Menu
RSS

ОЗБИЉНИ НЕДОСТАЦИ ТИЛЕРСОНОВОГ ПЛАНА ЗА СИРИЈУ

rekstilerson04САЛМАН РАФИ ШЕИК

Чињеница да је Тилерсон изоставио детаље говори да САД још увек нису сигурне у изводљивост свог плана


Наговештаје о Трамповој новој сиријској стратегији добили смо пре неколико недеља, кад су САД одлучиле да пошаљу додатне трупе у земљу иако тада није било јасно уочљивих разлога за такав потез. Међутим, јасно је да САД следе постојан – мада лабаво дефинисан – политички оквир и разматрају начине за решавање кризе у своју корист. Док се одвија распоређивање трупа у и око Сирије, Рекс Тилерсон је недавно изложио, служећи се веома нејасном реториком, какав је амерички план за ту земљу и које кораке сматра неопходним да би се у Сирију вратила „стабилност“. Тај план има мане, озбиљне мане, које могу навести различите актере, како државне тако и недржавне, да заузму супротне позиције и тиме створе неопходан контекст за даље продубљивање међусобних сукоба. На одређени начин „нови план“ се не разликује превише од онога што је Обамина администрација намеравала да уради стварањем „зона“ у Сирији. Међутим, овај „нови план“ предлаже много више од пуког стварања тих „зона“ – и управо у тој тачки почиње да се очитује његова аутодеструктивност.

На пример, током обраћања 22. марта на заседању министара глобалне коалиције која се бори против ISIS у Вашингтону, Тилерсон је причао о стварању „привремених зона стабилности“ и постепеном трансферу одговорности на „локална политичка руководства“ која би обезбедила „стабилну и праведну владавину“, обновила инфраструктуру и пружила неопходне услуге. „Успешна фаза стабилизације ће припремити пут за успешну фазу нормализације“, додао је Тилерсон. „У нормализационој фази локални лидери и владе ће, уз нашу подршку, почети процес повратка својих заједница од ISIS.“

КО ЈЕ ИН, А КО АУТ?
Иако је овај план још увек у концептуалној фази и тек треба да буде преточен у политику, очигледно је да има превише мана и противречности да би био успешно проведен.

Најочигледнији проблем је питање ко би потенцијално био укључен, а ко искључен из тог „локалног политичког руководства“. На пример, будући да ће, према том плану, САД преузети лидерство у стварању „зона“, како ће из једначине избацити Иран у областима које је он ослободио од ISIS? Односно, да ли америчка дефиниција „локалног политичког лидерства“ укључује кооптирање Хезболаха и других проиранских милиција у тај нови систем?

Ово је једно од најважнијих питања будући да су САД недавно захтевале излазак проиранских милиција из Сирије како би се поплочао пут за „политичко решење“ кризе. Отуд, намеће се питање колико је логично захтевати искључење актера који је одиграо кључну улогу у победи над терористичком групом? Не можемо да се не запитамо да ли је то онда корак ка „стабилизацији“ или је отварање новог конфликта? У истом тону морамо питати Тилерсона хоће ли Русија, главни савезник Ирана, пристати на аранжман који искључује њеног главног партнера у региону?

Слично стоје ствари и са територијама које су ослободиле курдске милиције. Тилерсон не може бити несвестан чињенице да у северној Сирији, посебно на граници са Турском, ово лидерство мора доћи од етничких Курда – што Турска неће толерисати, већ ће, напротив, то видети као де факто стварање „Курдистана“. Спречавање стварања курдских „зона“ на турској граници је примарни циљ Турске од почетка кризе у Сирији.

sirijakurdiОвај план подразумева претерано америчко ослањање на курдску ЈПГ милицију, коју Турска сматра сестринском организацијом ПКК, која предводи побуну у њеној источној провинцији, док је САД виде као главну снагу предстојеће битке за Раку и потенцијалног актера плана „стабилизације“.

То намеће питање како ће САД убедити Турску да пристане на нешто што би потенцијално у наредним годинама могло да се прелије унутар њених граница?

Чак и ако претпоставимо да Русија, Турска, Иран и Сирија из неког разлога пристану на амерички план, остаје питање како ће САД обезбедити да „локално политичко руководство“ остане имуно на инфилтрацију екстремиста, који су још увек далеко од пораза у Сирији?

АМЕРИЧКА ЗАШТИТА АЛ КАИДЕ
Чак и данас, у стратешки важном Идлибу и појединим северозападним деловима Сирије Ал Каида и друге екстремистичке групе и даље имају јако присуство. Отуда друго питање: како ће бити формирано „локално политичко руководство“ ако ове области претходно не буду ослобођене?

Иако Тилерсон јесте охрабрио глобалну америчку коалицију да „уради више“ како би ISIS био поражен, још увек нема америчког плана против Ал Каиде и других терористичких група које финансирају заливске земље, што оставља простор за могућност да ове групе на крају постану Тилерсоново сиријско „политичко руководство“.

Превише је питања која се надвијају над концептуалном скицом коју је Тилерсон исцртао 22. марта. Осим тога, нејасноће које окружују амерички наратив су рефлексија недоумица у спољнополитичким круговима САД, изазваних питањем коју тачно политику треба следити у Сирији.

Осим тога, улога Русије је кључни аспект на који САД морају посебно да обрате пажњу, јер је сваки план који искључује Русију осуђен на пропаст. Тилерсон у говору није објаснио како САД намеравају да сарађују са Русијом – што је питање које и даље изазива једнаке недоумице америчких савезника на Истоку и Западу.

tilersonlavrovЧињеница да је Тилерсон изоставио детаље говори да САД још увек нису сигурне у изводљивост свог плана и да је сврха његовог излагања савезницима била да се тестирају дипломатске воде за грандиозну политику коју САД још увек припремају.

Салман Рафи Шеик је стручњак за међународне односе и унутрашњу и спољну политику Пакистана

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ


New Eastern Outlook

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.