Menu
RSS

СПОМЕНИК ЂИНЂИЋУ: КРУНИСАЊЕ АНТИСРПСКИХ ЛАЖИ?

djindjicspomenik02ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ

Погледајмо какве споменике нека нација подиже изнаћемо у ком правцу је воде њени властодршци

Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико је ко од значајнијих играча на (гео)политичкој табли допринео националном успону или ради општег интереса себе жртвовао. Тада таласи славе запљусну и многе који објективно нису значајније допринели колективном интересу, односно неретко заслужени остану без одговарајућег признања. То је имао у виду чувени римски државник и беседник Марко Порције Катон Старији (234-149. пре Христа) док је посматрао низове споменика који су широм Рима муњевито и неодмерено подизани у епохи успостављања његове доминације над великим делом Европе, Азије и Африке. Како је рекао: „Нека се људи питају зашто Катон нема споменик, а не зашто му је споменик подигнут“. Тога није згорег да се ми сетимо док се финализују планови за подизање споменика Зорану Ђинђићу, а Слободана Милошевића готово нико из официјелних структура не помиње, док у медијима не престаје његова сатанизација. Код нас се споменици не подижу масовно као у Риму и стога имају већу тежину, па тим пре је важно да добро помислимо ко их и на који начин заслужује.

РЕАЛНОСТ И ЛАЖИ
Споменици се подижу као би подсећали на неки важан догађај или истакнуту личност. Другим речима како би исијавали неком моралном, патриотском или другом поуком и тако инспирисали припаднике неке заједнице. Функција им је да се нешто битно не заборави, односно да се на одговарајући (а не било какав) начин, са покретачком компонентом у садашњости и будућности, памти. Када се ради о појединцима они их заслуже – пошто се подвуче биланс њихових подухвата посвећених групи која их слави – због значајног животног дела или велике улоге коју су играли у некој важној историјској ситуацији. Коначно, друштвени делатници разних врста могу да буду удостојени спомена јер је одлучено да су погодни да персонификују неки феномен или процес, тј. друштвени однос или сплет истих, који се желе очувати или осудити а они су за то подесни.

Да се из угла реченог вратимо Зорану Ђинђићу, чији споменик ускоро, како наше градске власти планирају, треба да се нађе на реновираном београдском Студентском тргу. Да ли некадашњи лидер ДС и премијер заслужује да добије споменик? Одмах да кажем: не или евентуално можда, али на специфичан начин, а у светлу последњег основа за посвећивање меморијала. При томе уопште нећу да улазим у разне контроверзе у Ђинђићевом животу – од до данас спорних изјава током НАТО агресије, преко улоге у испоручивању Милошевића Хашком квазитрибуналу или пак „заслуге“ што је тамо доспео Шешељ, пресудног учешћа у успостављању постмодерне окупације наше земље (2000) од стране оних који су годину дана пре тога на њу извршили класичну агресију, до, коначно, веза са криминалним круговима. И без свега тога нема основа да га третирамо као својеврсног националног хероја, а тим пре са набројаним.

Ђинђић је био лидер једне странке, односно један од предводника неколико опозиционих блокова формираних током 90-тих година прошлог века. Када је дошао на власт, ништа није учинио чиме би задужио нацију. Да ли је имао добру вољу и план да учини више, можемо или не морамо да верујемо његовим сарадницима. Но споменици се подижу због заслуга, а не намера. Једна ствар је култ личности који се постхумно, а нападно ствара у вези са Ђинђићем од стране његових епигона, друго је историјска реалност. Он је био прагматични партијски лидер који се докопао власти, али није успео – чак и ако је хтео и за то имао потенцијал (а и једно и друго, да поновим, спада у сферу вере, а не емирије) – да постане државник.

djindjicspomenikСпоменик Ђинђићу за „животно дело“ значио би само једно: да прихватамо НАТО лажи да је Србија крајем прошлог века била царство зла, које је угрожавало све око себе и многе на сопственој територије. А да је Милошевић уистину био европски Бокаса или Иди Амин. Онда Ђинђићева борба против њега више није ствар мање-више обичне, макар и узбуркане, унутрашње политике, већ оличење национално-ослободилачке и демократске борбе са широм, општељудском вредношћу. Наравно, у том случају је и НАТО извршио оправдану готово хуманитарну интервенцију, а не агресију против Србије.

ИСТОРИЈСКИ ПАРАМЕТРИ
Да ли је тако? Ако нисмо луди или национално-малициозни (из професионалних или неких „упадљивих“ психолошких разлога) – добро знамо одговор. Није. Србија није разбила Југославију, већ је напротив пробала да је сачува. Српски народ није агресор. Као конститутивни народ са правом на самоопредељење, покушао је да се у периоду када је наступио сецесионистички хаос избори да територије ван Србије на којима је представљао већину, наставе са њом да живе у оквирима једне државе. И то не проширене Србије већ умањене Југославије. Чак ни када је наступило ратно лудило код наших власти су, макар делимично, опстајале југословенске илузије и жеље за некаквим што правичнијим решењем и за друге народе, а не само за Србе.

То што се није радикално окренуо националној идеји лично замерам Милошевићу, а они који га сатанизују са некакве наднационалне позиције, то што би требало да им буде блиско не желе да виде. Лажно представљају ствари као да је био екстремни српски националиста, па и шовиниста. И, наравно – диктатор. А у Србији његовог времена било је много више медијских слобода и простора за опозиционо деловање него када су они који га оцрњују после 5. октобра владали земљом. Сећамо се доба када смо на сваком каналу по цео дан гледали Соњу Бисерко, Наташу Кандић и њима сличне и, наравно, владајуће политичаре, који су често тек мало блаже заговарали исто што и дотичне примадоне србофобије. Док се свима који су другачије мислили претило накарадном лустрацијом, односно док су многи опоненти тадашњих власти на разне начине и конкретније прогањани, ширена је лаж о лету демократије које је стигло у Србију.

slobagrob01Што се тиче Милошевићевог животног биланса, и ту, разуме се, као и код Ђинића, уз плусеве постоје и стварни минуси. Нећу се тиме шире бавити, али бих свакако поменуо неке контроверзе: трагични пад Српске Крајине и западног дела Републике Српске, прекомерне везе државе са криминалним структурама, у фази пада Берлинског зида идеолошки и геополитички аутизам (вероватно пре у његовом блиском а обавезујућем окружењу него изворно код његов). Но његов биланс је ипак много позитивнији од Ђинђићевог. Милошевић је иза себе оставио велике националне успехе.

МИЛОШЕВИЋЕВ БИЛАНС
Титоисти су распарчали српске земље и српску нацију, односно убили у појам оне Србе који су и даље имали право да формално то буду. Да Милошевић није преузео власт крајем 80-тих година прошлог века – то и његови противници признају – Југославија би се ипак распала, само би се то догодило мирније. Но шта би тада остало од Србије и српског етничког простора? Да ли неко стварно мисли да би Иван Стамболић са својом екипом и својим политичким стилом успео да суштински интегрише макар Војводину у састав Србије? Или да са успехом подржи процес стварања Републике Српске?

Југославија би се распала тако што би, по аутоматизму, републичке границе постале државне, а Срби у БиХ и Хрватској би остали на милост и немилост тамошњим режимима. Можда би процес исељавања прекодринских Срба био спорији, али би константно имао велики замах и вероватно би до данас био још болнији. Исељавали би се масовно Срби из свих крајева БиХ, а они који би остали, поготово у Хрватској и тзв. мултитеничким срединама у БиХ као што су Сарајево или Тузла, били би изложени грубој асимилацији. Гарантујем да би до данас имали немало бошњака православне вере (или пре традиције) као што у хрватским градовима данас имамо много деце српског порекла које се утапају у национално-верску већину. То би и тамо било још драстичније.

dejton000Када се ради о Србији, она би евентуално опстала као напола федерација, напола конфедерација централне Србије, Војводине и Косова. Били бисмо у још горем положају од Македоније. Са Приштином би се договарали око тога да ли ће Србин или Албанац бити министар одбране а Косово би било албански ентитет, док би се у Војводини, по црногорском моделу, свакако отишло много даље на пољу стварања лажне нације или бар делимичног квазинационалног идентитета. Вучић би у председништву Србије морао да се договара са њему равноправним Чанком и Тачијем.

ПРЕДВОДНИК НАЦИОНАЛНОГ ОТПОРА
Све у свему, колико год да имамо разлога за критичан однос према Милошевићу што нам више тога позитивног није оставио (наравно и због негативних појава из његовог времена), немало тога значајног је иза њега остало када се сагледају полазне основе, (гео)политички контекст у коме је деловао и могуће алтернативе да га није било. Када се све одузме и сабере, Милошевић се квалификовао за „звање“ државника, а не само политичара. То би важило и да није било НАТО агресије и његове улоге у одбрани Србије од освајачких хорди, односно и без контраста у односу на мрачно стање ствари настало после његовог рушења са власти.

Многи који су били против Милошевића (а признајем да сам међу њима био и ја јер ми није деловао довољно национално), када сагледају све опаке домете постмодерне окупације Србије – од темељног урушавања наше војске, преко накарадне приватизације која је резултирала новим таласом девастације онога што чини реалну привреду, до мазохистичко-снисходљивог односа према онима који су нам у ближем и даљем окружењу учинили велико зло – почели су другачије да гледају на његов „лик и дело“. Злодела и неспособност оних који су дошли после Милошевића учинили су да он делује још монументалније државнички него што му вероватно припада. Но, када смо већ код споменика, и без тога он је заслужио споменик.

Ако због потребе националног помирења, односно ради избегавања чепркања по старим политичким ранама, није целисходно да се Слободану Милошевићу подигне споменик – као, на пример, кнезу Михаилу – за животно дело, онда је за то већ довољан основ то што је био председник државе која се храбро бранила од НАТО агресије. Ни нацистичка немачка са десетинама савезника није напала релативно велику Пољску, а на малу Србију су се окомиле САД, Британија, Француска, Немачка и низ њихових клијената. Из такве неравноправне битке, са којом нисам у стању да нађем одговарајућу историјску паралелу, Србија је изашла рањена, али не и убијена.

slobanarodУ целини није војно окупирана, а без обзира на то што смо били присиљени (па и уз помоћ Јељцинове екипе преварени) да препустимо контролу над Косовом и Метохијом НАТО снагама, изборили смо се за Резолуцију 1244, са којом окупатори ни до данас не знају шта да раде. Док је ње, уз сва изнуђена признања косовске квазидржавне творевине и сву НАТО силу, Косово уистину није држава. У свему томе Милошевићева улога је била огромна, а не треба заборавити ни да је у хашком заточеништву наставио јуначки да се бори за одбрану српских националних интереса. Хашка инквизиција је створена како би опрала НАТО од љаге кршења међународног права и агресивног понашања, односно како би Србима дефинитвно била наметнута кривица за туђа недела. Између осталог и захваљујући Милошевићевој посвећеној борби у судници поменутог казамата, он у томе није успео.

КОПРОМИС ИЛИ ХОЈТ ЈИ
Већ само због свега онога што се догађало 1999. и касније Милошевић заслужује меморијал. Тако би по сто пута било и да се не прича о подизању споменика Ђинђићу, а камоли када је то сада случај. Што се Ђинђића тиче, можда и он заслужује споменик, али, као што сам рекао, уз специфичан контекст. То има смисла да буде споменик убијеном премијеру, симбол страшних међусрпских подела и сукоба. Додуше, за такав споменик би могао да буде изабран, можда и са више основа, на пример краљ Александар Обреновић. Али, ако је у интересу превазилажења вишка политичких страсти погодније акценат ставити на свеже ране, слажем са тиме да Ђинђић добије споменик. Али се не слажем да се он овенчава на начин који је у складу са срамним другосрбијанским (антисрпским) митом, а на корак смо да се баш то догоди. Од стране оних који све српско газе и блате, односно намећу сбрбофобну перспективу посматрања наше прошлости и садашњости, намеће се искривљени Ђинђићев култ, који би њима и њиховој срамној идеји требало да служи.

Одлучно сам против таквог концепта подизања споменика Зорану Ђинђићу. Штавише, против сам би било каквог меморијала посвећеног њему ако се споменик не подигне и Слободану Милошевићу. Он га је свакако много више заслужи, али да шире не понављам речено, компромис може да буде подизање споменика Милошевићу у својству председника земље која се јуначки одупрела НАТО агресији и Ђинђићу као премијеру који је био жртва атентата. Без шире приче о њима. Ако не буде тако, тј. истрајемо ли у једностраном подизању споменика Ђинђићу, онда не треба да се љутимо на Хојта Брајана Јиа и Кајла Скота што нас у сопственој кући понижавају. Логично је да они то раде.

hojtjizoranaОни који заговарају антисрпске ставове у Србији а наше горе су лист, иако су гласни, нису бројни. Како када се ради о онима на сцени, тако и публици која им аплаудира. Партије које су наступале или наступају отворено са тих позиција, не могу да рачунају на више од пар одсто српских гласова. Дуга ствар је, када разводне причу – па у том контексту злоупотребљавају и Ђинђића – мешају грађанске вредности, прозападне тежње (које нису нужно антисрпске) и још много тога са србофобном сплачином. На тим основама и другосрбијанци разних партијских нијанси нешто више могу да ураде.

СПОМЕНИЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ
Власт не мора да учествује у једностраностима у вези са промовисањем Ђинђићевог споменика и мита ради успеха на националном нивоу. Можда јој исто може мало користити на београдским изборима, али и у то сумњам, поготово ако се активирају они који су револтирани целом причом. Штета може да јој испадне већа од користи. О томе би ваљало да размисли. А, што се тиче међународне перспективе, ту ствари стоје још мрачније. Тиме смо се већ бавили, па да то завршимо.

Једнострано и митолошко подизање споменика Ђинђићу испало би као подизање споменика мирнодопској НАТО окупацији, која је кулминирала 5. октобра 2000. године. То би било не само додворавање Западу већ и легализовање његових лажи о нама, односно охрабривање локалних НАТО лобиста и антисрпских фундаменталиста да динамизирају своју политику ниподаштавања и мржње. А реторички отпор њиховим страним менторима који раде на још већем удаљавању Косова од остатка Србије, рушењу Републике Српске, дистанцирању Србије од Русије – тада би многима деловао цинично. Уместо тога када Хојт Брајан Ји следећи пут дође у Београд, за очекивати би било да га наши званичници одликују за ширење српско-америчког пријатељства испред Ђинђићевог споменика.

Толико о његовом меморијалу, око кога се ломе копља међу присталицама подизања истог. Они се свађају око изгледа споменика, могућности за личну промоцију у вези са њим, око модела Ђинђићевог мита и баштине над њим. А на другој страни, они који са резервом на све то гледају или пак недвосмислено сматрају да Милошевић има право на свој споменик – скрушено ћуте. Тихо негодују, често утонули и у разне поре садашње власти. То је поражавајуће ништа мање од хистеричног прекрајања историје са друге стране. И крајњи је моменат да они који мисле да и Милошевић – на начин који је најпогоднији за наше националне интересе – треба да добије споменик у центру Београда, крену у офанзиву.

slobageneraliЗа то су погодне петиције, текстови, окупљања и друге иницијативе, али је битно да у вези са тим, прагматични врх власти брзо осети пулс, уверен сам, већинске Србије. Да се вратим на речи Катона Старијег, није довољно да се интимно питамо: „Где је споменик Милошевићу?“ Рим је владао светом и могао је себи да допусти тај луксуз, а ми се боримо да они којима се Милошевић опирао уз помоћ своје пете клоне потпуно не завладају нама. Њихов мач константно лебди над нашим главама, питање је само да ли ћемо стварно или позерски да се од њега штитимо или ћемо можда сами да подметнемо врат под оштро сечиво.

 

Печат / Видовдан

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.