Menu
RSS

ОД ЕУ СУ ОСТАЛЕ САМО УЦЕНЕ И ПРЕТЊЕ

mejbregzitСИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ

Збивања са Британијом и Француском потврђују да је ЕУ пројекат европске пословне елите и амерички геополитички инструмент


Отворене уцене и претње све више постају политика Европске уније, што потврђују и досадашњи ток разговора Брисела и Велике Британије о изласку из интеграције и агресивно уплитање евробирократије у председничку кампању у Француској. Уцењивање и безочне манипулације претњама постају уствари нова политика ЕУ уместо решавања нагомиланих озбиљних проблема Европе. То, међутим, не може да реши судбину европске интеграције, него се само купује време и покушава да одложи неизбежни крах. Лидери ЕУ једноставно немају визију будућности те интеграције.

Много је примера, чак и у земљама које још нису чланице ЕУ, и у њима се уствари то политичко силеџијство више и не крије, али најогољенији су у Британији и Француској. Како се гомилају проблеми ЕУ и како расте негативно расположење јавности у већини земаља, тако се и уцене Брисела према Великој Британији повећавају и постају бесмислене. Али у недостатку политичких аргумената Брисел се бацио на уцене новцем, и сада је главна тема тако озбиљног процеса као што је излазак једне велике земље из интеграције новац, главна уцена Брисела је колико би пара Британија требало да плати. Другим речима, Брисел хоће да казни Британију, и то да је казни за нешто што је не само њено него и право сваке земље ЕУ загарантовано Лисабонским споразумом, који је „бриселска библија“. То је уствари и право лице европске интеграције – само новац. Брисел је постао једна огромна лобистичка машинерија за пљачку грађана земаља чланица, па и оних које то још нису. Правила не важе. Очигледно је да се у Бриселу процењује да би требало играти на карту новца, на шта су генерално обични људи најосетљивији.

БРИСЕЛСКЕ ПРЕТЊЕ ВЕЛИКОЈ БРИТАНИЈИ
То је, међутим, у случају Британије погрешна процена. Референдум о Брегзиту је управо успео, јер већина људи не жели више да финансира бриселску бирократију и одлучила је да новац остане у Британији. Верује се такође да би буђењем тих финансијских страсти Брисел могао да утиче на резултате предстојећих парламентарних избора у Великој Британији, што би, уз подршку домаће лобистичке машинерије и медија, могло да доведе и до новог референдума, па би Краљевство остало у ЕУ. Такође, погрешна процена. Владајући конзервативци и друге партије које заговарају поштовање Брегзита сада имају далеко већу подршку јавности него пре референдума о изласку. То значи да „Брегзит значи Брегзит“. Занимљиво је да су лидери ЕУ забранили земљама чланицама да успоставе појединачне контакте са Лондоном током преговора о начину изласка из ЕУ. Какво неповерење и какав страх.

ЕУ Британији прети и сепаратизмом, па су тако њени лидери поручили да би, уколико би Северна Ирска као део Уједињеног Краљевства одлучила на референдуму да се одвоји, могла да се припоји Републици Ирској, па би тако аутоматски била у ЕУ. На референдуму о Брегзиту 55 одсто грађана Северне Ирске је гласало за останак Британије, па се у Бриселу рачуна на тај сентимент. То је низак ударац, који сведочи о очајању јер се верује да би то могао бити велики уцењивачки капацитет због осетљивости Лондона на питање Северне Ирске. Претходно је Брисел хушкао Шкотску за нови референдум о отцепљењу уз обећање да ће одмах бити примљена у ЕУ. Од тога се изгледа одустало јер истраживања показују да већина Шкота не би подржала ново изјашњавање. Према мировном споразуму о Северној Ирској, који је 1998. направио тадашњи премијер Тони Блер, Северна Ирска има право да организује референдум од одцепљењу и уједињењу са Републиком Ирском. Проблем је једино што тај референдум не би прошао јер у Алстеру (ирски назив за Северну Ирску) још увек већину чине протестанти унионисти. Али то је сведочанство безочности а не политике.

brexitfinaleКао и обично у животу, претњама и галамом се не може ни решити ни сакрити прави проблем. Тако је главни преговарач ЕУ у изласку Британије из Уније Мишел Барније признао да ће, ако Британија не плати тражену суму, доћи до „експлозивне политичке кризе“ у ЕУ. Незамисливо је, каже Барније, каква би то криза могла да буде. Он такође тврди да ће мањак новца који је до сада Британија плаћала бити „изузетно штетан“ за ЕУ и „само се може претпостављати каква ће то бити штета ако (Британија) не плати тражено“. Брисел уз то тражи да око три милиона грађана ЕУ који живе и раде у Британији имају иста права и после изласка из Уније, укључујући дечије додатке иако им деца живе у њиховим матичним земљама, и да о њиховим правима и даље одлучује Брисел иако Лондон није више члан тог европског клуба. У преводу на обичан језик – суштина постојања, какве такве, ЕУ је у новцу. Значи, није проблем што Британије неће бити у ЕУ важно је да плати и настави да плаћа. Ако нема пара, нема ни ЕУ, политичка празнина се покушава прикрити парама, и то чијим – оних истих грађана којима се желе замазати очи. Новца је, међутим, све мање, а политичке визије одавно нема, ако је тако нешто икада и постојало.

УЦЕНА ФРАНЦУСКЕ ПРЕКО ЕВРА
Британска влада је одлучна и саопштила је да ће Бриселу платити само оно што је њена обавеза, и то до марта 2019. године, када би званично требало да престане њено чланство у ЕУ. И ништа више. То је отприлике око 50 милијарди фунти (нешто мање од 60 милијарди евра). Брисел тражи читавих 100 милијарди фунти. Званични Лондон је такође саопштио да је то то и, ако ЕУ не жели да разумно преговара, онда ништа, Британија ће напустити ЕУ марта 2019. године било договора или не било. Јер „Брегзит значи Брегзит“.

Утисак је да ће се ствари, ипак, другачије развијати јер ЕУ кроз претње и уцене пре свега жели да уплаши друге земље Уније које размишљају о референдуму о изласку из интеграције. Ту лежи највећи страх бриселске бирократије. Да ли уцене и сејање страха могу да сачувају ЕУ? На кратак рок могу, посебно у земљама еврозоне, као што је случај са Грчком и Француском. Али на дужи период мало је вероватно. У првој групи могућих нових референдума о изласку из ЕУ су Шведска и Данска, и за њих уцене не би могле бити ефикасне јер оне нису у еврозони.

makronmacetaЕУ је била дубоко уплетена у предизборну кампању уочи британског референдума, и то уз подршку тадашње владе у Лондону, али није успела. Још је више, по истом моделу, била уплетена у председничке изборе у Француској, и успела. Зашто? Одговор је у евру. Да Француска има своју валуту, никада Брисел, крупни капитал и медији не би успели. Напротив. Охрабрена искуством у Грчкој, бриселска елита користи евро као најефикаснији инструмент уплитања у државе чланице и, преко страха обичног човека да не изгуби оно мало цркавице у сламарици, банкама одавно не верује, ЕУ може да диткира резултате избора.

УОЧИ НЕКТРОЛИСАНОГ РАЗВОЈА ДОГАЂАЈА
То је суштина победе „човека без политичког лица“ Емануела Макрона. Велико је, међутим, питање шта је то његова победа. Наравно, он је победио, добио је 20,6 милиона гласова. Али шира слика је другачија. Марин ле Пен је добила 10,7 милиона гласова, што је, с обзиром на медијске манипулације и агресивну демонизацију њене личности, велики успех. Јер, ако за некога гласа скоро 11 милиона људи, онда та особа не може да има статус екстремисте као што је до сада представљана. Уз то, што је и далеко важније, на председничким изборима је до сада био рекордан број уздржаних. На изборе није изашло 12 милиона гласача. а 4,2 милиона је убацило празне, такозване „беле“, листиће. Истраживања такође показују да 40 одсто оних који су свој глас дали Макрону уствари није гласало за њега, него против Ле Пен. Наравно, Макрон је легитиман председник јер таква су правила, али, да је у једној Француској изабран човек са 39 година живота и без политичке биографије и партије, то је, ипак, симбол дубоке кризе. Сведоци париске вечери после изборних резултата кажу да на улицама Париза није било радости, напротив, владала је извесна резигнираност. На плато испред Лувра – где је нови председник Макрон себе промовисао уз звуке химне ЕУ, а не Француске – окупљена је била група која је личила на професионалне учеснике таквих скупова. Али ни ту није било радости. Организована је била и једна друга група, одвојена од масе испред сцене, која се веселила и скакала за камере телевизија. То није охрабрујући почетак. Утисак је да су ЕУ и претња евро валутом одлучили резултате избора, и Француска није најсрећнија због тога. То значи да би победа Макрона могла да буде почетак новог незадовољства и социјалне фрустрације које би, ако се има у виду француска историја, могле бити веома непријатне, утолико пре што ни Француска ни било која друга земља не могу спасити евро. Евро има далеко озбиљније и сложеније проблеме и ускоро би могло да дође до нектролисаног развоја догађаја. Макроновим избором прича није завршена.

Наравно да је разумљиво зашто је ЕУ елита била толико успаничена уочи француских избора. Француска је уз Немачку стуб европске интеграције, а истовремено је негативно расположење према ЕУ доста велико. Без Француске дефинитивно нема ни ЕУ, и зато је подигнута машинерија од бившег америчког председникиа Барака Обаме до француских милијардера, Брисела и немачке владе у Берлину да се оцрни Марин ле Пен и подржи Макрон. Барак Обама, тада председник, и та иста камарила су се на исти начин уплели и у британски референдум, али нису успели, јер Британија нема евро. Француска има. Још једном се потврдило да је евро постао инструмент политичке деструкције ЕУ.

eu imig 129fЗбивања са Британијом и Француском још једном потврђују да је ЕУ изгубила идеју и да је европска интеграција од самог почетка приватни пројекат европске пословне елите и амерички геополитички инструмент сакривен иза узвишених идеала заједништва. Избори у Француској су то показали у до сада најогољенијој форми. Али та ароганција ће имати високу цену коју ће платити обичан свет, управо онај чијим гласовима на изборима се она одржава и охрабрује.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.