Menu
RSS

МОЖЕ ЛИ ФРАНЦУСКА ДА ПРЕЖИВИ МАКРОНА?

makronpobeda05ЈЕЛЕНА ВУКОИЧИЋ

Либерална демократија и бриселска администрација не могу да помогну Француској, јер, да су могли, учинили би то до сада


Француска је изабрала. Емануел Макрон, млади кандидат званичног естаблишмента водиће ову велику европску земљу у наредних пет година. Страх од неизвесности коју би донео нови политички курс десничарског кандидата Марин ле Пен очигледно је код већине бирача надјачао просто логичко размишљање да политичар који не нуди ништа ново не може ни да донесе, Француској преко потребне, промене. Макрон ће можда покушати да побољша стање у посрнулој француској економији, али, с обзиром на чињеницу да је и сам две године био на месту министра тог ресора и да ништа посебно није урадио, питање је да ли ће и колико успети у томе као председник. Што се тиче других горућих питања у Француској, Макрон ништа није ни обећао, а свакако својом пробриселском и провашингтонском политиком неће бити у стању ништа ни да промени.

Највећа земља Западне Европе и ЕУ наставиће да живи у сталном страху од терористичких напада, који ће, нажалост, по свим расположивим показатељима, бити све учесталији и све бруталнији. Французи ће и даље, као и деценијама до сада, немо посматрати како се четврти углавном насељене муслиманима, односно такозване no-go зоне, све више шире по Паризу и осталим великим градовима, претећи да мало по мало почну да конституишу шеријатске већине у француским урбаним центрима. Без обзира на победу Макрона и негативне последице које ће из ње произићи по француско друштво и државу, ови избори су били историјски у сваком смислу те речи, и они показују тренд чије ћемо резултате и консеквенце тек моћи да посматрамо и схватимо у годинама које долазе.

ШТА НАМ ПОКАЗУЈУ ФРАНЦУСКИ ИЗБОРИ?
Иако на први поглед изгледа као да се у Француској ништа није променило, истина је ипак нешто слојевитија. Националисти, односно њихов кандидат Марин ле Пен, нису добили власт, али је резултат који је она остварила, односно 34 процената гласова, најбољи резулат десничара у новијој француској историји. Не треба заборавити ни то да су се против Марин ле Пен ујединили готово сви поражени кандидати из првог круга (осим Николе Дипон-Енјана), огромна већина француских и европских медија, бројне јавне личности и, наравно, бриселска админитрација, за коју би победа деснице у Француској вероватно представљала ударац од којег би се тешко опоравила. Томе треба додати и непознат милионски број француских грађана пореклом из Азије и Африке, који свакако највећим делом нису гласачи деснице. Када се у обзир узме огромна и добро уходана машинерија, која већ деценијама влада не само Француском већ читавом Европом и западним светом, може се разумети колико је велики резултат који је Ле Пенова постигла и колико је заправо либерално-демократска глобалистичка политичка елита у Француској и Европи на силазној путањи. Статистика је егзактна и неумољива, а управо статистика говори о томе колики пут су француски националисти прошли у протеклом периоду, где се налазе сада и какве су пројекције њиховог раста у будућности.

makronpobeda01Оно по чему су ови избори посебни и историјски, поред резултата Националног фронта, свакако је чињеница да је ово први пут, још од времена Шарла Де Гола, да ниједан од кандидата две највеће партије у Француској, Конзервативне и Социјалистичке, није ушао у други круг. То показује евидентно незадовољство бирача мејнстрим политиком, која се показала неспособном да реши било који од нагомиланих проблема највеће европске државе. Што се тиче резултата деснице, до ових избора рекорд десничара држао је отац Марин ле Пен – Жан-Мари ле Пен, који је на председничким изборима 2002. године у другом кругу против Жака Ширака освојио 18 процената гласова. На првим следећим изборима 2007. године Ле Пен није успео да понови свој пређашњи успех и завршио је на четвртом месту у првом кругу, са 10 одсто освојених гласова. За место шефа државе те године надметали су се конзервативац Никола Саркози, који је изашао као победник, и Сеголен Ројал из Социјалистичке партије. Избори 2012. године били су уједно и први на којима је учешће узела Марин ле Пен. Онаа је завршила на трећем месту у првом кругу са 18 процената освојених гласова, иза двојице кандидата из две највеће француске странке, конзервативца Николе Саркозија и социјалисте (и садашњег председника) Франсоа Оланда.

Резултати председничких избора у периоду од протеклих 15 година јасно говоре о тренду раста деснице у Француској и удаљавању бирача од некад неприкосновених великих партија, које су владале земљом од друге половине 20. века па све до последњих избора. Њихов неуспех је резултат незадовољства француских грађана ситуацијом у земљи, а два основна проблема са којима се данас суочавају Французи су економска и безбедносна криза.

ПРОБЛЕМИ ФРАНЦУСКЕ ЕКОНОМИЈЕ
Француска економија, иначе друга по величини у еврозони, пати од хроничних проблема релативно високе стопе незапослености и ниске стопе раста већ готово читаву деценију, почевши од избијања економске кризе 2008. године. Иако је Француска само годину дана била у рецесији, и то у 2009. години, да би већ у 2010. имала раст од два процента, ниво раста није успео ни да се одржи ни да се подигне, па су Французи 2012. годину завршили са 0,2 процента раста, док је три године касније тај проценат износио тек нешто виших 1,2. Истовремено, све ове године стопа незапослености готово да није падала испод 10 процената, што је два и по пута више него у Немачкој и што Фрацуску ставља на претпоследње место листе најразвијенијих земаља групе Г7. Посебан проблем представља незапосленост младих људи с обзиром на чињеницу да један од четворо Француза млађих од 25 година који траже посао није успешан у томе.

Разлози анемичног раста француске економије су бројни и међу њима се налазе прегломазан државни сектор, превелика издавања за социјални систем и социјална давања као и такозвано дуално тржиште рада, које подразумева велике разлике у условима рада за различите категорије становништва. Посебан проблем, међутим, везан је за чланство Француске у ЕУ. Према мишљењу водећих економских стручњака, француски проблем је једноставан: ради се о монетарној унији са Немачком која је много јача и боље организована економија; Француска плаћа високу цену због тога што није у прилици да контролише основне параметре економског прилагођавања, од каматних стопа, преко девизног курса до фискалне политике. Чланство у ЕУ значи да неке од ових параметара, посебно ниво каматних стопа, одређује Европска централна банка. Притисак на владине финансије и правила еврозоне лимитирају маневарски простор Француске да између осталог користи јавну потрошњу или смањење такси како би стимулисала тражњу.

makronpobeda03Како је могуће видети из наведеног, економски опоравак Француске је под великим знаком питања и шта ће се по том питању дешавати у мандату председника Макрона остаје да се види. Чињеница је да Француску економију гуши и притиска бриселска администрација и да се то показало као један од највећих разлога вишегодишње економске кризе. Управо на овом питању већ годинама инсистира Марин ле Пен, која, у складу са мишљењем многих стручњака, сматра да без економског суверенитета не може да буде ни економског опоравка и да би за Французе било боље се ослободе стега Брисела и самостално покушају да консолидују своју посрнулу економију.

БЕЗБЕДНОСНО ПИТАЊЕ НАД ПИТАЊИМА
Иако је економија кључна за развој и добробит сваке земље, без стабилне безбедносне ситуације нема ни развоја ни живота, а управо ова област је једна од најпроблематичнијих у данашњој Француској. Француска је земља са највећим бројем муслимана и највише терористичких напада у Европи, што је ставља на прво место листе европских земаља у којима би евентуално могао да започне неки будући, хантингтоновски сукоб ислама и Запада.

Опште је позната чињеница да Француска има проблем са милионима неинтегрисаних грађана исламске вероисповести. У Француској, нажалост, не постоје релевантни статистички подаци о броју и демографским кретањима муслимана, због тога што либерално-демократска политичка елита изјашњавање грађана о етничкој и верској припадности сматра задирањем у њихову интиму и кршењем њихових људских права. Процене се углавном крећу 7-9 процената иако неки сматрају да муслимана има и више од 10 одсто. Што се демографских кретања тиче, процењује се да се број муслимана, за последње две деценије, повећао између 25 и 50 процената, док постоје и мишљења да се тај број удвостручио, што представља два, три или шест пута већи раст од просечног повећања укупног француског становништва. Из различитих података Француског националног института за статистику и економске студије везаних за географско порекло становништва може се извести закључак да би број муслимана у Француској могао релативно брзо да достигне цифру 15-17 милиона људи. Треба истаћи и податак да ове пројекције не укључују оне мсулиманске мигранте који су се доселили у Француску 60-тих и раних 70-тих година, којих сигурно има још неколико милиона.

О степену (не)интегрисаности француских муслимана опет говоре статистички подаци. Муслимани, наиме, чине око 80 процената популације у француским затворима. Стопа криминала у четвртима насељеним становништвом које води порекло из бивших француских колонија и других муслиманских земаља је изразито висока. Различита истраживања спроведена међу француским муслиманима пружају даљи увид у поражавајућу статистику: 42 процента младих људи исламске вероисповести у Француској подржава самоубилачке нападе исламских терористичких организација, док 27 процената муслимана подржава Исламску државу. Истовремено, 30 одсто муслимана у Француској подржава примену шеријатског закона и не признаје легитимитет француског секуларног правног система.

makronpobeda02Из свих ових негативних статистика извире и она најалармантнија – тренд раста броја терористичких напада у највећој европској држави. Између 2012. и 2014. године у Француској су се догодила укупно три терористичка напада, да би у 2015. години тај број нарастао на шест, укључујући и напад у Паризу, дотад најсмртоноснији терористички акт у француској историји, који је за последицу имао 130 мртвих и 368 рањених. У 2016. години исламски терористи напали су укупно 12 пута а у Ници је њихов напад камионом на шетаче однео 86 живота. Ни 2017. година није почела ништа другачије – у прва четири месеца забележено је укупно пет терористичка аката. Ови подаци пружају реалан увид у то шта Французе очекује у наредном периоду. Председник Макрон је у својој кампањи иначе јасно ставио до знања да су терористички напади цена коју француски грађани морају да плате за мултикултурално и мултиетничко друштво (?!). Како ствари сада стоје, већина се сложила са тим и цену ће очигледно наставити да плаћају, док ће она, такође очигледно, само наставити да расте.

ШТА ЧЕКА ФРАНЦУСКУ?
На горе постављено питање нико нема нити може да има одговор у овом тренутку, али ситуација у Француској, по досадашњим показатељима, прети да се у некој не тако далекој будућности отме контроли. Једно је сигурно, а то је да Макрон не може да донесе никакве значајне промене у вези са горућим проблемима француског друштва. Када је у питању економија, остаје да се види да ли ће Макрон као председник успети да за Француску уради оно што није могао као Ротшилдов банкар и као Оландов министар. Међутим, чак и ако оствари неки помак у француској привреди, тешко да ће млади председник успети да на било који начин поправи хаотичну безбедносну ситуацију у којој се налази држава. Његова блага и неефикасна либерално-демократска политика наставиће да штити екстремисте и потенцијалне терористе и да затвара очи пред растућом исламизацијом Француске. Либерално-демократска политичка елита, уосталом, већ деценијама мирно гледа како се у Паризу, Марсеју и другим француским градовима стварају шеријатске зоне у којима се живи по правилима и законима који важе у Алжиру и Мароку, а не у секуларној Француској. Француски муслимани највећим делом не поштују државу у којој живе, а истовремено у већини случајева представљају кориснике њених издашних социјалних давања, која су у значајној мери и одговорна за лошу економску ситуацију.

makronpobeda04Колико год да је економија битна, међутим, безбедност је ипак испред свега. Највећи изазови за Француску су радикални ислам и тероризам који произилази из ове идеологије. Ако Француска не успе да се избори са овом безбедносном претњом, она као држава неће имати будућност, и, у оном тренутку када се број напада попне на 50 или 100 годишње, а тај тренутак ће сигурно доћи ако се овакав тренд настави, биће потпуно јасно да су Французи изгубили контролу и подигли белу заставу пред исламским екстремистима који непрекидно добијају на масовности и снази. Либерална демократија и бриселска администрација не могу да помогну француском друштву, јер, да су могли, учинили би то до сада. Француска убрзано губи трку са временом и њој (можда) може да помогне само радикалан раскид са досадашњом лебералном праксом попуштања пред екстремизмом и гурања проблема под тепих, а главе у песак. Управо то је Французима и понудила Марин ле Пен, али је они нису подржали у довољном броју. Ле Пенова ће им исто вероватно понудити и на следећим председничким изборима, уколико одлучи да се кандидује. Питање је само у каквом ће политичком и безбедносном стању највећа европска држава дочекати 2022. годину.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.