Menu
RSS

ПИТАЊЕ КОСОВСКЕ СФИНГЕ

rodoljupci03АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

Тврдња да је Косово Србија јер тако пише у Уставу није одговор на питање које нам је постављено

Није било потребно чекати изјаву Сергеја Лаврова о „мајданском“ карактеру избора пред који Вашингтон ставља Србију да бисмо разумели оно што је и врапцима на грани било јасно: Хојт Ји је дошао у Београд како би међу регионалне трофеје, где одскоро висе Македонија и Црна Гора, додао и Србију. Будући да се ради о типу дипломате који би се спортским жаргоном могао назвати фластером, односно човеком задатка, једини циљ који он има пред собом је да оно што се у западној политичкој лексици назива Западним Балканом буде потпуно очишћено од сваког трага руског утицаја.

Осим логичке претпоставке о алгоритму америчких регионалних потеза, на то указује и ток саме посете, која је почела оштрим и недипломатским упозорењем, настављена срдачним сусретима са опозицијом и опозиционим структурама у самој власти (иако би ова конструкција у нормалним политичким околностима звучала као оксиморон), и окончана донекле мистериозним састанком са главним носиоцем српске политичке моћи. У центру неслагања, очекивано, нашло се Косово, територија коју Американци сматрају освојеном у ратном походу, због чега из њихове перспективе било какав интерес поражене стране не може бити релевантан у решавању косовске једначине.

Али оставимо познате америчке ставове по страни; Јиева претећа порука из Метропола – чак и након готово понижавајућег реторичког одступања након што је процењено да је ипак прерано за стављање Србије пред свршен чин – и Лавровљево упозорење да америчка уцена Србије личи на предмајданско условљавање Украјине сведоче о приближавању тренутка када ће се српски и амерички интереси наћи у таквој врсти акутне колизије да више никакво одлагање фронталног сукоба неће бити могуће. Стога се намеће питање како да се државне и друштвене институције и политичка сцена у Србији припреме за тај долазећи моменат.

ДРУШТВЕНИ КОНТЕКСТ
Иако привидно политички монолитна, Србија је данас земља са подељеним друштвом. На једној страни те поделе, чија вертикална оса пролази кроз Андрићев венац, налази се део јавности, интелектуалаца и политичара који је аксиоматски усвојио став о владаревој непогрешивости и ингениозности, па на том темељу гради логику којом тумачи сва политичка и друштвена кретања. Друга страна, пак, свој политички хлеб проналази у игрању на карту фрустрације просечног српског интернет револвераша, па, јашући на таласу перманентног друштвеног револта, држи моралистичке тираде и обрачунава се са политичким противницима. Препознајемо их по томе што им се стратегија своди на монополизовање морала и његово претварање у политичку категорију.

rodoljupci01Последица те дубоке и добрим делом споља подстицане поларизације је друштво које се по сваком питању цепа на два дела и шанчи у непомирљиве таборе, због чега на српској политичкој сцени више не постоји могућност окупљања на било којој тачки осим тачке односа према власти. Да поједноставимо, створена је атмосфера у којој је лакше замислити заједничку платформу за Косово Бошка Обрадовића и Саше Јанковића, него Обрадовића и Шешеља. А то може бити јако опасно у контексту озбиљности тренутка са којим се суочавамо, јер српско друштво и политичка елита данас, најблаже речено, нису баш најспремнији за судбинске преломе и пресецања вишегенерацијских чворова.

УЛОГА ЦРКВЕ
У таквим околностима као једини друштвено-политички субјект са легитимитетом да у косовском дијалогу повуче црвену линију јесте Српска православна црква. Постоји неколико разлога због чега је то тако. Пре свега, Косово је, поред осталих аспеката, и духовно питање, а у духовним питањима Црква мора имати последњу реч. Осим тога, Црква у протеклих неколико година није крунила кредибилитет и тежину своје речи свакодневним критикама свих потеза чији је ток одређен стратешким оквиром Бриселског споразума. Када је он потписан у априлу 2013. године, Синод се огласио саопштењем у којем је навео да се ради о „прећутном, али ипак фактичком признавању постојања система државне власти на Косову и Метохији независног од постојећег државног устројства Србије“, да би у октобру 2017. портпарол СПЦ епископ бачки Иринеј изјавио да је Бриселски споразум, „иако понижавајући, ипак какав-такав оквир и ништа друго до компромис“, додајући да је то максимум компромиса на који би Србија требало да пристане. Да ли ово значи да је Црква текст Бриселског споразума оивичила црвеном линијом? Не, али значи да почиње да утврђује позиције у најављеном „унутрашњем дијалогу“ и да ће некаквих црвених линија у сваком случају бити, што аутоматски искључује неприхватљиви сценарио по којем Србија прећутно пристаје да Косово добије столицу у УН.

На ову својеврсну промену тона о Бриселском споразуму вероватно је делимично утицала и свест о претњама и притисцима са којима се у овом тренутку суочавају Србија и српски народ на Косову и Метохији, али је главни утисак да је Црква, као најважнија национална институција са осмовековним континуитетом постојања, одбила да се приклони фаталистичком приступу једног дела националне јавности који већ годинама сваки нови уступак проглашава (веле)издајом. Свесна да је немогуће издати два пута, а да није немогуће да се једнога дана заиста суочимо са огољеном издајом националних интереса на Космету, која ће захтевати оштро подизање гласа, СПЦ је мудро одлучила да се постави другачије и да политичком руководству остави простор за одступање.

КАКО ДАЉЕ?
Отварањем унутрашњег дијалога, ма каква намера иза тога стајала, Вучић је врући косовски кромпир пребацио у руке српског друштва, његових институција и политичких репрензената. То значи да свакодневно потенцирање неусклађености слова српског Устава и реалног стања на Космету и жонглерско пребацивање одговорности са једне на другу страну једноставно нису решење, јер се тражи одговор на питање „како даље?“. А најдаље што су у одговору добацили заговорници суверенистичке линије је теза да није нужно да се било шта ломи преко колена и да за хармонизацију Устава и косовске реалности треба сачекати боља времена. Али управо у томе је кваква – Лавров и Ји нам поручују да нисмо само ми свесни да време ради за нас и да се управо због тога суочавамо са захтевом да одлучимо одмах, јер Американци и Албанци крећу да мењају status quo са или без наше сагласности. Дакле, од нас се тражи активна позиција.

Елем, мазохистичко уљуљкивање у сопственој пропасти и пинг-понг пребацивање одговорности за реални губитак суверенитета на Космету нису начин да се тај суверенитет поврати, још мање могу представљати клицу неке кохерентне и дугорочне стратегије. Тврдња да је Косово Србија јер тако пише у Уставу није одговор на питање које нам је постављено. Јер имплицитно питање садржано у Вучићевом позиву на дијалог није „да ли подржавате став да је Косово део Србије?“, него „да ли сте као народ спремни да свој став браните животима?“ Албанци јесу.

rodoljupci02Зато је једини озбиљан и државотворан одговор што је могуће шире друштвено сврставање иза црвене линије коју ће у дијалогу са представницима власти повући Црква. И њена одбрана по сваку цену. Све осим тога је политиканство и губљење у јаловим легалистичким фантазмагоријама, које може довести до тога да на судбинско питање које је пред нас стављено у име целог народа одговори Душко Ковачевић.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.