Menu
RSS

ВЕЗА ДЕВАЛВАЦИЈЕ СУВЕРЕНИТЕТА И ПОЛИТИКЕ БЕЗ САДРЖАЈА

Moderna vremena
МИРОСЛАВ СТЕВАНОВИЋ

У нове регионалне и глобалне изазове Србија не сме да се упусти као племе, већ тако што ће ослободити своје креативне потенцијале


„Људи су су у неком тренутку господари својих судбина. Грешка, драги Бруте, није у нашим звездама већ у нама што смо потчињени.”
Вилијам Шекспир

У периоду глобалних и регионалних геостратешких турбуленција, концентрисани смо на догађаје широм света у нади да би у некој новој геополитичкој ситуацији Србија могла целовитије да оствари неке од својих националних интереса. У турбулентним временима, међутим, много важније од догађаја са неизвесним учинком је фокус на капацитете за политичко одлучивање унутар сопствене политичке заједнице.

Четири деценије неолиберализма девастирали су политички живот нација широм света, великих и малих. Тако смо, на пример, читали о састанку лидера две водеће економске силе – САД и Кине – где је нагласак био на потписаним споразумима велике вредности. За очекивати би било да ствари стоје онако како се представљају. Али, када се боље погледа, велики део тих споразума је оквиран и тешко да ће икад бити реализован.

Наглашавање лепих жеља, општих места, наратива и форми постало је у доба медијске психополитике толико раширено да политика, посебно спољна, све више личи на рекламне кампање. У међувремену, обични људи широм света којима се политике без политике сервирају и даље живе у илузији да гласањем утичу на судбину себе и својих ближњих.

У позадини тренда политика без стварне садржине, чини се, је то што неолиберални глобалистички поредак увлачи националне власти у процес отклона од представничке демократије као суштинске вредности нације још од њеног настанка. Средиште тог процеса је наметање промене перцепције суверенитета, који иначе подразумева право нације да управља собом као колективитетом у оквиру сопствених уставних и законских оквира. Националне власти данас суверенитет све чешће доживљавају апстрактно, због чега све мање вреднују појединца, као изворног носиоца суверенитета. Та промена перцепције образлаже се тезом да је модел који је прихваћен након Вестфалског мира, у коме националне државе имају право и одговорност да управљају својим унутрашњим пословима, потиснут новим структурама за потребе XXI века.

„ОДГОВОРНИ СУВЕРЕНИТЕТ”
У смислу наводних потреба новог доба, често се позива на модел Европске уније, међународне организације са 27 држава чланица, које прихватају централизован систем у темама од климатских промена до трговине и мерења закривљености краставца. ЕУ се представља као пример тзв. „наднационалног консензуса”. Наднационалност се чак намеће и у питањима националне безбедност тако што су националне безбедносне политике наводно подложне „глобалном тесту” као услову свог легитимитета. Могу ли се грађани осећати лагодно ако одлуке њихових власти подлежу прихватању од стране других власти, које често имају потпуно различите вредности и интересе?

Moderna vremena 3Националне администрације, међутим, уважавају овај концепт и тако долазе у положај да унутрашњи мотивациони чинилац своде на реторику како сваки сет убеђења зависи од неких над-догађаја. У том контексту, измишљен је и појам „одговорни суверенитет”, који се образлаже тако да суверенитет обухвата и обавезу према другим државама, као и према својим грађанима и да чини неопходан основ за сарадњу у светском поретку.

На страну што није јасно шта би био „неодговоран суверенитет”, суштина конструкта о одговорном суверенитету је преобликовање појма суверенитета. Појавни облик је то да политичари тврде како нису у могућности да сами заштите интересе својих грађана. Чак је и национална безбедност постала зависна од „глобалне безбедности”, што се оправдава тезом о потреби уважавања међународног система, који наводно функционише изван опсега моћи. Резултат је да су нације суочене с последицама делања својих администрација које се самоподвргавају ad hoc наднационалном систему.

Овакав заокрет у схватању суверенитета није могуће објаснити реалним чињеницама, па смо суочени са метасазнајним објашњењима, попут оног да традиционално схваћен суверенитет није подобан за доба у коме смо суочени са „реалностима транснационалног света” или и да ће “међународни систем заснован на праву и дипломатија” створити услове за глобалну владавину. Још горе, неки заговорници очекују да промена свести и усвајање новог система мора да почне одмах.

ПУСТОШ ДИПЛОМАТИЈЕ
У том контексту, кључни феномен је уверење како је дипломатија средство за решавање свих проблема у међународном систему. Проблем је што, како се испоставља, постоје случајеви који су отпорни на дипломатске методе, односно у којима су супротстављени национални интереси непомирљиви. У таквој ситуацији, ако не може да буде делотворна, примена дипломатије може само да погорша стање без отварања перспективе за превазилажење сукоба. Дипломатија, наиме, носи губитке и користи и пре упуштања у дипломатске напоре потребно је строго одмерити потенцијалне губитке и добитке. Да би била делотворна, мора јој претходити напор да се утврде параметри како остварити циљеве, која је прихватљива цена и која би могла да буде сврха процеса. У томе је једна од најважнијих променљивих величина – време. Нације могу време да искористе да редефинишу своје циљеве, остваре савезе или да се спремају за сукоб. Постоје и економски параметри који се морају узети у разматрање, као и поступци да се друга страна уведе у жељени ток дипломатског процеса. Срећан крај није неминовност, већ рационална одлука о прихватању цене подразумева корист за остваривање бар неких циљева. Без трачка наде у успех нема сврхе од дипломатије, јер она је средство, а не политика, техника, а не сврха. Чему упорно настојање да се чак и непомирљиви сукоби решавају састанцима чија је садржина искључиво размена куртоазије? Само почетно присуство може да користи онима који тако стичу легитимитет, али без нечег вишег, значај и тај капацитет брзо избледи. Да би дипломатија државе била ефикасна, мора да каналише преговоре у оквиру ширег стратешког спектра, који некад изискује ружну и јавну конфронтацију.

Неолиберални глобалисти третирају дипломатију као сврху саму за себе. Државници су постали „пријатељи” и „партнери”, а сталне сеансе мултилатералност, као да државе у међународним односима не поступају по сопственом нахођењу. Концептуална је грешка представљати мултилатералност као супротност једностраности. Многе су организације мултилатералне, али се разликују у дипломатском и политичком садржају и капацитету силе, те сам нема јасно значење. У суштини, кад је међу државама комплементарна воља, мултилатералност се постиже без секретаријата и редовних заседања. Ради се, дакле, само о усклађеној активности више држава у међународним односима. Али глобалисти намећу мултилатерализам као форму, у виду све бројнијих организација, које се изнова потврђују као неефикасне и неделотворне.

Неформални глобалистички поредак тежи да елиминише свако одударање. У том контексту, мултилатерализам се представља као спољна политика „одговорних суверенитета”. У пракси, међутим, група нација иницира политике и активности које углавном подразумевају ускраћивање слободе акције у и ван држава. Овај модел очит је на примеру поменуте ЕУ, у оквиру које бирократска творевина у Бриселу преобликује интересе и приоритете појединих чланица и подвргава их својеврсном међународном надзору у међународној, али и у унутрашњој политици. Сличан приступ се промовише и у оквиру Уједињених нација, у виду тзв. „нормирања” у циљу стандардизације међународног понашања. Међутим, у оквиру тог модела, у УН су неретко изгласаване одлуке које су имале за сврху притисак на неке земље, без других реалних консеквенци. Такав модел, дакле, не може бити прихватљив када се ради о областима у којима се задире у интересе нација.

Moderna vremena 4УЗРОЦИ „ИНТЕРНАЦИОНАЛИЗАЦИЈЕ”
Теме које се извлаче из националног оквира често су предмет демократске расправе и нема разлога да се интернационализују. Оно што им је заједничко јесте то да губитници у унутрашњој расправи често покрећу њихову „интернационализацију” како би променом политичких актера променили и политички исход. Тако неуспешни на националној политичкој сцени редефинишу политичку арену којој се прилагођавају и спорна унутрашна питања. На тај начин се демократско доношење одлука преноси у мултилатерално, бирократско, елитистичко окружење. Данас смо достигли ситуацију да се за скоро свако унутрашње питање може наћи невладина организација која тежи да га интернационализује и тако претвори у тему за „нормирање”.

Тако би изгледао „одговорни суверенитет”. За оне који га заговарају суверенитет нације је апстракција, историјски концепт који нема значај у савременом свету. Проблем је што се тако губи темељ легитимитета заснованог на грађанину и вољи народа, који је суштина суверене власти нације. „Делити” суверенитет умањује врховну моћ грађана над сопственом влашћу и животима, због које се у крајњој линији усвајају устави. Отуда одбојност грађана да прихвате појавне облике „одговорног суверенитета”.

Зашто је важно разумети опасност сталних преговора без резултата и изгледа за остварење националних циљева? С обзиром да се глобалистички механизами агресивно намећу, реална је опасност да ће отпор њима временом добијати конкретне форме. Када се, а не ако се, то деси, свако ко разуме суштину државе као остварење политичке заједнице тешко ће такву потребу грађана моћи да оспори. У крајњој линији, чему држава ако сви треба да се покоравамо анонимном наднационалном интересу, осим ако сврха живота сваког грађанина није да плаћа све више преговарача о све више тема које се тичу све мањег броја људи?

ВИШЕПАРТИЈСКИ ПАРТИЗАМ
Ред је прихватити стварност да у геостратешке турбуленције Србија улази заглављена у медијској психо-политици, у којој нема простора за идеолошку већ само за интересну борбу. Отуд и пракса да изборна воља бива релативизована пред и постизборним коалицијама некад потуно супротних идеологија. У тим условима не може да функционише системска одговорност власти за последице политика на основу којих је та власт освојена.

Тако нам ни избори као институционални механизам борбе за власт, по правилу, не доносе ништа битно ново у расподели моћи, јер остају недирнуте моћи групације које обезбеђују финансије и утицај политичким странкама као својој фасади. То што Србија остаје идеолошки непрофилисано друштво оставља простор реторици која не одражава реалну политичку борбу, већ је само полигон за опстанак успостављених сфера утицаја.

Из те ситуације проистиче немогућност институционалног освајања стварне власти, што огромну већину становништва (изузимајући око 140.000 радних места у јавном сектору која се деле међу странкама и оне блиске групи од неколико стотина екстра богатих) оставља изван политичке реалности. Последица немогућности институционалног утицаја већине ствара реалну опасност да се захтеви, у природној тежњи да у друштву буду обликовани као већински или мањински, пренесу на ванинституционални терен, не више кроз постојеће облике организовања, већ спонтане, па и неартикулисане форме.

Тешко је препознати политичку организацију у Србији која формулише идеолошки постулат савременог капиталистичког друштва из угла левице, деснице или центра. Нормално би било да оно што грађани у великој већини очекују политичке странке остварују или бар не релативизују, односно, уколико то није могуће, да се не прокламује таква државна политика. У супротном, грађани остају само монета за стварање легалитета механизму коме недостаје суштински легитимитет. Без истинске већинске подршке за било који од стратешких циљева који прокламују политичке странке, у недостатку кохерентне политике коју током борбе за власт најављују, грађанима се нуди лажни компромис – да се остваривање стратешког циља може надоместити недостатком политике кроз партиципацију у неолибералном глобалном конструкту. Тако се, међутим, нити доследно остварују идеје нити стабилна унутрашња политика.

Moderna vremena 5Због неког разлога странке не маре за програмско опредељење и зарад учешћа у извршној власти пристају да релативизују своје политичке програме, чиме престају да буду идеолошке организације које се боре за власт и своде се на интересне групе. Тако, „конзервативне” партије заступају обимне државне инвестиције, а левичарске заговарају отворени монетаризам, а као политички програм се најављују законске или уставне обавезе (сузбијања криминала, непризнавања једностраног отцепљења КиМ).

Зашто се пут преласка у стабилно капиталистичко и вишепартијско друштвено уређење испоставио као спор и неодлучан, као да није довољно привлачна идеја компетентног, конкурентног и демократског друштва? Чини се да без идеологије циљ политике остаје исти као у једнопартијском режиму – бити на власти, само данас модификовано кроз више партија. Идеолошко опредељење грађана своди се на веровање политичарима, како то приказују медији. Политичари, међутим, морају бити подвргнути системском преиспитивању, јер ти људи располажу ресурсима грађана.

КРИЗА ДРУШТВЕНОГ УРЕЂЕЊА
Хоризонтална ентропија друштва има и своју политичку последицу – кризу друштвеног уређења, што прети да угрози и легитимитет власти као такве, јер који су разлози за изборе, ако не већинска сагласност о политици. Избори не служе да би грађани дали кадровски монопол, већ да се дође до сагласности о политици која ће одређивати друштвене односе за одређени период. Даља дегенерација политичког система могла би да доведе Србију у потпуну блокаду могућности за борбу да одређена идеологија институционално постане владајућа. Уколико дође до таквог развоја, неће бити могуће институционално се одређивати према геостратешким изазовима, већ постоји ризик да се борба за власт, која је природан феномен, настави другим средствима.

С тим у вези, корисно је присетити се владавине породице Медичи у Ђенови („картел породица”), у којој владајућа кућа без интересне подршке других фамилија није могла да остварује власт. У таквој интересној симбиози групе породица, појављује се прогон, у нелегитимном и нелегалном виду, због саме чињенице да нека кућа не припада некој интересној групи. Други такав историјски пример, који је интересантан за данашњу ситуацију у Србији због свођења политике на интересно, је организован ванинституционални прогон у доба лорда Кромвела и „кабале”. Ради се о историјским доказима да власт формирана у оквиру идеолошки непрофилисане интересне групе, коју повезују само корист из монопола и интерес да се друштвена моћ успостављена на принуди транспонује у друштвену моћ у финансијском смислу нема капацитет да врши прогон на начин води отклону или репресији према патолошким појавама или групама.
Тако успостављена група има две одлике због којих је непријатељска према свима који могу или желе да уздрмају успостављени монопол, а то су изолационизам према споља и ексклузивитет изнутра. У једнопартијској држави ова група је била принуђена да нешто ствара, чиме је имала додирне тачке са радним делом становништва. Распоређивањем у више партија, које почивају на демократском централизму, номенклатура која је 1981. започела историјски процес претварања јавног у приватно, посредством државне принуде, постаје својеврсна аристократију (укључујући и кроз невладин сектор), која практично кочи иако заговара прелазак у капитализам.

Рационалан покушај тако успостављене плутократије да одстрани и пацификује све који би могли бити сметња вршењу власти, не као јавне функције, већ ради каналисања користи, представља ексклузивизам. Друштвени сукоб из искључивања становништва доводи предузетне људе и радништво да лични напредак не могу да остваре без да разбију баријере које их искључују из прерасподеле друштвеног благостања.

Moderna vremena 6МУСОЛИНИЈЕВ ПРИМЕР
Суштина сукоба, који представља препреку рационалном институционалном одлучивању, последица је хоризонталне ентропије, у коју је друштво запало крајем 70-тих, а чега су били свесни они који су из неопходних промена намеравали да свој положај претворе у доминацију себе и својих потомака заувек. Од тада, предузетници као такви нису постали део владајуће „аристократије” (уколико нису екстремно богати), а да су радници изгубили привилегију да у социјалној држави једно са „аристократијом”.

У тим околностима, а посебно у светлу нових геостратешких турбуленција, постоји опасност од идеје да је држава једини темељ друштва и да би требало потпуно да надзире сваки аспект друштвеног живота (као и да невладине организације, које немају демократски легитимитет, треба да учествују у процесу доношења одлука). Историјски, овакве идеје су биле изражене у фашизму. Заједничко фашистичким режимима и покретима је стављање државе изнад појединца и његових права, политички систем изграђен око једне странке и једног вође, и корпоративни економски систем коме је циљ био постићи хармонију између друштвених класа. Ове одлике могу се препознати у савременој фази неолиберализма, у коме привилеговање све мањих група (од нво, преко геј права итд.), институционализација лидерства у демократском процесу, те општа корпоративизација, постају нешто на шта се јавност привикава као свакодневицу.

Наведена оцена можда изгледа претерана, али је историјски доказива. Бенито Мусолини је политичку каријеру почео као социјалиста. Године 1902. емигрирао је у Швајцарску и запослио у социјалистичким новинама Л'Авенир дел Лавораторе (Радничка будућност). Године 1909. добио је посао у италијанским социјалистичким новинама у Аустрији, а у лето 1909. протеран је из Аустрије, вратио се у Италију и постао секретар локалног огранка Социјалистичке партије и уредник партијских новина. А 1912. постао је директор Социјалистичке странке, а после и уредник партијског листа Аванти. Фашизам је постао политички покрет 1919, када је Мусолини основао Фасци Италијани ди комбатименто, чији су циљеви били: проглашење републике, укидање Сената, реформа парламента, конфискација црквених добара, делимична експропријација капитала и аграрна реформа. Током фашистичке диктатуре парламентарни систем постао је сталешко представништво. Наставно особље морало је да положи заклетву да ће бранити режим. Уреднике новина именовао је Мусолини, а ко није имао писмено одобрење партије није се могао бавити новинарством.

СЛАБЉЕЊЕ КОНКУРЕНТСКЕ СПОСОБНОСТИ НАЦИЈЕ
Гушени су штрајкови и подилазило се интересима крупних капиталиста и земљопоседника. Трговачка друштва лишена су самосталности и интегрисана су у тзв. „корпоративни систем”. Недовршена идеја била је учланити све Италијане у професионалне организације или корпорације које надзире влада. Мусолини је градио легенду о Вођи, а лично је преузимао вођење министарства, колонија, градских управа, војске и оружаних служби те јавних радова. Понекад је истовремено био председник владе и на челу више министарстава, а све време шеф -Фашистичке странке и страначке милиције. Својим финансијерима приближио се пребацујући бројне индустрије из јавног у приватно власништво, а 1930. је ставио индустрију под чврсту владину контролу. Велике количине новца трошио је на јавне радове најављујћи развој Италије. У недостатку идеолошке борбе, спољнополитичке одлуке су биле недоследне (од пацифизма до агресивног империјализма, антихитлеровски па савезништво), а нерационалне на унутрашњем плану (привреда је трпела због тежње за аутархијом и наметања концентрације тешке индустрије за коју Италија није имала сировине).

Зато данас, када не можемо са сигурношћу пројектовати какво ће окружење и свет бити за пет, 10 и 20 година, важно је очекивања пројектовати на капацитету за доношење одлука у контексту одређене политике, а не у контексту одређеног интереса. На жалост, деструкција друштвене заједнице у Србији за последицу је имала слабљење конкурентске способности нације. У свим областима живота, регрутација и проходност кадрова није спровођена на основу квалитета. Тако су се разгранали разни лобији, окупирајући простор и сузбијајући конкуренцију чак и у јавним пословима. Сузбијање кадровске конкуренције релативизује образовање и способности и подстиче негативну селекцију, што води племенској организацији, а не нацији која тежи да учествује у светској подели рада. Последица ове појаве је пустошење средина изван центара, где сви настоје да доведу родбину и познанике, не бирајући средства за лично напредовање.

Moderna vremena 7Србија и грађани могу да издрже слаб материјални статус, али не и нове генерације недовољно способних за јавне послове. У нове регионалне и глобалне изазове Србија не сме да се упусти као племе, већ тако што ће ослободити своје креативне потенцијале, а њих не подстичу декрети, него заштита конкуренције од монопола интересних група.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.