Menu
RSS

ЗОРАНА МИХАЈЛОВИЋ ИЛИ ВЕСНИК СРПСКЕ СЛОБОДЕ

zoranaskotАЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

Оног тренутка кад она постане део политичке прошлости, знаћемо да је Србија закорачила ка заокруживању свог суверенитета

Не треба посебно наглашавати да у Српској напредној странци не влада нарочита политичка хармонија. Такав тип свеобухватне и идеолошки шаролике партије могуће је држати повезаним у јединствену структуру само влашћу и неприкосновеношћу лидерског ауторитета који утиче да размирице и страначки прљав веш остану испод тепиха. Међутим, кад нетрпељивост достигне тачку кључања, сукоби се неизбежно изливају и у друга подручја политичке борбе, попут медија.

Повод за последњу јавну манифестацију унутрашњих противречности је интервју Зоране Михајловић Куриру, у ком страначким „првоборцима“ поручује да не могу из главе да избаце свог првог лидера Војислава Шешеља, који је у политичкој метафорологији дела јавности који себе воли да назива пристојним нека врста синонима за примитивизам. На ту и друге тезе овог по много чему значајног интервјуа одговорио је Владимир Ђукановић, њен највећи критичар, наjпре у Данасу, поручивши да је она та која не може из главе да избаци шефове из британске амбасаде, потом и на свом Youtube налогу, где је (од 16.30) Вучићу стидљиво али недвосмислено поручио да бира између њега и Зоране, констатујући да би свако други одавно летео из странке кад би се понашао као она.

ГДЕ НАСТАЈЕ ЗОРАНИНО САМОПОУЗДАЊЕ
Нећемо се бавити озбиљношћу оваквих оптужби и неопходношћу да се зарад националних интереса (не би смело да буде мала ствар кад страначки колега оптужи потпредседницу владе за служење страном интересу) ствар истера на чистац, тим пре што није први пут да читамо сличне тврдње, нити је Ђукановић једини који их износи.

Право питање је откуд извире тако отворено самопоуздање Зоране Михајловић, које је куражи не само да речником другосрбијанских корифеја критикује сопствену странку већ и да категорички напада Српску православну цркву због става о Косову и менторски опомиње премијерку Брнабић да је – како каже, за разлику од ње и Вучића – недовољно енергична, односно да није требало руском амбасадору да носи транскрипте спорног интервјуа за Блумберг.

Одсуство страха од мишљења јавности – иначе некарактеристично за политички амбициозне људе попут ње, али симптоматично као одраз перцепције да став јавности није главни кладенац политичке моћи – најбоље се видело кад је на седници владе гласала за подршку британској резолуцији Савета безбедности УН којом се Срби оптужују за геноцид. Исту поруку шаље и сваки пут кад се, баштинећи дискурс опадајућих глобалистичких елита, заложи за радикално феминистичку интерпретацију родне равноправности, притом се не либећи да похвали Хилари Клинтон као истакнутог борца за једнакост полова и да јој уручи лични позив да посети Србију.

zoranavucicНије јој проблем ни да у непланираној посети пред камерама арогантно критикује кашњење у изградњи аутопута – иначе пословично педантних – кинеских фирми, натеравши Вучића и Николића да ваде кестење из ватре тако што ће два дана касније у пратњи кинеског амбсадора и велике делегације доћи у посету том делу деонице Коридора 11, причајући о „челичном пријатељству“ Србије и Кине, које се „не може срушити“ иако ће многи „покушати да га покваре“. На сличан начин је са позиције министарке енергетике опструисала почетак изградње Јужног тока, због чега је руска страна била веома незадовољна, што је и амбасадор Чепурин индиректно сугерисао у више наврата.

"МОЈА И ВУЧИЋЕВА ЕНЕРГИЈА"
Осим тога, у њеним интервјуима провејава утисак да полако улази у фазу када се осећа толико моћном да више никога осим Вучића не перципира као претњу, и то не Вучићев политички рацио, него његов политички его. Такође, све више испољава амбицију да хијерархијски надрасте досадашњу диверзантску улогу и постане недвосмислени гласник америчког интереса у Србији, па себи даје за право да с прикривеном претњом у тону коментарише осетљиве теме из савремене српске историје, нераскидиво повезане са политичком садашњицом. Тако у интервјуу Куриру Дачићу поручује да за њега још увек може бити места у будућем политичком животу Србије, али само ако се окане таласања са подизањем споменика Слободану Милошевићу и врати у стару улогу политичара који је раскрстио са милошевићевским наслеђем СПС. А Вучићу, осим поруке да би она „енергичније“ него Брнабићева водила владу („Мој је утисак да је влада с Вучићем била енергичнија. То нема везе с премијерком, већ с великом Вучићевом и мојом енергијом“), да ће остати упамћен као највећи владар у историји ако Србију коначно ратосиља досадног косовског баласта. Звучи као налог.

Све ово јасно показује у којој мери се Зорана осећа безбрижно у својој улози. Вучић је једном приликом, образлажући на РТС одлуку о ванредним изборима, рекао да политика није математика, већ много више од тога, па и психологија. А Зорана, следећи психологију детета које је прошло некажњено након што је неколико пута ухваћено са прстима у пекмезу, све мање користи дипломатске рукавице, не плашећи се ни оних сукоба које свако ко има политичку амбицију избегава, попут сукоба са СПЦ. Како год, то свакако није весник да на бојном пољу српске битке за политичку слободу све иде како треба. Јер мера у којој се Зорана осећа политички заштићеном обрнуто је пропорционална мери српског суверенитета.

Напредњачка изборна победа из 2012, која је у највећој мери утемељила данашњу политичку реалност Србије, била је, поред осталог, последица жеље народа да демонтира окупационе механизме „петооктобарске републике“ и са новим кадровским решењима искорачи у другачију будућност. Зорана није ново кардовско решење, већ пример континуитета петооктобарске политике у својој најтоксичнијој инкарнацији. А народ, као главни носилац политичког суверенитета, гласао је за оно што у СНС персонификује, на пример, Ђукановић, не Зорана.

brnabiczoranaНаравно, будући да је у међувремену постала важна унутрашња полуга спољне контроле инерционог кретања постреволуционарне Србије, Зорана неће пасти сутра. Али једно је сигурно – оног тренутка када она постане део политичке прошлости, знаћемо да је Србија направила велики корак ка заокруживању свог суверенитета.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.