Menu
RSS

ПОЛИТИКА У МЕЂУПРОСТОРУ

milantepicspomenik00ИВАН РИСТИЋ

Једина могућа политика у међупростору је кооперативност до црвених линија, уз идентитетске импулсе одоздо

Најављена а потом и отказана посета председника Александра Вучића Загребу требало је да одигра улогу још једног у низу покушаја да се неопходна комуникација две земље устали упркос томе што друга страна чини све да то закулисним радњама онемогући. Међутим, значај повода за њено отказивање требало би да у неупоредиво значајнијој мери заокупи пажњу него само отказивање. Да ли је споменик ратном хероју Милану Тепићу у парку на Дедињу повод или узрок новог заоштравања односа два најзначајнија регионална ривала? Прави одговор на то питање може се добити само прецизном анализом двостране политике коју Вучић спроводи.

Запад тежи да Балкан архивира као готово питање према својим аршинима, док насупрот томе као контратег делују сметње у глобалним односима. Успостављање равнотеже снага на новим основама ствара простор слободе, која погодује српском интересу. Ипак, због и даље постојећег притиска, његовог интензитета и потенцијалне могућности да се конфликти отворе на територијама где Београд нема непосредне полуге утицаја, Србија мора да покаже онај ниво кооперативности у мери у којој делује анестезирајуће на Србији ненаклоњене центре моћи.

Та кооперативност подразумева што је више могуће држање односа са Русијом испод западних радара, затим преговарачку комуникацију на релацији Београд-Приштина, као и опрезно маневрисање унутар наметнутог дискурса апсолутне одговорности Србије за стабилност непосредног окружења. Таква политика за сада даје резултате и Србија успева да очува избалансиран приступ кроз мултивекторско провођење спољне политике. То уједно представља један слој политике Београда последњих година.

Имајући у виду успех политике балансирања, али и немогућност да у постојећим околностима Србија учини више од пуког опстанка, једина прилика да се Београду на путу обнове самобитности убаце клипови у точкове лежи на регионалном пољу. Како је улог за покушаје деловања заснованог на сили превелик, једини простор за тако нешто је идентитетско-културни ниво, који је уједно и једини где Србија у одређеној мери може да парира. Овај задатак је поверен регионалним и унутардржавним „подизвођачима радова“, што представља својеврсну опасност, али и оставља могућност да мудром политиком они буду надиграни.

БОЈНО ПОЉЕ ИДЕНТИТЕТА
Било да се идентитет посматра као срж политике или као комбинација заједничког сећања и жеље да се живи у заједници, сваком покушају свођења државе на меру страног интереса логички претходи рат за душе људи. Посртање евроинтегративног процеса и губитак привлачности Запада као културног модела погодног за идентификацију малих народа ствара празнину коју Србија користи како би успоставила своју стратегију у тој сфери. Глобални тихи грађански рат са културолошком позадином глобалистичких снага и нарастајућих суверениста прелама се и кроз наш део света. Он код нас због специфичних околности и регионалних импликација поприма вишеслојну форму коју је неопходно разјаснити.

Идентитетска питања су са маргине под влашћу напредњака доведена не у сами центар, али веома близу њему. Попут оне на међународном плану, и унутар Србије се на културно-идентитетском пољу политичког спектра одвија борба леволибералних тенденција подстакнутих споља и суверенистичке струје, делом прећутно подржане од званичног Београда, а делом природно изникле из потребе да се друштвено ткиво очува. У том обрачуну суверенисти су успели да успоставе какав такав еквилибријум, па је кристално јасна функција унутрашњих либералних снага усмерених пре свега на недавне симболичке потезе који најављују постављање културе сећања на заслужено место у друштву.

То, само по себи, и не би у толикој мери било проблем да они не служе као својеврсна штака интересима оних који нам, најблаже речено, не мисле добро, а чија адреса није у Србији. У томе се као најподеснији представио Пантовчак, као непогрешиви сеизмограф воље Стејт департмента на овим просторима.

ДВЕ РАВНИ НАПАДА
У временском смислу, Загреб покушава да се супротстави најпре ревитализацији идентитетске матрице, а након тога и потенцијалној каснијој њеној пројекцији кроз различите форме меке моћи. Управо подизање споменика једином официру одликованом орденом народног хероја из рата у Хрватској представља реакцију на идентитетско подизање главе српског фактора.

milantepicspomenik02У смислу контекста Пантовчак циља двоструко – на одржавање лажног наратива о великосрпској агресији, и на заустављање продора српског културног утицаја у све поре друштава која говоре и размишљају матрицом која се одашиље из Београда. Подизање споменика Милану Тепићу минира саму дистинкцију на наводног агресора и жртву, док реакција на Декларацију о заштити и опстанку српског народа циља на избијање из руку права Београда да уопште и промишља шири концепт од онога који му је наметнут. У тексту који је објављен у загребачком Глобусу. Декларација се назива „националном халуцинацијом“. Ако се има у виду да су у истој равни реакцију изазвале најављена серија Немањићи – рађање краљевине и Вучићев позив дечаку из Ријеке да навија за Партизан или Црвену звезду, јасно је да је препознат не само напор Београда да свој културни модел постави у поље конкуренције у билатералним односима већ и резултат који он увелико бележи западно од Дунава.

Ипак, када се идентитетска питања укалупе у већ постојећи оквир популарне културе и привлачности Србије за истојезичне народе у домену меке моћи, Србија од злонамерних насртаја може не само да се одбрани већ и да ствари у доброј мери преокрене у своју корист. То уједно даје одговор и на питање због чега постоји тако јасно дефинисана подела послова у домену тога ко реагује на Тепића и Декларацију, а ко оцењује пристојност и слободу медија.

Помирљивост интереса две државе, дакле, са реалполитике долази на танак лед што се агенда више приближава геополитици и идентитетским питањима као њеном сржи и изворишту. Међутим, већи ниво зрелости хрватског политичког чиниоца у односу на остале регионалне изазиваче на пољу идентитета је чињеница да Хрвати институционално и на највишем дипломатском нивоу реагују на идентитетска питања, као и да им за покретање није увек неопходан вашингтонски тастер. Управо због тога они служе као средство за притисак у идентитетском пољу, које се активира самостално и непогрешиво игра по тактовима Стејт департмента.

* * *

Окосница сваке мудре и одговорне политике мора да буде наизглед кооперативност на високом нивоу, а мудра идентитетска политика и поновна изградња пољуљаног и свесно уништаваног националног поноса одоздо. У овом домену је Министарство културе заправо Министарство одбране, док је министар спољних послова сваки становник који, сходно својим дометима, може реакцијом да допринесе тенденцијама које се постепено успостављају. Потребно је све учинити да идентитетска питања у свом процесу формирања остану унутрашња, а тек по свршеном чину да природним током добију међународни, у нашем случају регионални карактер. Тада је за њихово сасецање у корену касно, а лопта је увелико у дворишту ривала.

milantepicspomenik03Две визије Балкана које се рефлектују кроз настојања Београда и Загреба да успоставе какву-такву регионалну архитектуру која би гарантовала остварење минимума виталних интереса, могуће је помирити и довести на најмањи заједнички садржалац на политичком нивоу. Међутим, мале разлике на културолошком пољу креирају насушну потребу Загреба да оне на идентитеском учини непомирљивим. Једина могућа политика у међупростору је кооперативност до црвених линија, уз идентитетске импулсе одоздо колико год то околности дозвољавају. То препознају и Пантовчак и америчка амбасада у Београду, и отуда реакција на подизање споменика Милану Тепићу ни једног пажљивог посматрача политичког процеса не би смела да остави затеченим.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.