Menu
RSS

ЧОВЕК НА МЕСТУ

globalizacijaiekonomija05МИЛЕ МИЛОШЕВИЋ

Народ, као колективитет, зна оно што јединка лично не препознаје у дневном дамару уз буку медија – шта је за њега најважније

Поновимо оно на шта се актери тешко навикавају: уместо да се са глобализацијом догађа превласт светског друштва – које је тржишно, демократско, засновано на људским правима и светској владавии прогреса – оно само пропада у стихија друштву, апсурдима, тероришући, ратујући и пратећи онтолошку природу антицивилизацијских разарања на широком простору места живота. Зато нема говора о кризи пројекта глобализације (то није по први пут, каже К. Полањи [1], јер се претходни талас глобализације разрешио разарањем читаве епохе у Великом рату), реч је о њеној нескривеној пуној промашености.

Потврђујући најмање дуалан карактер стања ствари по питању уређења света, нипошто није могуће локално сводити на глобално, јер нема ничег као што је људски поредак. Поредак је искључиво локалан и институционализован друштвом – културно, економски, правно и политички. Тако нешто практикујемо да зовемо државотворно. Као што и свака заједница није подједнако способна за њега, нити је једна исто способна у сваком тренутку, тако хегемоније разарају поретке због уских, а не начених „хуманистичких“ интереса. Ту је реч о суманутости конструкта глобализације из једног центра, којим је свет требало да буде редукован, преко финансијског капитализма и медије, на хипостазу тржишта [2] уместо друштва.

Тако су и сад изазване и многе друге дубље промене, кумулативно са геостратешким и технолошким, које нужно воде преиспитивању цивилизацијског и антрополошког карактера западног света и живота на самом Западу. А тамо се све отвореније распламсавају отворени сукоби између глобалиста и националиста. При чему глобалисти наступају са урбане позиције етике и естетике повезаних пракси, а националисти са државне и друштвене. И више се не да сакрити нарасла напетост између хиперградова и остало државе. Она се простире до све већег узајамног неразумевања, разлаза интереса и перспектива.

СТАНОВНИШТВО ПРЕПОЗНАЈЕ
Као што ни најприврженији западњаци више не користе синтагму о САД као светионику слободе и демократије и „доброћудном хегемону“, ово опсенарско задовољство остало је периферним новинарима и НВО делатницима на директној плати у вашингтонским институцијама. Међутим, већ се умножавају панични наслови књига издатих на Западу: Слом Запада, Велика регресија, Уздрманост, Шта је на коцки и сл. У светлу долазеће мултиполарности, у којој ће ЕУ-28 бити само пет одсто светског становништва, преовладава тврдокорна пословична неспремност да се било шта разуме и промени пре него што се догоди. Тако се потврђује природа целине – да промене нису могуће као такве јер захватају целину.

Међутим, становништво у оваквом типу криза не само да предосећа и у ставовима артикулише него преживљава оно што тангира фундаментално ствари, а почело је са првим појавама које је Бек назвао и образложио као ризико-друштво. Оно се у међувремену развило у стихија-друштво у смислу нарушавања самог места грађана у друштву.

izbeglicebalkan18Тако и у случају избеглица на Западу није реч о непосредно угроженом хабитусу западњака, него о артикулацији последица стихија-друштва, које најављује да им је место потпуно угрожено као такво. Уопште цео знани концепт места, од државе, конкретног места у коме се живи, још конкретније до њих и њихових породица – њихових кућа у којима живе, све је релативно, бивајући све отвореније симулакрум, у коме не могу остварити људске биографије на човечан начин у свету. Јер сигурно да милион избеглица у Немачкој на 80 милиона становника не могу бити директна претња ни за хабитус њихове друштвене маргине, него је реч о сложеном феномену места, на коме националне државе нације почивају. Ту се нешто променило (урбанитет, као ни светско друштво, нису место). Зато би критичари требајуло пре да упореде како су пропале многе успешне државе изгубивши осећање многих људи да је то место за њих, него што понављају геноцидну буку из своје прошлости и лепе је коме стигну. Ово је ново и тек долазеће, то су пре свега сигнали пропитивања које не би требало превиђати или негирати, ни сврставати у сабласни зов прошлости чувајући свој систем.

Мигранти су само били и остали повод не и узрок. Већ они – незадовољне масе Запада, препознајући се у месту, а шта је друго држава, као што је и модерна држава изведена из националног тотала оригеног суверенитета грађана (а шта је суверенитет него препознато место), траже поново да их заступају не више политичари заиграни са тржишним контекстом моћ-новац у симулираној репрезентацији, него само људи онако како се и код нас некад говорило за достојног – човек на месту. Зато и са пуним правом могу да се врло јасно поставе да је потребно пешчани сат политичког система обрнути јер више не функционише и вратити га националној држави, како би се држава могла поново успоставити као место, да би онда можда и могла бити демократска и либерална, свакао не на исти начин као што је досад.

СТВАРНО ПРОПАДАЊЕ
Ово данас што се догађа на вишем је нивоу општости – конститутивности саме националне државе. Не распада се само Шпанија иако она испаде прва, а не, на пример, Белгија. КиМ ту и не може да се рачуна, јер је то део територије Србије класично окупиран у НАТО-агресији и предат националној мањини као помоћним снагама на уживање и управу, која то спроводи по правилима хорде – једина је сличност да је фактички доведено у питање поштовање националне државе уопште), па тек отуд нема смисла политички говор који га наивно спушта на наводно уобичајен ток демократског окружења функционалног политичког система и проглашава за популизам.

katalonija11На Западу ипак још увек нема ничег новог до отужних понављања. Као што читамо како Немачка није никад имала тако добре економске резултате и показатеље, исто су тако годину дана пре доласка Трампа говорили и Американци за себе. И чудили се зашто се то не схвата у довољном делу Америке. Док је Трамп годину дана касније победио, иако су и највећи ауторитети мислили да то није могуће, него да су његови почетни успеси само упозорење администрацији. При чему се очигледно показало, а то једино нико није поменуо, да бројке саме нису довољне како је за човека живот у свету место. Што су изгледа многи заборавили. Па и колико свако пропадање има пре свега само своју посебну природу, ипак нас учи да без да је национална држава место за своје држављане.

Док данас читам коментаре на мрежама оних који су отишли из Србије да би пре свега преживели, пробија се из тих речи како су тамо пронашли нешто од оног што личи на место. Јер тек накнадно говоре о расту стандарда, испуњењу, проводу. Док многи пишу, да су знали како се опет може спокојно живети, да би још раније отишли. Међутим, скоро да нико и не помишља да прекине своју везу са завичајем осим можда мањине, слично, по броју са оним који још увек исказују озлојеђеност, откривају патриотске црте. А опет, кад бих се питао који су генератори наше кризе, а затим и страхови и наде људи у Србији, добио сам одговоре који се тичу првенствено технолошке заосталости као и општег руковођења предузећима, корупцијом, док су већински страхови везани за здравље и претежно запослење себе и ближњих. Значи сасвим приземне и различите од оног претежног наратива, агенде медија и доброг дела коментаторске јавности.

Графикон приказује старе резултате, али немам утисак да се променило; узорак је преко 30.000 људи):image001

Тако је задатак испитаника био да послажу одговоре по утицају на кризу, то је претворено у бодове (максимално 100 за први по рангу одговор па наниже). Значи први круг од наведених генератора кризе и са највише првих места у избору јесте: (1) технолошка заосталост; (2) руковођење предузећима; (3) корупција. Други круг би био: (4) рад судова, (5) рад бирократског апарата и (6) однос странака у парламету. Да би тек четври круг била неравномерна тразиција, општи однос према нормама или српска елита. Што би отприлике требало да значи да ништа није толико битно за кризу од наведеног, а и онај рационални избор гласача у њиховом процењивању општег стања ствари нашег друштва, колико укупне технолошке и организационе слабости предузећа и покваренлук – корупционашки лоповлук. Заправо директна је веза између у систему свемоћне бирократије и лоповлука. У односу на то је свака изабрана влада слаба (иначе, према мишљењу испитаника, влада сама није пресудна) и захтева општи национални консензус, а за то не постоји ни политички. А овај други није довољан, јер и судство испитаници сматрају одговорнијим за кризу чак и од бирократије. Што се воли онако без последица изрећи, нема владавине права. Док извршна администрација и судство вршљају стално изнова кривећи друге.

МЕСТО ЗА НАС
Свакако, неко ће разумети да је овде реч о непаметном понашању Срба, а други вероватно да, док се ови генератори не поставе свесно као циљеви друштвеног напора, па тим и политике, ови остали су много мањег значаја. Не воде тако нужно до њиховог елиминисања – сами по себи мање су одлучујући у стању кризе у којој смо ми као друштво. Тако да може да изгледа да ипак народ, као колективитет, зна оно што лично не препознаје у дневном дамару уз буку медија – шта је за њега на овом наведеном списку најважније и да то организује све остало. Као што су ти који су отишли, управо као да су бирали таква места за свој одлазак, и тамо пронашли своје место јер ће се на крају мало њих вратити. Иако многи неће никад достићи себи припадајући социјални статус и испунити себе у туђем друштву, на туђем месту. Као што ће им осећања остати подељена, а у ширем смислу сећања непотпуна, јер они су се и упутили у преживљавање. Да не говоримо о породици и пријатељству.

Међутим, у Србији је у дугој кризи изостало критично разумевање друштва и човека у расту преовладавајуће површности и равнодушности. Која нужно стално изнова производи врло ограничене резултате у друштву.image002

Увек има путника и збегова. Али су Срби знатно касније од других европских народа постали планетарни номади, истрајавајући и одолевајући да се као Ирци и слични не исељавају због глади коју су овим наметнули самозаборавни Енглези, изгладневши до смрти вишемилионску популацију. Нама су наши непријатељи и њихове слуге, кад су могли, били лоши и сурови господари – далеко лошији него што тај историјски остатак нама данас приговара. Уосталом неспособни да живе и понашају се у духу поретка (они не могу ни свој индентитет да утврде како треба). Кад неко пита шта ћемо ми Срби са Албанцима, ваа знати одговор: мораће коначно да се науче да живе и понашају се као грађани, а не као што нас обавештава Јања Гаћеша, да су казнили њихови судови српску бабу са 50 евра што је истукао шиптарски силеџија.

Док из Србије одлази све више и све различитијих врста људи, за разлику од времена 60-тих, када је Титов режим послао гастарбајтере – слабо образоване, слабо интегрисане у ново друштво – данашња Србија је све теже место само. Хоће ли бити место за многе Србе, то пре свега зависи од нас, а решава се као и било где у свету – само на националном нивоу. Да будемо поново и у пуном смислу речи нација.
_________
Упутнице:

[1] Полањи, Карл, Велика Трансформација, Филип Вишњић, 2003. „...он ће већ на првој страни нагласити да је пад међудржавног златног стандарда био најнепосреднији узрок катастрофе и краја света 19. века, као и да је појам тржишта које се само прилагођава имплицирао чисту утопију...“

[2] Drewermann, Eugen, Finanzkapitalismus – Kapital & Christentum 2, Patmos Verlag, 2017: „...уместо да имамо друштво са тржиштем, са финасијским капитализмом смо добили само тржиште...“

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.