Menu
RSS

КАКО ЈЕ САВЕЗ РУСИЈЕ, КИНЕ И ИРАНА ПРОМЕНИО СВЕТ

putinsirohaniФЕДЕРИКО ПЈЕРАЧИНИ

Будућност најважнијег ареала на планети је већ запечаћена: Пекинг, Москва и Техеран обезбеђује неопходна антитела спољним агресијама


У два претходна чланка фокусирао сам се на различите геополитичке теорије, њихово превођење у модрене концепте и практичне акције које које су САД предузимале у претходним деценијама настојећи да остваре глобалну доминацију. Овде ћемо објаснити како су Иран, Кина и Русија годинама предузимали разне економске и војне кораке са циљем спречавања константних насртаја на свој суверенитет са Запада, односно како је америчко јурење глобалне хегемоније заправо убрзало крај „униполарног момента“ захваљујући појављивању мултиполарног света.

Оног тренутка кад је пао Берлински зид САД су виделе јединствену прилику да постану једини глобални хегемон. Крахом Совјетског Савеза Вашингтон је несумњиво могао да тежи ка планетарној доминацији, обраћајући мало пажње на конкуренцију или било какве последице. Америка се нашла у улози једине глобалне суперсиле, суочена са могућношћу ширења свог културног и економског модела широм света, ако је неопходно и војном силом.

Током претходних 25 година бројни су примери држава које је Вашингтом бомбардовао јер су оклевале да се повинују западним жељама. У другим ситуацијама економски јуришни ован, базиран на предаторском капитализму и финансијским шпекулацијама, буквално је уништавао суверене државе, успут додатно богатећи амерички у европску финансијску елиту.

АЛИЈАНСЕ ОТПОРА
Током претходне две деценије однос између три велике силе Хартленда, срца Земље, радикално се променио. Иран, Русија и Кина су у потпуности разумели да су јединство и сарадња једина средства међусобног јачања. Неопходност борбе са заједничким проблемом, оличеном у растућем америчком утицају на домаће процесе, приморао је Техеран, Пекинг и Москву да превазиђу разлике и усвоје заједничку стратегију у интересу одбране својих суверенитета.

Догађаји попут ратова у Сирији, бомбардовања Либије, свргавања демократског поретка у Украјини, санкција против Ирана и директног притиска на Пекинг због Јужног кинеског мора убрзали су интеграцију између земаља које је у раним 90-тим повезивало мало тога.

ЕКОНОМСКА ИНТЕГРАЦИЈА
Анализирајући америчку економску моћ, јасно је да наднационалне организације попут Међународног монеетарног фонда, Светске Банке и Светске трговинске организације гарантују Вашингтону улогу економског лидера. Носећи стубови поставке у којој су САД централна светска економија почивају на монетарној политици Федералних резерви (Fed) и функцији долара као светске резервне валуте.

aiibFed има могућност неограниченог штампања новца у сврху финансирања економске моћи приватног и јавног сектора, као и плаћања рачуна веома скупих ратова. Амерички долар има централну улогу, будући да је глобална резервна валута и да се користи у трговинским обрачунима. Ово буквално обавезује сваку централну банку да поседује резерве америчке валуте, чиме се продужава важност Вашингтона у глобалном економском систему.

Увод јуана у међународну валутну корпу ММФ, глобални уговори Азијске банке за инфраструктурне инвестиције (AIIB) и протест Пекинга због третмана који има у Светској трговинској организацији (WTO) су аларм за америчке стратеге, који виде тренд постепеног смањења значаја америчке валуте. У Русији централна банка је одлучила да не гомила доларске резерве, фаворизујући уместо тога стране валуте попут индијског рупија и кинеског јуана. Рејтинг агенције (оруђа западне финансијске олигархије) изгубиле су на кредибилитету јер су постале полуга тржишне манипулације за остварење посебних америчких интереса. Кинеске и руске независне рејтинг агенције додатна су потврда стратегије подривања америчке улоге у западној економији, коју проводе Пекинг и Москва.

Дедоларизација се убрзано наставља, посебно тамо где постоји обострани пословни интерес. Све чешће земље постижу споразуме о робној размени у другим валутама. Предност је двострука: смањење улоге долара у њиховим сувереним пословима (sovereign affairs) и пораст синергије између савезничких земаља. Иран и Индија размењују нафту у рупијима, а Кина и Русија тргују у јуанима.

Друга предност коју уживају САД, чврсто повезана са приватним банкарским сектором, јесте политички притисак који Американци могу да врше кроз финансијске и банкарске институције. Најочигледнији пример било је искључивање Ирана из међународног система плаћања SWIFT, као и проширење санкција које је обухватило замрзавање техеранске имовине (око 150 милијарди долара) у страним банкама. Док се САД обрушавају на независне економске иницијативе, земље попут Ирана, Русије и Кине се све боље међусобно надопуњују. Током периода санкција против Ирана Руска Федерација трговала je са Исламском Републиком у примарној роби. Кина је подржала Иран увозом нафте купљене јуанима. Москва је предложила стварање банкарског система који би био алтернатива за SWIFT.

Приватне банке, централне банке, рејтинг агенције и супранационалне организације доста зависе од долара и Fed-а. Први циљ Ирана, Русије и Кине је, наравно, да смање утицај ових међународних тела. Економска мултиполарност је први и најкраћи начин да се свакој држави омогући да води политику у складу са својим интересима, на тај начин задржавајући свој национални суверенитет.

Фиктивни и корумпирани финансијски систем довео је до финансијске кризе 2008. године. Оруђе уз помоћ којег је елита гомилала богаство, вештачки одржавајући зомбирани турбокапиталистички систем служило је да се изазове хаос у приватном и јавном сектору, попут оног који је настао након колапса Леман брадерса или кризе на азијским тржиштима с краја 90-тих.

dolarvirПотреба да Русија, Кина и Иран створе алтернативни економски систем проистиче и из неопходности да се обезбеди заштита највиталнијих аспеката домаће економије. Берзански колапс у Кини, депресијација рубље у Русији и илегалне санкције уведене Ирану одиграли су важну улогу у концентрацији размишљања Москве, Техерана и Пекинга. Игнорисање проблема произашлог из централне улоге долара само би повећало утицај и ојачало улогу Вашингтона. Проналажење тачки конвергенције интереса уместо даљих подела било је апсолутно морање, а не опција.

Савршен пример који објашњава пропали амерички економски приступ су Транспацифичко партнерство (TPP) и Трансатлантско трговинско и инвестиционо партнерство (TTIP), два комерцијална уговора која је требало да запечате економско-трговинску надмоћ САД. Растуће економске алтернативе савеза држава са истим намерама (Русија, Кина и Иран) мањим земљама отварају могућност да одбаце америчке предлоге и траже боље трговинске уговоре на другим местима. У овом случају, Слободна трговинска зона Азије и Пацифике (FTAAP) коју је предложио Пекинг све више се цени у Азији, као алтернатива за TPP.

На исти начин су Евроазијска економска унија (EAEU) и Заједица независних држава (CIS) одувек за Москву биле кључне. Улога коју играју ове институције приметно је убрзана након пуча у Украјини и последичне потребе Русије да се окрене истоку у потрази за новим трговинским партнерима. И, на крају, ту је Иран – изабран од Пекинга за чвориште копненог и поморског транзита – као прави пример интеграције између географски удаљених сила са снажном намером да уклопе виталне трговинске структуре.

Кинески модел развоја, назван Пут свиле 2.0, опасна је претња америчким глобалним хегемонским процесима. Циљ Пекинга је да оствари пуну интеграцију земаља Хартленда и Римленда (мисли се на таласократске државе евроазијског обода; прим. прев.), служећи се концептом поморске и копнене моћи. Уз инвестиције од 1.000 милијарди америчких долара током 10 година, Кина постаје повезница Запада, којег представља Европа; Истока, који је она сама, севера, као евроазијског економског простора, и југа, у који спадају Индија, Југоисточна Азија, Перзијски залив и Блиски исток. Рачуница је да ће економска сарадња водити ка решавању противречности и стратешких разлика између разних земаља, захваљујући трговинским споразумима који би користили свим странама.

Улога Вашингтона наставља да буде деструктивна пре него конструктивна. Уместо да има улогу глобалне суперсиле заинтересоване за пословање и трговину са другим земљама, САД настављају да сваки страни утицај у питањима интеграције, финансија, економије и развоја сматрају мешањем у домен својих ексклузивних права. Примарни циљ САД је да једноставно искористе сваки економски и културни инструмент који имају на располагању како би спречиле кохезију и коегзистенцију других земаља. Војна компонента обично је адут који је историјски коришћен да се сопствене визије намећу остатку света. Претходних година, захваљујући дедоларизацији и војној интеграцији, државе попут Ирана, Русије и Кине су мање подложне унилатералним одлукама Вашингтона.

ВОЈНО ОДВРАЋАЊЕ
Уз важну економску интеграцију долази и снажна војно-стратешка сарадња, о којој се мање јавно говори. Догађаји попут блискоисточних ратова, пуча у Украјини и притисака у Јужном кинеском мору натерали су Техеран, Москву и Пекинг на закључак да САД представљају егзистенцијалну претњу.

rusijakinavek01У сваком од наведених сценарија, Кина, Русија и Иран су морали да донесу одлуке вагајући предности и мане супростављања америчком моделу. Украјински државни удар довео је НАТО на границе Руске Федерације, што је егзистенцијална претња која угрожава њен нуклеарни фактор одвараћања. На Блиском истоку уништавање Ирака, Либије и Сирије приморали су Техеран да реагује против савеза који су оформилe Саудијска Арабија, Турска и САД. Што се тиче Кине, константни притисак у Јужном кинеском мору представља озбиљан проблем због могућности трговинске блокаде током конфликта. У сваком од ових сценарија амерички империјализам створио је егзистенцијалне претње. Због тога је природно што су се сарадња и технолошки развој, чак и у војној сфери, много повећали у претходним годинама.

У случају америчког напада на Русију, Кину и Иран, важно је фокусирати се на то који оружани системи би били коришћени и како би нападнуте земље могле да одговоре.

ПОМОРСКА СТРАТЕГИЈА И ОДВРАЋАЊЕ
Без сумње, америчка поморска сила ставља озбиљан знак питања пред одбрамбене капацитете држава попут Русије, Кине и Ирана, које доста зависе од поморског транзита. Довољно је навести пример руске арктичке транзитне руте која је од велике важности не само у домену одбране већ и због функције брзог пролаза у робном транзиту. Црноморска флота Русије је зато под посебном пажњом САД због своје стратешке локације. У сваком случају, одговори на претње су били пропорционални.

Иран је развио озбиљне поморске капацитете у Персијском заливу, често се уско фокусирајући на бродове америчке морнарице који се ту налазе у функцији фактора обуздавања. Кинеска стратегија била је префињенија – коришћење десетина, ако не и стотина рибарских бродова и бродова обалске страже за обезбеђивање сигурности и јачање морског присуства у Јужном и Источном кинеском мору, притом имајући на уму морнарички стратешки план Народне ослободилачке армије да у наредних неколико година Кина постане регионална поморска сила. Сличне стратешке одлуке предузима и морнарица Руске Федерације. Русија, која је наследила бродоградњу из совјетских времена, одлучила се за развој бродова који мање коштају, али свеједно могу да се похвале системима наоружања који су еквивалент онима које поседују групе америчких носача авиона.

Ефикасност и обуздавање трошкова је тактика којом Иран, Кина и Русија парирају растућој агресивности Американаца и пратећим издацима њихове војне стратегије.

rusijakinamornaricaОд кључног значаја је суштинска разлика између поморског приступа ових земаља у односу на САД. Вашингтон је принуђен да користи своју морнарицу у офанзивне сврхе, док Техеран, Москва и Пекинг поморску моћ користе искључиво како би се бранили.

У овом погледу, међу најбољим оружјем које ове три дисидентске земље поседују су противбродски, противвазудшни и антибалистички системи. Једноставно, довољно је приметити да руске војне системе, попут система против-ваздушне одбране С-300 и С-400 (С-500 ће бити оперативан у 2017), сада усвајају Кина и Иран, са различитим варијацијама локалне производње. Сведоци смо све отворенијег трансфера технологије како би се наставио процес ускраћивања (A2/D2) физичке и сајбер слободе деловања САД. Невидљиви (stealth) авиони, групе носача авиона и интерконтиненталне балистичке и крстареће ракете у таквом окружењу могу наићи на тешкоће кад се нађу окружени озбиљним одбамбеним системима које су показали Руси, Иранци и Кинези. Цена противбродске ракете испаљене са кинеске обале је значајно мања од десетина милијарди долара, колико је потребно да се направи носач авиона. Ова парадигма трошковне ефикасности је оно што обликује војну потрошњу Кине, Русије и Ирана. Излажење на црту САД без затварања огромног војног раскорака је једини одржив начин да се оствари тренутна опипљива корист од стратегије обуздавања и на тај начин блокирају амерички експанзионистички интереси.

Јасан пример кад су Американци наишли на војни одговор на напредном нивоу била је Сирија. Системи које су распоредили Иран и Русија са циљем да заштите сиријску владу суочили су Американце са могућношћу великих губитака уколико нападну Дамаск. Исто вреди и за антииранску реторику одређених америчких политичара и израелских лидера. Једини разлог због којег Сирија и Иран остају суверене државе су војни трошкови које би, у случају инвазије или бомбардовања, претрпео агресор. То је суштина обуздавања. Наравно, овај аргумент делимично узима у обзир нуклеарни аспект који сам детаљно објаснио у претходном чланку.

САВЕЗ ДРЖАВА ХАРТЛЕНДА И РИМЛЕНДА ЋЕ САД УЧИНИТИ ИРЕЛЕВАНТНИМ
Будућност најважнијег ареала на планети је већ запечаћена. Свеобухватна интеграција Пекинга, Москве и Техерана обезбеђује неопходна антитела спољним агресијама у војној и економској форми. Дедоларизација, комбинована са инфраструктурном мапом пута, попут кинеског Пута свиле 2.0 и поморских трговинских рута, отвара важне прилике за развој земаља на географском потезу од Португала до Кине. Десетине држава поседују све што је неопходно да изврше интеграцију која би била у свачијем интересу и не морају превише да брину због америчких претњи. Економска алтерантива коју нуди Пекинг пружа прилично широку безбедносну мрежу за супростављање америчким нападима на исти начин као што војни кишобран који нуде ове три војне силе (попут рецимо ШОС) служи да се одбаци америчко мешање и уместо њега отвори дијалог са Пекингом, Москвом и Техераном. Дутерте и Филипини су последњи пример овог тренда.

Мултиполарна будућност постепено је смањила улогу САД у свету, пре свега реакцијом на настојање да се изазивају агресије којима се остварује глобална доминација. Константни покушаји да се оствари планетарна хегемонија навели су земље које су у почетку биле западни партнери да поново процене своје улоге у међународном поретку, прелазећи полако али сигурно у камп који је супростављен Вашингтону.

Последице овог процеса запечатиле су судбину САД, што није био само одговор на поход за хегемонијом већ и на настојање да сачувају улогу једине глобалне суперисле. Као што сам истакао у ранијим чланцима, током Хладног рата циљ Вашингтона био је да спречи формирање савеза земаља Хартленда, који би потом могао да искључи САД из најважнијег рејона на свету (мисли се на Евроазију; прим. прев.). Падом гвоздене завесе нишани су подешени на мало вероватан циљ покоравања земаља Харленда са циљем да се оствари доминација над целим светом. Последице ове погрешне рачунице довеле су до тога да САД буду потиснуте на улогу пуког посматрача савеза и интеграција које ће револуционисати Евроазију и планету у наредних 50 година. Очајничко настојање да се продужи униполарни моменат Вашингтона је, парадоксално, убрзало појаву мултиполарног света.

rusijairanvojskaУ следећем и последњем чланку указаћу на оно што делује као изгледна промена америчког спољнополитичког приступа. Имајући на уму да су се прва два чланка бавила копненим приступом који је утврдио Макиндер, супростављеним поморском који је утврдио Махан, покушаћемо да скицирамо како Трамп намерава да проводи стратегију обуздавања Римленда, ограничавајући штету коју ће САД претрпети због интеграције земаља попут Русије, Кине, Ирана и Индије.

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ


Strategic Culture Fondation

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.