Menu
RSS

МОЖЕ ЛИ ВОЈНА НЕУТРАЛНОСТ БИТИ ИЗБОР У РЕГИОНУ? [1]

srbijatenkoviЈАДРАНКА ПОЛОВИЋ

Србија тврдоглаво инсистира на војној неутралности, чему никако не иде у прилог њено безбедносно окружење

Прије готово три године Џон Кери, тадашњи амерички државни секретар у администрацији предсједника Обаме, наговијестио је да ће се Србија врло скоро наћи на „линији ватре“ између Вашингтона и Москве. У складу са том најавом, Србија је данас под снажним дипломатским притисцима великих сила, али и њихових „прокси“ партнера и у региону и шире (Украјина) са циљем сламања њене спољнополитичке позиције која се темељи на занимљивом, али тешко одрживом избору српског председника Александра Вучића. Наиме, војну неутралност и равнотежу у односима са САД и Русијом, Вучић покушава да одржи и компромисним кадровским рјешењима – премијерка Ана Брнабић, декларисана лезбијка која је каријеру градила и у ММФ, „избор“ је Америке, док су нпр. министар спољних послова Ивица Дачић или министар обране Александар Вулин више него наклоњени Русији. Међутим, велике силе нису склоне тек тако да одустају, најблаже речено, од усмјеравања политичких и економских процеса у региону, због чега се геополитички важна Србија налази под двоструким притисцима – с једне стране САД и Европске уније, према којој иде, а, с друге стране, Русије.

Заокупљене геополитичким преустројем Блиског истока САД су након 2000. године на Балкану биле присутне посредно, кроз дјеловање савезничких актера који проводе политику проширења безннедносног (НАТО) и економског поретка (ЕУ, ММФ), а уз помоћ којих се регион политички конституише као западна вриједност. Међутим, након што је Русија својом новом спољном политиком према региону постепено почела да шири свој утицај у региону, администрација Доналда Трампа поновно је преузела непосредну иницијативу (Црна Гора, Македонија, Косово). Са чврстом намјером да спријече покушаје Москве да шири свој утицај на Балкану, САД су појачале своје активности у региону, које за сада укључују, поред наметања одређених кадровских рјешења државама Западног Балкана те снажних непосредних притисака на владе како би се дистанцирале од политичког и економског (првенствено енергетског) утјецаја Русије на Балкану, свакако и разноврсне аспекте меке моћи, првенствено усмјерене на финансијску и логистичку подршку прозападној опозицији, при чему су невладине организације незаобилазан инструмент стратегије.

ПОДЕЉЕНА СРБИЈА
САД су се дуго ослањале на ЕУ, међутим, послије неуспјеха (пропасти) њених спољнополитичких амбиција у Сирији, Украјини, али и на Балкану, поставља се питање постоји ли ЕУ још увијек као глобални али и регионални фактор? Наиме, њене либералне „вриједности“ све мање су примамљиве, што води ка деградацији моћи ЕУ и њених институција, те процвату национално-суверенистичких покрета, што ће у будућности водити према стварању неформалних и формалних политичких и економских савеза који ће Европу, а тиме и регион, могуће је удаљавати од данас преовлађујуће атлантистичке агенде и идеологије. САД су свјесне да слабљење утицаја ЕУ на земље Западног Балкана могу искористити Русија и Кина за јачање свог геополитичког и геоекономског утицаја у региону.

То је регионални контекст у коме Србија настоји да балансира између Запада и Русије. Иако је од 2012. у статусу кандидата за чланство у ЕУ, Србија тврдоглаво инсистира на војној неутралности, чему никако не иде у прилог њено безбедносно окружење. Наиме, Србија је окружена чланицама НАТО – Хрватском, Мађарском, Црном Гором, Бугарском и Румунијом, а снаге НАТО снажно су присутне и на Косову (КФОР, Бондстил) и Македонији, што се свакако рефлектује на њен геополитички положај. Затим, Србија је и чланица Партнерства за мир и проводи реформу војног и безбедносног сисгема према захтјевима и стандардима НАТО, међутим, истовремено гради и чврсте везе са Евроазијском економском унијом (Споразум о слободној трговини са Русијом, као и са Турском, улазак у бесцаринску зону слободне трговине…), чланица је Снага заједничке безбедности (заједничке војна сарадња војне вјежбе, наоружавање…). Србија има статус посматрача у Организацији колективне безбедности (ОДКБ), а оно што посебно смета САД је чињеница да је Србија одбила да примијени режим санкција према Русији.

beogradprotest201712Србија је веома подијељена у свом националном бићу. Док већина грађана жели да буде дио ЕУ, Срби ипак тешко заборављају неке конкретне потезе Запада према њима – бомбардирање НАТО 1999, као и непосредну подршку самосталности Црне Горе (2006) и Косова (2008), чија је посљедица територијално декомпоновање или „сужавање“ Србије. Србија је такође тренутно изложена предлозима (или захтјевима?) да трампи територије на југу (Међвеђа, Бујановац) за Сјевер Косова. Без обзира што су Црна Гора и Македонија већ у окриљу Запада и што се ради о једној од најсиромашнијих европских држава, за САД нова геополитичка архитектура региона није комплетирана без овладавања над суверенитетом Србије. Стога је за очекивати да ће идеолошки и војни притисак на државе региона које још нису чланице НАТО јачати, при чему ће крешендо пропагандне кампање антируске хистерије свакако корисно послужити том циљу.

ПРИТИСЦИ ИЗ АМЕРИКЕ
У регионалну „велику игру“, у којој је Србија балансирајући, али слаби геополитички играч који настоји да инсистира на неутралности (читај независности), недавно се умијешао и турски предсједник Ердоган. Упркос чињеници да су Србија и Турска природни геополитички ривали, чији се геостратешки интереси заправо разликују, специфичност тренутних међународних констелација резултирала је тактичким приближавањем двије земље, посебно на подручју енергетике али и других економских инвестиција. Турска, која претендује да постане еуроазијска регионална сила, као држава пролази кроз озбиљну геополитичку транзицију – од посвећене савезнице НАТО и вјечног кандидата за пријам у ЕУ, Ердоган се све више окреће према савезништву са Русијом. Договор је могућ и на Балкану: док Турска сања Отоманску империју и обнову моћи у региону, Србија види могућност да, уз помоћ турског утицаја, трајно пацификује дијелове муслиманског становништва, посебно у Санџаку / Рашкој области и у БиХ, чији је утицај дестабилизујући по њене националне интересе. („Зелена трансверзала“ или тзв. „Исламски лук“ појам је који се односи на низ територија насељених балканским муслиманима – Турска, Бугарска, Македонија, Албанија, Санџак, Косово и Босна и Херцеговина). Вучићева стратегија трајног помирења Србије и бошњачких муслимана савршено се уклопила у турску визију региона. Србији одговара и да Турска јача свој вјерски утицај, који је ипак битно различит од утицаја Саудијске Арабије и њене вехабијске интерпретације ислама, која се снажно осјети у БиХ и на Косову. Ердоган, суочен са сепаратистичким тежњама Курда, у овом тренутку противи се великоалбанским претензијама.

hojtbrajanji00Иако придруживање Србије ЕУ за Русију није спорно, њена војно-безбједносна оријентација представља проблем и за САД као и за Москву. За Србију, која се нашла под снажним притисцима америчке (и европске) политике, у овом тренутку можда је највећи изазов како рећи „не“ Владимиру Путину. Бројни амерички мисионари – од Викторије Нуланд, Џоаа Бајдена, сенатора Рона Џонсона до Хојта Брајана Јиа, у овој години ходочастили су Београд настојећи да га присиле на геополитички заокрет. Као што је амерички амбасадор у Београду Кајл Скот, као стални коментатор политичког живота у Србији, одавно скинуо „дипломатске рукавице“, и Хојт Ји, замјеник помоћника државног секретара САД, недавно је сасвим отворено изнио можда и послједњу понуду Стејт департмента Србији. Хојт Ји је дипломата са искуством на Балкану, био је замјеник америчког амбасадора у Загребу, а пред референдум о самосталности Црне Горе 2006. године службовао је у Подгорици, а можда ће бити нови амбасадор у Македонији. Наиме, његова порука српском премијеру Александру Вучићу да Србија не може сједити на „двије столице“ подигла је велику прашину у Београду, посебно због изразито недипломатске праксе којом се врши притисак на лидера једне суверене земље. Хојт, за кога Милорад Додик каже „као да је неки ђаво“, убрзо се извинио, наводећи како његова изјава није била ултиматум нити упозорење, већ само савјет како би Србија убрзала пут према ЕУ.

СВЕ МАЊИ МАНЕВАРСКИ ПРОСТОР ЗА ВУЧИЋА
Након изјаве да Русија злоупотребљава Србију како би изазвала хаос и рат на Балкану, украјински амбасадор у Београду Олександар Александровић постао је persona non grata, те је повучен у Кијев на консултације будући да је недипломатски отворио питање учешћа српских плаћеника на руској страни у ратним сукобима у Украјини. Дипломатски рат у Србији додатно је потпалио Александар Чепурин, руски амбасадор у Србији, који је професионално извређао Хојта, рекавши да је пажња коју су српски медији дали његовим изјавама претјерана будући да се ради о „седамдесет петом замјенику двадесет четвртог помоћника замјеника министра спољних послова САД“, који уз то „није ни срео Доналда Трампа, као ни Рекса Тилерсона, јер су то различити нивои“. Изјаву руског амбасадора снажно су осудили представници српске прозападне опозиције (Саша Јанковић, Драган Шутановац, Ненад Чанак, Вук Јеремић, Борис Тадић и Саша Радуловић), наводећи да Србија не планира да постане „руска губернија“ и да би држава коначно требало да се опредијели и без стискања палчева у џепу усмјери према чланству у ЕУ.

vucic24martПостаје очито како за политику балансирања између двије силе и остајања на позицији војне неутралности Александру Вучићу преостаје све мањи маневарски простор. Наиме, Србија је тренутно у већ виђеном статусу држава на које се Америка фокусирала. Иако би само коју годину прије хуманитарна интервенција са циљем заштите људских права и демократије вјероватно била изгледно рјешење, искуство неуспјеха у Сирији, као и неуспјех у организацији војног пуча у Турској, свакако утичу на приступ америчке администрације који ће несумњиво бити одмјеренији. Тако је нпр. америчка Агенција за међународни развој (USAID) намијенила два милиона долара за подршку невладином сектору Србије са циљем повећања информисаности, ширења демократских вриједности, заштите људских права итд. Намјера је финансирање активности прозападно оријентисане опоиције и коришћење њеног потенцијала за креирање унутрашњег сукоба. Управљање овим процесима преузима регионална канцеларија USAID смјештена у Приштини, а руски министар иностраних послова, уплићући се додатно у унутрашња збивања у Србији, успоредио је тренутну ситуацију у земљи са приликама у Украјини пред Мајдан.

Наставиће се

[email protected]

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.