Menu
RSS

ДОДИК И ВУЧИЋ НА ДВЕ СТОЛИЦЕ

dodikvucic03НЕНАД КЕЦМАНОВИЋ

Сигурно нас не би поново бомбардовали нити обновили санкције, напротив трудили би се да нас задржи у „игри без граница“

Баш ми, Срби, срам нас било, стално секирамо Американце. Амбасадорицу у БиХ Морин Кормак наљутио је Додик скупштинском резолуцијом о војној неутралноти Српске, а само који дан касније се замјеник помоћника у Стејт департменту Хојт Ји из истих разлога, тј. „зато што Србија сједи на двије столице“, расрдио на Вучића. Није да их лидери са обје обале Дрине намјерно провоцирају. Напротив, труде се да своје, односно преференције народа који представљају ускладе са жељама суперсиле. Проблем је у томе што би они хтјели да Србија и Српска потпуно занемаре своје интересе и раде све што им се каже. Чак и када им се не каже отворено и јасно.

Рецимо, када Кормакова негативно реагује на резолуцију о војној неутралности, она не каже Додику у који војни савез би Српска требало да се укључи. Као што Ји приговара Србији што сједи на двије столице, али не каже Вучићу на којој столици треба да се скраси. И, ето ти, потенцијално, нове грешке и љутње, новог белаја за Србе. Ако, наиме, случајно погријеше, па, умјесто војне неутралности, изаберу столицу на коју Морин и Хојт нису мислили, биће опет зло и наопако. Рећи ће да се Додик и Вучић праве блесави и поново се з… са Вашингтоном.

А што се они праве блесави и з… читав свијет када тврде да НАТО није америчка војска, када себе зову „међународна заједница“, када кажу да је Балкан у надлежности ЕУ, када веле да више неће рушити легитимне режиме по свијету, када причају причу да Ким Џонг Ун угрожава националну безбједност САД, да је Сорошова НВО мрежа филантропска и да он троши своје паре итд. – то треба узети за озбиљно као истину. Зашто им то ипак пролази? Дуго је било зато што су били једина суперсила без алтернативе, илити без „друге столице“. А, када се алтернативна столица коначно појавила на истоку, земљама, народима и лидерима који су одавно засјели на ону прву толико се задњица залијепила да им сада није лако да устану и усправе се до властитог државног суверенитета и националног идентитета. Њихове политичке, пословне, медијске и академске елите су масовно прошле кроз процес иницијације код Ротшилда и Рокфелера, у Голдман саксу, у Билдерберг групи, Сити банци, у Сорошевој мрежи НВО, у ММФ, у Свјетској банци, у оперативи ЕУ, Европској инвестиционој банци, у НАТО, CIA и другим тајним службама итд., тако да је из тог кола тешко изаћи, колико и у њему заиграти.

Срби у Србији и Српској, као „дивљаци без вјере и закона“ (француски предсједник Жак Ширак), које су два пута бомбардовали осиромашеним уранијумом, остали су на маргини новог свјетског поретка и, сем неколико маргиналаца, изван овог процеса. То се накнадно испоставило као предност на преласку из униполарног у мултиполарни свијет, у коме САД, брже него што се очекивало, губе статус једине суперсиле. Баш зато су српске земље – Србија и Српска – и постале проблем. У описаној констелацији највише што Срби на обје стране Дрине могу да учине према Западу у знак помирења јесте војна неутралност, односно да не буду у конкурентском војном савезу са освједеченим пријатељима.

РС ВОЈНО НЕУТРАЛНА, А ФБИХ У НАТО
Како војна неутралност, за коју се ономад опредијелила и Српска, функционише са становишта БиХ с обзиром да се бошњачко-хрватска федерација такође легално и легитимно опредијелила за улазак у НАТО? Ако је за свега два одсто већа половина БиХ за НАТО, зашто за два одсто мања половина не би могла имати другачији, а једнако валидан став, тим више што га изражава један од три конститутивна народа. Постоји рјешење, које није само теоретско, да већа половина уђе у НАТО, а да мања половина буде војно неутрална. По изворном Дејтону, ентитети свакако имају своје војске, и та се надлежност увијек може вратити у РС и реактивирати. Није ли реалније да Српска буде војно неутрална, као и Србија, и да заједно бране војну неутралност, него да Српска буде у заједничкој војсци са Бошњацима и Хрватима. Што би практично значило да под командом НАТО ратује против Србије или Русије. У таквој ситуацији Срби би се прије потукли са својим „саборцима“ него са „непријатељима“, а и шта ће у НАТО пета колона.

nato1999Ако је пак племенити циљ НАТО да се дојучерашњи ратни непријатељи – Срби, Муслимани и Хрвати – војно удруже како би се превазишла традиционална непријатељства и превенирали нови међусобних сукоби, онда би требало почети са вишег и важнијег нивоа. Пошто је након хладног рата пропуштено да се уједине НАТО и Варшавски уговор, сада би то могли НАТО и ОДКБ. Ефекат би био спектакуларан: дошло би до пацификације 99 одсто ратишта у свијету. Наравно, свако ће рећи да је то нереално, као што и јесте. А кобајаги јесте реално да се Српска са ХБ (Херцег-Босна) и БК (бошњачки кантони) удруже у НАТО и да ратују против неутралне Србије. Били под заставом НАТО, ОДБК или неком трећом, Срби и Хрвати у БиХ ратоваће на страни матица Хрватске и Србије, а то најприје значи једни против других. Све друго може да буде једино тема мировних студија, а не практичне политике.

СКУПШТИНА РС – ОДЛУКА У ДУХУ ВРЕМЕНА
Да, истина је да је Народна скупштина РС још прије десет година дала подршку уласку БиХ у НАТО, али то исто, по уставу највише, ентитетско тијело једино има реверзибилну компетенцију и да повуче ту подршку. У Бањалуци се непотребно правдају да се за 10 година од одлуке РС о приступању НАТО доста тога промијенило, али, пошто тај плеоназам није добро схваћен и прихваћен, зашто не рећи сасвим директно: прије десет година САД су биле једина суперсила, па Српска напросто није имала алтернативу.

Сада у мултиполарном свијету у настајању избор се проширио, па Српска логично даје предност онима који је нису бомбардовали, који су Србима културно-историјски ближи, који нас не понижавају, који су, најзад, развојно перспективнији. Ако се пак САД и ЕУ не свиђа декларација о српској војној неутралности, треба донијети декларацију о приступању Организацији уговора о колективној безбједности (ОДКБ), коју су формирали Русија, Бјелорусија … Баш онако како је Србе ономад поводом КиМ посавјетовао Дугин, чувени геополитичар близак Путину.

САНКЦИЈЕ ЗА МОРИН, ХОЈТА И КАЈЛА
Посебна прича је понашање амбасаде САД у Сарајеву, тачније амбасадорице Морин Кормак. Као и обично, она је, ни од ког позвана, јавно заузела негативан став према Декларацији Републике Српске, који је заузео њен највиши орган власти. Још један од њених скандалозних испада, на који би једини адекватан одговор требало да буде да медији у РС престану да објављују њене изјаве, а функционери власти престану да их коментаришу. Сем рутинском кратком констатацијом да је М. К. поново прекршила Бечку конвенцију, по којој „иностране дипломате не смију да се мијешају у унутрашње ствари земље домаћина“. За разлику од ње, чак је генсек НАТО пристојно реаговао да је „ствар сваке земље да одлучи…“

kormakizetbegovicБезобразлуку америчких дипломата нема краја јер, ево, у Београду је амбасадор Скот почео да се петља и у избор наставника на војној академији, а новинари, жељни сензационалних испада, журе да то објаве. О Хојт Јиовом дипломатском силеџијству тешко је било шта додати. Неки кажу БиХ је протекторат, па може, а, ето, Србија није, па опет може. Има оних који су годинама тврдили да је Слободан Милошевић навукао биједу на Србију тиме што је Цимермана, као предсједник амбасадора, предуго држао у предсобљу. Није их разувјерило ни што су, поред Викиликса и Сноудена, и други документовали да је антисрпски геополитички пројекат осмишљен још 80-тих, када је била објављена мапа CIA о растурању СФРЈ. Морин, Хојт и Кајл, као ватрени навијачи поражене Хилари, од избора дјелују у техничком мандату по инструкцијама Стејт департмента, још увијек без парафа Бијеле куће, па им требају брзи и велики резултати на Балкану.

БАКИР СЕ У АФЕКТУ ОПЕТ НАЛУПЕТАО
Према очекивању, в. п. Валентин Инцко, министар Драган Мектић у име опозционе Српске демократске странке (СДС), Бакир Изетбеговић у име пет кантона и сл., као по комади су истог дана поновили став амбасадорке САД. Бошњачком лидеру је увлачење Кормаковој било утолико слађе што се поклопило са грдњом Додика, Српске и Срба. Али, и овога пута то је било на њему својствен „интелигентан начин“. Можете замислити, он је рекао да „доношењем резолуције о војној неутралности руководство РС наставља са провођењем деструктивне, сецесионистичке и дестабилизирајуће политике, која прави проблеме не само БиХ него ће имати и посљедице по регију, али и цијелу Европу“. Ако је, како вели Бакир, проглашење војне неутралности деструктивно, онда би, по њему, војно ангажовање, што значи пуцање, рушење и убијање, ваљда било конструктивно. Ако је, како каже, декларација о војном неангажовању било сецесионистичка, онда би укључивање у Алијансу, која ратује широм свијета, био прави начин да се постигне реинтеграција БиХ. Најзад, ако војна неутралност дјелује дестабилизујуће, онда би партиципација у организацији која цивиле бомбардује осиромашеним уранијумом доприносила стабилизацији не само у БиХ и региону него у цијелој Европи. Бакир приступање НАТО замишља тако што ће турски војници под заставом „међународне заједнице“ доћи у Босну и силом оружја конструктивно интегрисати и стабилизовати немогућу државу. И Срби такође злослуте да би то могло да буде управо тако, па зато и хоће да остану војно неутрални.

ВИШАК ЕВРОЕНТУЗИЈАЗМА – ВЕЛИКА ГРЕШКА
Кључна грешка је вишак евроентузијазма Србије, па и Српске. САД с пуним правом рачунају на НАТО као своју војску а, са једва мање основа, ЕУ виде као своју прћију. Зато им не иде у главу да Срби толико хоће у ЕУ, а никако неће у НАТО, када је то, из њихове перспективе, практично једно те исто. Кованица евроатлантске интеграције и створена је да би сваком било јасно да се ради о истој фирми са двије подружнице: војно-политичком и економско-политичком. Дакле, требало би смањити афекат према Бриселу, али не само зато што је пријем неизвјестан и на дугом штапу, те што циљ постаје све мање атрактиван. Ако сами фанатично понављамо да ЕУ за нас нема алтернативе, онда Американци кажу: „Е, па ако је тако, треба да знате да вам онда нема неутралности или сједења на двије столице“.

eu imig 129fНаш одговор би требало да гласи: у ЕУ хоћемо, али не по сваку цијену, јер пут је дуг и магловит, а одредиште стално измиче и све мање је привлачно; у НАТО нећемо, јер су нас бомбардовали, а постоји и друга пријатељска столица. Као суверен народ у Србији и Српској размишљамо и о другим војним, политичким и економским рјешењима на Истоку, која нам се нуде без западних условљавања. Сигурно нас због тога не би поново бомбардовали нити обновили санкције. Напротив, ЕУ би се и те како потрудила да нас задржи у „игри без граница“, а и НАТО би био срећан да останемо на двије столице. Русија данас, као и сутра Кина, не траже да будемо са њима, него само не против њих, али и то треба заслужити дослједном неутралношћу и испуњавањем договора.

 

Фонд стратешке културе

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.