Menu
RSS

РАЧУН ЗА НАЈСКУПЉУ СРПСКУ РЕЧ?

kosovozicaЗОРАН ЋИРЈАКОВИЋ

На којој планети живе људи који се свим силама залажу да Србија уђе у ЕУ, а не схватају колико велика цена за то овде мора да буде плаћена?

Једна ствар повезује умировљеног епископа Атанасија Јевтића, икону некада прве, националне Србије, и Растислава Динића, млађаног барјактара до пре петнаестак година друге, антинационалистичке Србије. Обојица „знају“ да ће Александар Вучић признати Косово.

У отвореном писму патријарху Иринеју Јевтић пише о председниковој „ужурбаности да што пре потпуно изручи Космет злочинцу Тачију и зликовцу Харадинају“. На порталу Пешчаник, на коме се истакао текстом у коме је овдашње (ултра)десничаре крстио „звери српске“, Динић пише о „дијалогу о Косову“ и каже да ће његов „исход без сумње бити, ако не формално, онда свакако суштинско признање независности бивше српске покрајине“.

И у грађанској Србији редовно дехуманизовани епсикоп и водећи озверивач „контаминираних“ Срба изнесли су став који је широко прихваћен у два крила две Србије која нису стала иза Вучића. При томе, и једни и други су свесни, мада томе дају различит предзнак, да ту и није реч о Косову – већ о „Европи“.

Бес антивучићевских националиста није тешко разумети, али не схватам бриселске букаче. Ако се стварно спрема „суштинско признање“, које одавно прижељкују, онда се питам која количина одвојености од не само српске реалности већ и од светске историје и политике је потребна да један интелектуалац не буде у стању да разуме која и каква цена ту мора да буде плаћена. Реч је о вероватно најтежој и најређој одлуци коју ће један лидер икада разматрати.

НЕ ПОСТОЈИ НИШТА ТЕЖЕ
У савременом свету само једна ствар нема алтернативу – држава-нација – западни изум који је данас најбогатије земље на свету учинио и одржао богатим, а затим колонизовао целу планету заједно са својим несташним чедом национализмом. Иако олако дисквалификована као имагинарна, замишљена и измишљена, нација је постала и остала и важна идентитетска котва и извор солидарности, која је преко потребна свима онима који се, захваљујући срећи, тати лопову или таленту нису отуђили од свог окружења, и један од два кључна индикатора наших стварних животних шанси. Национализам је толико моћна идеологија да левица данас постоји као релевантна политичка снага – дакле ван академских кула од слоноваче, грађанских салона, продавница органске хране и адолесцентских јебарника – само у оним деловима света где га није одбацила.

Држава-нација је остала важна – и на углавном једнонационалном и једнојезичком Западу и на његовој (и даље) мање хомогеној западнобалканској периферији – у истој оној мери у којој наше лажне космополите, случајни Срби, мисле да је небитна и превазиђена. Зато нигде на свету не постоји опаснија и болнија одлука од тога да једна земља која није окупирана сама прихвати некозметичку промену својих граница. Она је невероватно тешка и када се свашта нуди заузврат, а камоли у ситуацији када је „награда“ на једној јако далекој и све сувљој грани.

Не постоји чин који захтева више храбрости и носи више ризика по једног политичара од одлуке да прихвати сецесију, колико год она некоме деловала као „реалност“ или „готова ствар“. Такав чин захтева све могуће јастуке и амортизере које је могуће прибавити. Он не допушта постојање слободних медија и демократије. Сваки дијалог ту може бити само „дијалог“. Таква одлука, с једне стране, може бити донета само од стране одлучног вође, и, с друге, свим расположивим средствима мора бити стварана слика да је он није донео сам.

Бити за независност Косова и истовремено захтевати прави дијалог и слободне медије је, благо речено, будаласто – што ЕУ одлично разуме. Па зар неко стварно верује да било какав компромис о Косову може бити направљен, а да се по глави онога ко је овде скупио храброст да иде тим путем дан касније по глави посеру један Растислав Динић, Теофил Панчић или Саша Јанковић? Ако је, како тврде и бесни и радосни, одлука већ донета, онда су медији у Србији и даље превише слободни и имамо вишак демократије. Ако је реч о илузији, онда је ово протраћено историјско време.

kosovogetoАли за то не могу бити криви (обични) грађани Србије. Прсте гласача који су 2012. године променили власт у Србију водиле су визије Ангеле Меркел, видовите Весне Пешић, која је прва препознала ћириличног Де Гола, и адвокат Срђа Поповић, творац заводљивог мита о мањем злу. Зато не бих рекао да је „код нас... лако опсенити народ галамом, причама“, како у једном од ових дана најчитанијих текстова на сајту телевизије Н1, главне медијске батине нестрпљивог Запада, ауторасистички тврди Владимир Марјановић, новинар лажног НИНа.

Ако већ морамо да говоримо о опсенарима и опсенама, онда се бојим да Вучићева овде и даље опстаје захвљујући много већим и неморалнијим циницима, који нису склони галами и празним причама. Уосталом, оно што се од Србије захтева – да би можда једног дана постала „исправно“ европска и мало богатија – не може без опсене и врхунског опсенара. Одлука која се очекује, и коју Динић и Јевтић најављују, не може бити донета ни демократски ни уз истински дијалог.

„ЕВРОПА“ НАЈСКУПЉА СРПСКА РЕЧ
Зато је много лакше разумети све оне из некада друге Србије који су стали иза Вучића и у њему препознају најбољу или једину алтернативу Ђинђићу, колико год да мисле да је по себи лоша, од оних који то нису и који би немогуће – и посткосовске паре и демократско јаре. Ови арогантни сањари одбијају да виде да им је Вучић преузео идеологију и да платформа све исто само мало слободније и „културније“ не добацује ни до српских гласача, а камоли Брисела, који зна да за њега овде нема бољег. Уосталом, један од кључних разлога зашто Запад, који није волео Ђинђића, толико воли Вучића је то што полетни напредњак нема илузија о Косову као демократском питању.

Гласило оних који се и даље залуђују да је могуће демократски и дијалогом „дрешити косовски чвор“ постао је, уз одувек летаргично Време, недељник који се више прави онако успут, из хобија и по инерцији, него из страсти или вере, и украдени НИН – слободан од Вучића, али окован једноумљем и идеолошким слепилом и болно неспособан да се бави новинарством каквом декларативно стреми. Чак и ако игноришемо хроничну загубљеност у постисторијској магли, нема ту ни идеја ни новинарског талента ни борбености за један недељник а камоли два.

Зомби НИН је ове недеље на насловној страни под бедним изговором призивао „румунски сценарио“. Не разумем да ли стварно верују да ће, ако видимо нови крвави филм према овом заплету из 1989. године, један Саша Јанковић да их „уведе у Европу“ и оствари декларисану бриселску визију и мисију овог медија? На којој планети живе људи који се свим силама залажу да Србија уђе у ЕУ, а не схватају колико велика цена за то овде мора да буде плаћена?

zica01„Европа“ је одавно постала најскупља српска реч. Сви они који не могу да дочекају Србију без Косова морају да очекују да ће се на истом рачуну наћи и дијалог и преостале медијске слободе и оно што је остало од демократије – и да ће све то бити цена затварања само једног или највише пар од ко зна колико поглавља. При томе, ово је рачуница ако Србија добро прође и ако је циљ стварно оно што Динић и Јевтић знају да јесте. Не бих сада да набрајам шта се још може наћи изнад црте и колико сличних, можда ненаплативих рачуна тек може да буде испостављено на овом дугачком и болном путу са неизвесним крајем. Неке ствари једноставно умеју да буду прескупе.

Неписмени ђавољи адвокат

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.