога за то, неки су објективни, а неки субјективни, односно моја кривица. Кључни објективни разлог је управо тај што је посланик од 2000. године сведен на личност која заиста ништа не може да учини за грађане. Самим тим он искључиво служи да у сали држи политичке говоре, да гласа и евентуално кроз одређене амандмане, уколико се његове колеге сложе, проба да поправи неки законски текст. Он за грађанина који му је указао поверење оперативно не може ништа да учини, јер нема никакву надлежност.

Мислим да то у новом Уставу мора да се мења. Најпре због чињенице што народни посланик црпе легитимитет из изборне воље бирача, а потом и зато што од његовог гласа зависи подршка влади. Ако је систем замишљен као такав да Народна скупштина врши контролу рада Владе, онда и посланици морају да имају неке оперативне могућности које би им омогућиле да покрену нека питања или иницијативе у корист обичног човека на које Влада и сваки други орган кога бира Скупштина мора да реагује и пружи неки одговор, односно решење проблема. Данас је ситуација таква да посланик има право да нешто пита Владу, али Влада може, а и не мора, да му одговори, а и када му одговори, на томе се све заврши.

narodnaskupstinaГрађанин је најчешће незадовољан, јер је најпре дуго чекао одговор, а потом, и када га је добио преко посредовања народног посланика према Влади, даље од тога није могао ништа више да уради, јер посланик више по том питању нема никакву надлежност. Промена се мора одиграти ка томе да се посланику омогући да натера Владу да проблем обичног човека који се свом посланику пожалио мора да реши, и да по том питању посланик има право да врши одређену врсту притиска на онога кога иначе по Уставу има право да контролише.

ЗАДАТАК ЗА НОВИ УСТАВ
Отуда, мој рад као посланика јесте лош, јер ничији проблем истински нисам могао да решим, а једино што сам успевао да покренем сводило се искључиво на пријатељској основи јер сам имао кредит да позовем неког у одређеном министарству да, ако стигне, погледа предмет грађанина који ми се пожалио. Суштински, од добре воље неког чиновника у Влади је зависило да ли ће се грађанину који ми се обратио уопште изаћи у сусрет.

За све ове године колико сам посланик обратило ми се стотине људи са различитим проблемима. Већину од њих сам само могао да саслушам и да седнем и заједно плачем са њима, јер даље од тога моја ингеренција није досезала. Људима свакако значи и да их неко саслуша, па сам имао и такве захтеве да макар само саслушам нечији проблем без обзира што та особа зна да ништа не могу да урадим. Међутим, код мене то ствара осећај немоћи, јер представљам грађанина који ми је указао поверење, а суштински никако не могу да му изађем у сусрет.

То ме је довело до тога да сам почео да мрзим свој посао, а онда и да упадам у онај други део тзв. субјективну кривицу због које сам лош посланик, а то је да избегавам грађане, што никако не бих смео као посланик да чиним, јер сваки разговор са њима испада губљење времена. Зато и кандидујем ову тему, уколико дође до промене Устава, како бисмо изменили систем који објективно више од деценије доводи до тога да људи мисле да су функционери, посебно народни посланици, лопови који су грађане заборавили, а функционере до тога да заиста мирно седе у фотељи свесни да су им надлежности скучене и да због тога што не могу да помогну ништа људима не желе онда ни да их обилазе, нити да саслушају њихове проблеме.

narodnaskupstina001Мене то што немам никакву моћ да људима оперативно помогнем разједа, али без обзира на то, сматрам да ми је дужност да, док ме грађани плаћају, сваког ко затражи примим и да са њим разговорам. Такође и да обилазим Србију, што иначе веома често чиним, те да од пијаце и аутобуске станице, па до општине и дома културе причам са народом. Макар да се саслушамо и питамо за здравље и породицу, јер и то људима много значи.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.