Menu
RSS

БЈУКЕНЕНОВИ РАТОВИ У БЕЛОЈ КУЋИ

nikson09ЏЕЈМС РОЗЕН

Патрик Ј. Бјукенен: Никсонови ратови у Белој кући: Битке које су обликовале и сломиле председника и заувек поделиле Америку (Њујорк, Краун форум, 2017)


„Нисам разумео тада, нити разумем сада због чега смо радили то што смо радили“, пише Патрик Ј. Бјукенен при крају Никсонових ратова у Белој кући, другог од два тома у којима је описао деценију коју је провео као писац говора, политички саветник и близак пријатељ 37. председника САД.

Конкретно у овој реченици Бјукенен говори о тактичкој грешци током Вотергејта, последњег чина Никсоновог мандата. Али аутор – ратоборни визионар који је веровао да конзервативци могу да преиначе електоралну мапу придобијањем кључних изборних јединица „Њу дил“ коалиције Френклина Д. Рузвелта – на исти начин могао је сумирати и Никсонових пет и по година у Овалном кабинету, током којих је Бјукенен непрекидно био збуњен левим скретањима председника, за којег је знао да је по природи био конзервативац. „Због чега радимо ово“, прогунђао је аутор 93 странице касније у вези са сасвим другим питањем. „Нисам знао одговор“.

Изнова и изнова, док су Никсон и његови људи разматрали утицај Вијетнамског рата и претњи радикалне левице, школске десегрегације и програма афирмативне акције, номинација за Врховни суд и финансирања Великог друштва (назив федералног програма социјалне заштите који је увео председник Линдон Џонсон; прим. прев.), Бјукенен се мучио да схвати због чега је Никсон, којег је блиско познавао од 1965. као препреденог политичара чији ставови су се недвосмислено поклапали са ставом „тихе већине“ Американаца – фразе коју је први употребио Бјукенен – прихватио политичке рецепте његових политичких противника.

„Због чега конзервативци – који су толико утицали на политичке позиције које је Никсон усвојио приликом свог повратка – нису играли ни приближно толику улогу у транзиционом тиму и администрацији?“, пита Бјукенен. У једној тачки се чак и тугаљиво запитао да ли су председника и његове кључне сараднике – што се углавном односи на шефа кабинета Х. Р. Халдермана и саветника за унутрашњу политику Џона Ерличмена – преокупирале „својствене суицидалне тенденције или смртне жеље“.

ЗАШТО СЕ КОНЗЕРВАТИВЦИ НА ВЛАСТИ ПОНАШАЈУ КАО ЛИБЕРАЛИ
Овај ламент, који открива унутрашње функционисање „проблематичног брака“ између Ричарда Никсона и конзервативизма, уз хиљаде меморандума које је Бјукенен разменио са председником, укључујући и многе који раније нису објављени, главна су вредност Бјукененове књиге. Духовита и добро документована, препуна унутрашњих анализа Никсона, земље и улога живописних ликова, – од Хенрија Кисинџера до Хантера С. Томпсона, Роналда Регана и Корете Скота Кинга – књига Ратови у Белој кући истовремено је историјско штиво и аутобиографија, полемика и портретисање, забавно штиво и елегија. Овим, као и првим делом Никсонових мемоара под називом Највећи повратак, у којима се описују Никсонове дивље године и победа на председничким изборима 1968, Бјукенен је учинио незаменљив допринос литератури хладноратовске Америке.

nikson08Бјукененов конфликт траје до данашњих дана. Његово запрепашћење либералном домаћом агендом председника ублажено је рефлексивним импулсом да стане у његову одбрану, зато што је имао „праве непријатеље“ – буквално целу академску заједницу, медије, као и цивилну и спољнополитичку бирократију – и што је током целих три деценије на националној позорници све време био предмет немилосрдних двојних стандарда. (На пример, исти онај Њујорк тајмс који је 1962. осудио објављивање тајни о Кубанској ракетној кризи у име „очувања интегритета Савета за националну безбедност“, 1971. године, када су Никсон и Кисинџер водили тај Савет, три месеца је сређивао документе Пентагона који су касније објављени). Због тога Бјукенен данас може да хвали Никсонову „спремност да остави по страни политичке разлике и битке из прошлости и превазиђе партијске разлике како би изабрао најбоље људе да служе земљи“, док истовремено осуђује чињеницу да „није било идеолошких конзервативаца међу Никсоновим асистентима или члановима кабинета из Западног крила“.

Врхунац Бјукененовог незадовољства био је Никсонов историјски пут у Кину, фебруара 1972. године. Враћајући се председничким авионом из Шангаја, Бјукенен је читао транскрипте Кисинџерових речи и аутоматски постао „љут, згрожен и посрамљен“. „Био сам бесан“, пише он, због „издаје Тајвана“. Ту се у пролазу одиграо вербални дуел. „То је срање“, вриштао је Бјукенен на саветника за националну безбедност, док је Брент Сковкрофт гледао са прикривеним осмехом и палчевима упереним на горе. Пре слетања, борбени Ирац одлучио је да поднесе оставку. На крају је прешао преко тога, али с времена на време Бјукененове фрустрације су киптеле у мемоарима – од пет или десет хиљада речи – у којима би се острвљивао на председника. Најоштрији од свих, црпећи крв и бес од својих присталица, стигао је на председнички сто у децембру 1970:

„Ни либерална ни конзервативна, ни вода ни вино, Никсонова администрација... је хибрид, чије колебање није успело да освоји ентузијазам и лојалност ни левице ни деснице, већ сумњичавост и неповерење и једних и других. (...) Председник је напустио многе -дуготрајне традиције Републиканске партије... и ставио их по страни са лакоћом која мора да је запрепастила милионе републиканаца, којима су оне 40 година биле попут Светог писма."

НАПАДИ НА ЛЕВИЦУ
„Бриљантна анализа“, нашкрабао је Никсон на документу, шаљући га да циркулише међу вишим званичницима, да би се следећег месеца пожалио Халдерману: „Проблем са конзервативцима је што имају крајње тврдо срце кад треба да изразе саосећајност и самилост поводом било каквих проблема са којима се човек суочава“.

На крају, закључује Бјукенен, Никсон није успео да расформира Велико друштво „јер нико ко је заиста имао утицаја у његовом унутрашњем кругу се није за то залагао, а ни он томе није приступио свим срцем“. Председника је, сматра Бјукенен, „завео“ либерални саветника Данијел Патрик Монихан – један од кадрова приликом чијег избора је председник занемарио идеолошке разлике, што Бјукенен на другим местима велича – да верује како може бити „амерички Дизраели, који је искористио торијевце да виговцима уведе одређене мере“.

nikson06Кад год је Никсон послушао Бјукененов савет и фронтално ударио на левицу, од тога је имао користи, предвидљиво закључује Бјукенен. Три велика примера за то су телевизијски говор о „тихој већини“ из новембра 1969, који је подигао народну подршку за вијетнамску политику врховног команданта током масовних демонстрација антиратног покрета; дозвола потпредседнику Спиру Егњуу да тог истог месеца на гласан и до тада невиђен начин у Де Мојну нападне медије због пристрасности, што је добрим делом изведено по Бјукененовом сценарију; и широка стратегија против демократских кандидата током (ре)изборне кампање из 1972. године, кад је Никсон остварио убедљиву историјску победу обраћајући се групама које је Бјукенен идентификовао као кључне за стварање Нове већине: северним католицима, јужним протестантима и етничким заједницама међу плавим крагнама.

НОВА ВЕЋИНА И СЛИЧНОСТИ СА ТРАМПОМ
Паралеле са шокантном победом Доналда Трампа 2016. године нису само површинске природе. „Назив игре је бела радничка класа“, Бјукенен је пророчки поручио председнику 1972. године. Уз асистенцију самих демократа, који су номиновали кандидата крајње левице Џорџа Мекговерна за свог барјактара, Никсон је „разбио Рузвелтову коалицију и створио Нову већину, која ће Републиканској партији донети победу у најмање 40 држава на четири од пет узастопних изборних циклуса, од чега два пута у чак 49 држава“. Шону Спајсеру, Трамповом критикованом портпаролу, свакако би добро дошло да проучи Егњуов водич за борбу против медија. Бјукенен се присећа:

„На медије смо гледали као на сочива која приказују искривељну слику. Наш циљ није био да их цензуришемо или ућуткамо. То је било немогуће. Оно што смо могли да урадимо је да доведемо у питање њихов мотив, веродостојност и мудрост, баш као што су они чинили нама. Могли смо да их спречимо да се прикажу као беспомоћни браниоци обичног човека и да их идентификујемо као оно што заиста и јесу: 'мала неизабрана елита', која користи своју моћ да усмерава националну политику у складу са својим идеолошким и политичким циљевима. (...) Медијске мреже се никада нису опоравиле од напада на њихов кредибилитет, ароганцију, пристрасност и елитизам који се догодио у Де Мојну."

egnjuniksonПодсећајући нас на увод у данашње политичке окршаје, Ратови у Белој кући такође приказују упадљиве портрете Бјукененових колега из Никсонове администрације. Ретке су књиге у којима је Спиро Егњу приказан боље од Хенрија Кисинџера. Осрамоћен након оставке, после одбијања да се изјасни у судском процесу поводом оптужби за утају пореза у октобру 1973 – због прихватања да у потпредседничком апартману прими браон кесе пуне готовине – Егњу је 1996. године умро као „заборављен човек“, пише Бјукенен. Међутим, он је, поред Бјукенена, био једини отворени конзервативац у Никсоновој Белој кући, „човек са петљом и смислом за хумор“, који је „могао да одржи говор бољи него било ко други у администрацији“ – ратник спреман да се фронтално суочи са лицемерјем либералне хегемоније, уз неустрашивност коју је председник Никсон показивао ређе од конгресмена Никсона. „Много пре објаве 'културног рата'“, Бјукенен је приметио да је „Егњу био предводник контрареволуције, тј. контрареформације која није имала за циљ да уништи универзитете, медије или цркве, већ да разоткрије шта се у њима дешавало док је Америка спавала“.

Са друге стране, Кисинџер је приказан као „савесни бирократа“ вођен „жељом за моћи и славом“. Анализирајући елегантне Кисинџерове мемоаре, Бјукенен се чуди „често суморном“ и „монотоном“ стилу који је бивши професор са Харварда користио пишући председнику до те мере да је Никсон „изнова и изнова“ тражио од Бјукенена да све то поново напише. О Кисинџеровим удворичким вештинама Бјукенен пише да је он у Рузвелтовој соби могао звучати као Џејмс Бурнам, конзервативни мислилац који је помогао да се покрене Национална ревија, и као Џо Крафт, либерални колумниста из џорџтаунских салона. А тек темперамент! „Управо сам видео др Кисинџера како по целој соби баца документа која сам му дала, а генерал са две зведице пузи около по поду и скупља их“, једном је известила Бјукененова секретарица Сали Бринкерхоф. „Како се односити према четворогодишњем генију“, једном приликом се запитао некадашњи Кисинџеров заменик Александар Хејг. Читаоци којим желе да стекну балансиран увид у портрет Кисинџеровог државничког деловања очигледно би требало да га потраже на другом месту, пре свега у делу Кисинџер (1992) Валтера Изачона или у првом тому признате овлашћене биографије Нила Фергусона под називом Кисинџер: Том I: 1923-1968: Идеалиста (2015)

ОСВРТ НА ВОТЕРГЕЈТ
Као и у Највећем повратку, Бјукененов наратив је природно фокусиран на оне епизоде где је највећи његов лични печат или значај открића преживелих мемоара. Иако Ратови у Белој кући пружају одличан увид у период Никсонове владавине, доста тога недостаје. Бјукенен, рецимо, ћути о открићу из децембра 1971, када се сазнало да Здружени генералштаб шпијунира Никсона и Кисинџера, крадући им поверљиве документе током 13 месеци ратног периода (такозвана Мурер-Редфорд афера). Други стручњаци то описују као одлучујући догађај за Никсонову судбину који је наговестио његов бурни мандат.

Такође, Бјукененов осврт на Вотергејт је фасцинантан, али и анегдотичан. Иако цитира радове разних струњака у многим областима, Бјукенен се ни у једном тренутку не хвата укоштац са најважнијим истраживањем о Вотергејту које је објављено након 1974. године, чија је суштина било откривање ко је заиста наредио провалу и прислушкивање Демократског националног комитета (DNC) у Вотергејту и због чега. Најпроблематичније је то што нам Бјукенен говори да је био лични пријатељ са метом ове операције, средњерангираним демократским званичником Р. Спенсером Оливером, и да је човек долазио на пиће у Бјукененову резиденцију у Вотергејту наводно да би пронашао одговор на питање које га је мучило – „зашто је Комитет за реизбор председника прислушкивао Спенсера?“ Нигде се не наводи Оливеров одговор на то питање.

Бјукененовој библиографији такође недостају белешке о књигама Тајна агенда (1984) и Тихи пуч (1991), које су обезбедиле веома значајне одговоре на оба питања. Те одговоре сам касније дорадио у мојој књизи Јачи човек: Џон Мичел и тајне Вотергејта (2008), која се појављује у библиографији.

Али духовитост свих Бјукененових анегдота и оштрина његовог стила – коју је Вилијам Ф. Букли назвао ауторовом „огромном форензичком генијалношћу“, чини да ови недостаци делују сићушно. Добијамо чак и обрисе ауторовог двогодишњег рада на позицији директора за комуникације у Регановој администрацији, где се наводи како је председник, изнервиран досађивањем гласноговорника демократа у Конгресу, у некарактеристичном налету беса говорио о „том проклетом Типу Онилу“.

nikson05Последња пикантерија у овом тому може се наћи у сећањима на минулу Вашингтон у којем је Бјукенен напредовао (а једном чак радио као голф-помоћник тадашњег потпредседника Никсона). Нешто од овога је покривено у његовој аутобиографији Од самог почетка (1988), која остаје важан извор информација о успону конзервативизма. Бјукененови последњи напори враћају нас у време кад је Универзитетски клуб био искључиво мушко место, где су корисници базена пливали голи; кад је пар могао да купи своју прву кућу у луксузном вашингтонском насељу Нортвест са 10.000 долара авансног новца (колико је Бјукенен примио за свој манифест Нова већина из 1973); када су запослени у Белој кући куповали цигарете у подруму зграде Канцеларије савезне владе; и када руски амбасадор у САД не би размишљао да ли да писца говора у Белој кући замоли за насмејану фотографију у председничкој кабини председничког авиона.

Џејмс Розен је главни вашингтонски дописник Фокс њуза и приређивач дела „Бакља која наставља да гори: Велики животи 20. века“, најпродаваније антологије хвалоспева коју је објавио покојни Вилијем Ф. Букли млађи

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ


The National Interest

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.