Menu
RSS

ДА ЛИ ЈЕ НАПАД САД НА СИРИЈУ ПУТИНОВ УСТУПАК ТРАМПУ?

sadsirijarakete04ВЛАДИМИР ТРАПАРА

Да ли прећутно разумевање Русије и САД у Сирији даје наду да је ипак могуће њихово приближавање? Не


Доналд Трамп је само два и по месеца након ступања на дужност председника САД извео непосредан војни напад на једну суверену земљу. Урадио је оно што је три и по године раније у сличној ситуацији његов претходник Барак Обама претио да ће да уради, али се није усудио. Сетио сам се шта сам тада написао о могућности да Обама испуни своју претњу. Рекао сам да би напад који је најавио – ограниченог карактера, као реталијација за наводну употребу хемијског оружја од стране сиријске војске и спречавање да се он понови – био бесмислен. Јер потпуно невезано за то је ли се тај напад стварно одиграо или је инсцениран/почињен од стране неког другог, он би био само изговор за војну акцију, чији би циљ био оно што је циљ САД у Сирији у глобалу – свргавање Асадовог режима и инсталирање проамеричке власти у Дамаску која би извела Сирију из руске сфере утицаја.

А то се ограниченом војном акцијом није могло постићи, напротив, могло би чак да буде контрапродуктивно. Мој закључак је дакле био да су постојале две могућности: или Обама планира да се упусти у тоталну војну акцију против Сирије или блефира. Одмах сам упозорио на потешкоће извођења тоталне војне акције, а главна се тицала чињенице да нисам веровао да ће Руси, иако су у то време у Сирији имали тек једну полуоперативну базу, то дозволити. Каснији догађаји показали су да сам био у праву. Путин је изашао у јавност са упозорењем да ће Русија у случају америчке интервенције помоћи Сирију, као што јој све време и помаже. Ми не знамо о чему су он и Обама тада у Санкт Петербургу разговарали у четири ока, али је, с обзиром на оно што је уследило, врло вероватно да су се тада договорили о решењу кризе – одустајању САД од интервенције под условом да Сирија преда своје хемијско оружје УН.

ДА ЛИ ЈЕ РУСКО-АМЕРИЧКОМ ПРИБЛИЖАВАЊУ ОДЗВОНИЛО?
Испоставило се, дакле, да је Обама блефирао, и, као резултат тог блефа, постигао да се његов противник одрекне оружја за масовно уништење, што би дугорочно могло да је учини рањивијом у односу на америчку интервенцију која би некад у будућности могла да уследи. Руси су, међутим, добили много опипљивији добитак, и то не дугорочно, већ одмах – Асад је за извесно време остављен на миру и у периоду који је следио успео да преокрене ситуацију на бојном пољу у своју корист. То је учврстило позиције Русије у Сирији, а она ће отварањем нове базе и отпочињањем пуне војне интервенције на страни Асада у септембру 2015. показати да дефинитивно сматра Сирију делом своје сфере утицаја и да се Путин није нимало шалио када је рекао да ће јој Русија војно помоћи.

sadsirijarakete03Руска интервенција дала је резултата и довела до преиспитивања америчке политике према Сирији у складу са новом реалношћу на терену већ до краја мандата Обамине администрације, а чинило се још и више од доласка Трампа на место председника. Пре неколико дана званичници САД су недвосмислено објавили да политика промене режима у Сирији више није на снази, јер је приоритет борба против Исламске државе. И, ево, већ су направили заокрет од 180 степени – не само да су поново почели да констатују да Асад мора да оде, већ су и војно интервенисали против њега. И то у ситуацији пресликаној у односу на ону од лета 2013 – као одговор на наводни хемијски напад, и то пре било какве истраге и тражења доказа ко га је и како починио. Као аналитичар, поштено је да признам да, ако сам 2013. онако добро прозрео Обамин блеф, сада ни у сну нисам очекивао да ће да се догоди ово што се догодило у петак ујутро. Оно што је још трагичније јесте да је ово само један у низу непредвиђених догађаја који су се одиграли у последња два месеца, а који се одвијају мимо мојих предвиђања изнетих када је Трамп у новембру добио изборе – да, упркос свим ограничењима која би се пред њега могли поставити – несумњиво следи нови покушај руско-америчког приближавања након што он у јануару буде преузео власт. Испоставило се да за ова два и по месеца очекивани покушај не само да није почео већ се након догађаја од петка ујутро поставља логично питање: да ли је руско-америчком приближавању у потпуности одзвонило? Након признања грешке, остаје да покушам да извадим кестење из ватре и понудим задовољавајући одговор на ово питање.

Да анализирамо најпре сам случај америчког напада на Сирију. Овога пута нећу, као 2013, занемарити питање да ли је до хемијског напада заиста дошло, јер га из два разлога сматрам битним. Прво, док је онда фигурирала могућност да се напад догодио од стране побуњеника, сада нема сумње да је нервни гас ослобођен дејством сиријске војске у најмању руку као колатерална штета њиховог напада на складиште муниције побуњеника, што је верзија коју износе и Сирија и Русија. Друго, сада председник САД није Обама, за кога је било недвосмислено јасно шта му је циљ у Сирији, већ Трамп, код кога је то питање у најмању руку спорно.

ТРАМП ЗНА НЕШТО ШТО МИ НЕ ЗНАМО?
Зашто је битна прва ствар? Зато што, ако је јасно да је сиријска војска на овај или онај начин одговорна за страдање цивила дејством хемијског наоружања, може основано да се посумња да је Русија дозволила Американцима да овим симболичним нападом на авио-базу у Хомсу „казне“ Асада. Како иначе објаснити овакав след догађаја. Најпре Димитриј Песков јуче изађе пред медије и каже да „подршка Русије Сирији није безусловна“. Затим се догоди опсежан напад крстарећим ракетама на врло значајну базу сиријске војске у којој је било и руских саветника. Американци кажу да су Русе упозорили о нападу да би колико је могуће избегли људске жртве, што Руси не демантују, а минималне жртве (међу којима нема Руса), па и штета нанета техници у односу на број испаљених ракета показују да су неке мере као одговор на упозорење заиста и предузете. Русија не мрдне прстом да евентуално покуша да обори неку од америчких ракета, а итекако има чиме. И, коначно, ујутро Сергеј Лавров изађе пред медије, осуди напад као кршење међународног права, каже да он наноси додатну штету већ лошим руско-америчким односима, али и да се нада да неће бити „неповратних последица“ по те односе. Вратићемо се на ово, само да размотримо другу разлику у односу на 2013.

Трамп се 2013, када је Обама претио Сирији интервенцијом, није слагао с тим и тврдио је да би таква акција морала да буде одобрена у Сенату, да би сада он и његови званичници критиковали Обаму што није дејствовао и, како смо видели, сами дејствовали без одобрења Сената. Видели смо да Обама није могао да дејствује, јер ограничени напад не би имао смисла, а неки шири са циљем свргавања Асада Русија не би дозволила. Трамп, међутим, није започео мандат идејом да свргне Асада. Он је чак и сада, након инцидента са хемијским наоружањем, избегао директан одговор на питање новинара да ли сматра да Асад мора да оде – као што је речено, ту могућност су помињали само поједини његови сарадници.

sadsirijarakete02Стога се може оправдано тврдити да би и ограничен напад као реталијација за наводну употребу хемијског оружја за Трампа могао да има смисла, пре свега као порука домаћем и светском јавном мњењу да ће Америка и на челу са њим бити верна својим прокламованим вредностима кад је неопходно, невезано за то што је на инаугурацији рекао да САД неће бити склоне интервенционизму. Његов емотивни говор, у коме је као оправдање за напад неколико пута поменуо Бога и „прелепе бебе“ страдале од хемијског оружја, управо је усмерен на јавно мњење. Но, за разлику од 2013. Русија је сада војно далеко присутнија у Сирији, што значи да овога пута може да одврати чак и ограничен напад или одлучно реагује на њега ако се деси. Да ли то значи да је Трамп глуп или луд што се упустио у ризик овакве авантуре, који може да значи и директан сукоб са Русима? Или је заправо обрнуто – можда Трамп зна нешто што ми не знамо?

И РУСИ И ТРАМП ОВИМ НАПАДОМ ДОБИЈАЈУ
Мислим да је у питању управо ово друго и да је сумња да је Трамп одлично знао да Русија неће реаговати крајње основана. Заправо, могло би се рећи да и Руси и Трамп овим нападом добијају. Трамп се у ситуацији када противници на све начине покушавају да дискредитују њега и његове сараднике, а пре свега тако што их оптужују за везе са Русијом, показује као одлучнији од Обаме у заштити америчких вредности и интереса на међународном плану, и то баш против непријатеља кога подржава Русија.

Са друге стране, Руси постижу неколико ствари. Шаљу поруку Асаду, али не само њему већ и његовом регионалном заштитнику Ирану, колико су заправо зависни од ње и колико би били рањиви у односу на Америку уколико би Русија пропустила да их заштити. Више пута сам говорио – поновићу и сада – да Русија у Сирији не брани Асада, већ своју сферу утицаја. Асад је у томе само инструменталан, јер тренутно нема бољег. У исто време, Москва и сама поентира код домаћег и светског јавног мњења, осуђујући америчку „агресију“ (и успут „хуманитарну катастрофу“ у Мосулу), те добија прилику да додатно учврсти своје позиције у Сирији отказивањем меморандума са САД о подели неба Сирије. После свега видеће се да је и вук сит и да су овце на броју. Одговорно предвиђам, без имало страха да ћу и овога пута промашити, да Руси неће дозволити нови амерички напад на сиријску војску, нити ће Трамп такав напад хтети. Но да ли ово прећутно разумевање Русије и САД у овом случају даје наду да је ипак могуће њихово приближавање, које би почело од Сирије? Бојим се да је одговор негативан.

sadsirijarakete01Трамп је већ након преве две-три недеље свог мандата „ухваћен у машину“ тзв. „дубоке државе“, тј. оних делова америчке елите који се залажу за очување постојеће спољне политике САД, усмерене на остваривање светске хегемоније и последично непријатељске према Русији и свима онима који хоће да остану суверени. Један за другим падали су његови сарадници које је „дубока држава“ сматрала „русољупцима“: Флин, Сешнс, Бенон. Остали сарадници битно су заоштрили антируску реторику како и они не би били нове жртве. Сама чињеница да је Трамп морао да одступи од онога што је говорио на инаугурацији и нападне Сирију не чекајући да се ишта везано за наводни хемијски напад расветли, а да би се оправдао пред јавношћу да и он није „русољубац“, говори нам о томе колико је немоћан у канџама неоконзервативно-либералноимперијалистичко-хегемонистичко-русофобичне клике.

ХЕГЕМОНИЈА САД НИЈЕ ОДРЖИВА
Русија му је у томе сада помогла, али, као што видимо, учинила је то зато што има и неке друге интересе. Више му неће помагати, јер нема разлога да то чини ако је он немоћан да јој испоручи уступке које очекује. То ће се најпре огледати у Сирији, где неће бити очекиване заједничке борбе против Исламске државе и рада на трајном политичком решењу. Лично сматрам да су Исламској држави дани одбројани, али до тога ће доћи тако што ће се Русија и САД са својим пуленима одвојено борити против ње, као што су и до сада чинили. Од политичког решења на дужи рок нема ништа, јер Трамп тек сад не сме да прихвати Асада као део решења нити да се обавеже на било шта што би значило да Сирију дефинитивно препушта руској сфери утицаја. А Русија са своје стране неће прихватити ништа мање од тога.

У Украјини су шансе за споразумевање још и мање, и није случајно да су најжешће антируске поруке нове администрације у последње време биле дате баш поводом украјинског питања. Коначно, не видим могућност да Трамп одустане од треће фазе противракетног штита у Пољској, тако да након његовог инсталирања (по плану следеће године) можемо да очекујемо још и веће заоштравање односа двеју сила.

trampputinslikaЉудски је погрешити, али и признати грешку. Као аналитичар, нисам смео да дозволим да wishful thinking утиче на моју способност научног предвиђања. Поверовао сам да Трамп може да надјача „дубоку државу“ и наметне промену велике стратегије у спољној политици Вашингтона, али се испоставило да он ни нема велику стратегију. Он изгледа има стратегију само да се задржи у фотељи како не би, попут Флина, Сешнса или Бенона, пре краја мандата излетео из ње. Уступци „дубокој држави“ на плану спољне политике су најмање што може да учини. Па још ако то и Русији одговара да би хомогенизовала своју политичку сцену и учврстила сферу утицаја – а јутрошњи догађај је показао да итекако одговара – неће скоро бити приближавања Москве и Вашингтона. Међутим, постоји светло на крају тунела. Америка ће своју политику пре или касније морати да промени, јер у условима промене у односу снага у свету хегемонистичка политика на дужи рок није одржива. Испоставило се да је било прерано томе се надати за време Трамповог мандата, али историја ће кад-тад доћи по своје.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.