Menu
RSS

ДОБРИ ВОЈНИК КЕСИЋ

kesic02ЗОРАН ЋИРЈАКОВИЋ

Дворска луда за радовање Господара Вучића

„Бурад с вином би се покварила када им се не би повремено отворала славина.“ Овај цитат из књиге Историја дворских луда изражава позадину феномена који збуњује многе у Србији – откуд 24 телевизијска минута Зорана Кесића на једној од најпрорежимијских телевизијских станица у Србији? Како се десило да се на овој антиполитичкој цуцла телевизији емитује оваква емисија? Реч је о једном од канала медијске куће у чије информативне програме не може да уђе ни антивучићевски врабац, а камоли птичица која би рекла нешто иоле артикулисано што не слави режим.

Винска метафора је мудром француском теологу, чије име историја није забележила, била потребна јер су дворске луде и њихове вештине биле осуђиване од стране мање интелигентних дворјана и других кратковидих апологета. Они су и овде одговорни за, како су се Данасу пожалили Кесић и сарадници, притиске „да се емисија ублажи“. Интелигентније слуге моћи разумеју да овакви, дозирани ритуали изругивања и субверзије хијерахије првенствено служе „за радовање Господара“.

Оно што збуњује је одсуство свести ауторског тима шта стварно јесу у Вучићевој Србији и чему служи њихова емисија. Кесић је изјавио да је репризни термин укинут јер је „телевизији у интересу да прође што безболније, а нема разлог да нас шутне ногом у гузицу”. Али на овом комерцијалном каналу под пуном контролом власти само је режим тај који понекад хоће да прође што безболније – а не уредничко-менаџерски тим, који непогрешиво спроводи његову вољу.

Чињеница да су Кесић и његови „њузовци“ убедили себе да опстају због интереса једне телевизије или зато што се вођа не усуђује да их склони је вредна сажаљења или, ако сте већ спалили своје илузије, подсмеха. Ваљда људи као што је Кесић, који верују да су проникли у механизме моћи и оголили их, не могу да виде своје место у њима. Вучић још нема разлога да своју дворску луду, коју је понела телевизијска слава и „грађанске“ похвале, „шутне ногом у гузицу“. Дугачка историја сличних украса моћи нам омогућава да боље разумемо зашто и проценимо када ће то учинити.

МИСА МАГАРАЦА
Дворске луде вуку корен из средњевековних „свечаности луда“, организованих у Француској у недељи после Божића. Кроз историју су имале различите облике, како народске, тако и унтар пирамида моћи. „Миса магараца“ је у католочкој цркви била начин да ниже свештенство себи да одушка и с времена на време пародира стварност тако што ће почаст одати једном магарцу. Корисност краткотрајне илузија да магарци нису они сами, већ моћници којима служе показала се много већом од штете коју прави краткотрајно извртање једне у суштини неуништиве хијерахије.

Лудост је нестала као службено занимање током владавине Луја 14. Дворске сплетке су убиле професију која је навлачила „ласкање једних, завист других а презир свих“ на двору. Изругивање службене луде Краља Сунца носило је ризик од губитка владареве наклоности – што није повлачило само укидања привилегија већ и смрт дворјанина „за свет, за себи равне, за самог себе“.

Али стара традиција је наставила да живи. Уз нове „принчеве“ појавили су се „савремени разгонитељи привида, кадри да им се обраћају језиком истине и поруге, као што су вековима били носиоци палице луде“. Луда више није у служби само једног господара: „она је луда друштва у целости – луда народа.“ Данас њени скупи медијски наступи представљају „обреде трансгресије“, који се, налик старим лакрдијашким поступцима, служе „преокретањем ситуација, непридржавањем прописа и слободама сваке врсте“. Савремена луда истовремено ослобађа критичност маса и каналише је у једну бенигну „игру реда и нереда, прилагођеност и побуну“.

joker01Кесићева емисија обезбеђује само један нови одговор на проблем с којим су се, много пре средњевековних краљева, још у првим вековима хришћанства, суочавале црквене хијерахије. Колико год да су биле одане догми и правоверју, оне су схватале да, када је „обезвређивање култа“ превише дубоко укорењено, боље га је присвојити и уденути у канон или календар него пустити да се неконтролисано ваља улицама.

Важан разлог зашто је Кесић данас подобан јесте чињеница да он оспорава само једну хијерахију – не кључне вредности, визију будућности и идеолошку матрици на коју се ослања. Кесић поносно седи на важнијој од две столице на које се и даље ослања Вучићев режим. Домаћин суботњег забавног програма истиче да бира друштво „и међу пријатељима и међу сарадницима, па и међу гостима наше емисије“. Зато су му гости у емисији 24 минута углавном били или политички коректни „Европљани“ или естрадни ликови за све прилике и системе као што је Вања Булић.

ИЗБОР ЈАКО ДОСАДНИХ ГОСТИЈУ
Један од изузетака је био Димитрије Војнов. Али, због фанатстичног познавања и разумевања америчког филма и популарне културе, духовити сценариста и критичар је одавно постао „српски фашиста“, радо виђен чак и на хепенинзима најмилитантнијих константиновићеваца. Зато не чуди да је овај елоквентни националиста добио место и у телевизијском гнезду пажљиво бираних „добрих“ антинационалиста и натоликих „левичара“. Нисам сигуран ни да би се у Кесићевих 24 псеудограђанских минута као гост појавио Баздуљ да се не зове Мухарем. Уосталом, и њега је један колега писац (и Кесићев драги гост) ових дана оклеветао као „српског фашисту“.

Можда су Кесић и Марко Дражић, сарадник који „води главну реч“, бирали Војнова и Баздуља јер су по њиховом укусу. Али, иако такав филтер прође и понеки оклеветани ум који није колонијализовала идеја о бриселизацији Србије по сваку цену, бирање гостију по личном укусу представља јефтин изговор за пропагандистичко деловање. Добар укус је најчешће добар само зато што је наш. Он нас наводи да бирамо људе који насељавају сличне идеолошке, друштвене и класне просторе и деле наш поглед на свет. У новинарству, а то је оно што Кесић симулира, одбрана угледа заснованог на добром укусу није ништа друго до оправдање за служење једној догми.

Не бих се изнадио да су се Војнов и Баздуљ нашли у Кесићевом програму првенствено зато што нема довољно великог броја артикулисаних „грађанских“ клонова Теофила Панчића, Тибора Јоне и Јанка Баљка. Ако оставимо по страни шачицу изузетака, избор јако досадних гостију, који нас терају у кревет брзо пошто почне друга половина емисије, говори да њени аутори нису само против власти већ да имају свог фаворита у редовима опозиције.

Није тешко препознати да Кесићев телевизијски слот функционише на линији перверзног схватања „медијског светла“ као добре, проевропске цензуре, које у својим медијима спроводе и промовишу припадници лажне „Групе против медијског марака“. Емисија 24 минута у другом делу постаје досадана не зато што је предугачка, већ зато што је – вољом њених самоправедних твораца – естетски, идеолошки и политички јако уско укалупљена.

joker02Проблем ове емисије није, како јој многи замерају, то што не напада опозицију. У ситуацији када све телевизије, сем једног јако сумњивог канала, усидреног у мрачним каналима западне моћи, стално нападају (праву) опозицију то је сасвим разумљиво. Уосталом, једна од највећих пошасти новинарства је схватање да избалансираност и фер приступ значе да увек и свуда супротстављеним странама и њиховим ставовима треба давати исти простор – због чега, на пример, велики број људи верује да људске активности не изазивају убилачке климатске промене.

ПЛАВО-ЖУТИ КЛОЗЕТ ФИНГИРАНЕ НЕПРИСТРАСНОСТИ
Данас постоји само неколико телевизијских емисија у којима могу да проговоре критичари режима. Али, за разлику од Љубице Гојгић, коју због њеног професионализма и отворености „европски“ део опозиције мрзи више него власт, Кесић је одабрао своју страну пословичне чаршије и мисионари у корист једне заводљиве, али, бојим се, неоствариве визије наше боље будућности. Тешко је отети се утиску да нам његова емисија поручује да СНС није највеће зло, што не би требало губити из вида када размишљамо о њеном неочекивано дугачком преживљавању.

Кесић је изјавио да је „задатак сваког сатиричара да критикује власт, а ја бих волео да се једном промени власт, па да своју доследност потврдимо тиме што ћемо критиковати неку другу власт“. Иако не жели да се сасвим аутује и изађе из (бриселски) плаво-жутог клозета фингиране непристрасности, верујем да би – али нисам сигуран да ће ускоро добити прилику. Дворске луде које су кроз историју биле Кесићеви претходници нестајале су када је постојала опасност да се промени поредак: „Угњетавач никада не иде у корак са смехом; мора га се одрећи у име властите моћи“.

И Кесић и његови „њузовци“ су фантастични у свом послу – често бољи од два америчка оригинала које су кренули да имитирају. То није лако, али огроман таленат и дивљења вредан професионални успех не подразумева поредиве политичке домете. Кључ за разумевања оваквих програма је контекст. Вучићева Србија није Обамина Америка. Џон Стјуарт није био један од Обаминих фикуса, а све бројнији јавни наступи Зорана Кесића нам говоре да он верује да је овде нешто много више од једног политички јако јефтиног украса и вођиног приручног скалпела.

joker04Има нечег тужног у чињеници да Кесић, као и раније дворске луде, никада јавно не излази из лика. Верујем да чињеница да и у стварном животу глуми телевизијског Кесића многима делује јако бизарно. Али, све дворске луде се сучавају са једним огромним изазовом – како да другима и самима себи објасне чињеницу да су једини изузетак, да је само њима дозвољено оно што ником другом није. Ту рацио није довољан – потребна је и маска.

СРЕДСТВО ЗА УКЉАЊАЊЕ НЕПРИЈАТНИХ МРЉА
Слатке илузије о сопственој изузетности – које, нажалост, нису ограничене на несумњиво јако редак таленат – подгрева чињеница да су Кесић и екипа истовремено фикуси и једне режимске телевизије и (селективно) антирежимског недељника. Чак и ако на тренутак занемаримо Вучића, не знам шта је ту јадније – служење у лажном, украденом НИНу или на телевизији коју је Веран Матић присвојио и затим препродао пословним људима које не занима новинарство. У оба случаја Кесић и компанија требало би да прикрију да је, иако је после серијског етичког чишћења две редакције опстао и покоји слободни новинар – дозвољено само слугарањско новинарство.

Телевизијском Швејку су рефлектори и камере изгледа помутиле перцепцију па је поверовао да делује у загради система, замишљеној оази слободе из које може да крене нови вирус демократских промена. Али, његових 24 и кусур минута нису никаква пауза већ интегрални део вучићевске недеље, ослонац вешто дозираних седам телевизијских дана једне европске постдемократије. Западним моћницима је лакше када имају изговоре за подршку Вучићу и тих пола сата суботом увече је више него довољно да прекрије неслободу која је оковала телевизије у Србији. Нажалост, један Јутјуб клип Кесићевих чичкарија брише релавантност свега што смо изгубили.

Али Вучић, прави уредник свих телевизија са националном фреквенцијом, само на нивоу Србије примењује стари рецепт који су разрадили Веран Матић и две Тадићеве политичке комесарке да би стесале и уподобиле Б92, телевизију са бунтовним духом и претећим вишком храбрости. Зато Кесић данас није само Вучићева дворска луда већ и приручна варикина – средство за укљањање непријатних мрља које у нашим медијима одавно производи једна мусава и јако цинична „европеизација“.

Оно што је не само сасвим неприхватљиво већ представља врхунски безобразлук је чињеница да Кесић јавности Србије упорно сугерише да је данас ту где је зато што је бољи од оних који су претходних година нестајали са малих екрана и из бројних штампаних медија. Важан разлог зашто он још није шутнут „ногом у гузицу“ је то што је његова телевизијска гузица помагала да буду шутнуте и исципеларне много значајније, и по власт потенцијално опасне, медијске гузице.

joker03Један од темеља Вучићевог успеха је склоност његових опонената, и у странци и ван ње, да га подцењују. Није мало звезда као што је Кесић које воле да верују да председник није „коаутор“ њихових данашњих успеха и гламурозних медијских каријера. Зато ме не чуди да су Кесић и писци његове софистициране пародије на Данасовој трибини одржаној током Сајма књига истакли да им је „важно да буду задовољни својим радом“. Мислим да је ту не само много важнија већ једино важна чињеница да је и Александар Вучић задовољан њиховим радом.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.