Menu
RSS

КАКО ЈЕ КРИЗА У ВЕНЕЦУЕЛИ ПОКАЗАЛА ДА ЈЕ РУСИЈА ГЛОБАЛНА СИЛА

Putin Maduro aНИКОЛАС ГВОЗДЕВ

САД би у Венецуели требало да избегну понављање сиријске грешке


Један од проблема са гурањем Русије у европску политичку кутију је у томе што Москва, и поред тога што нема ресурсе какве је имао бивши Совјетски Савез, још увек може да врши утицај на велики број различитих региона широм света. Такав кратковиди приступ константно игнорише фактор руске улоге у Источној Азији за америчку стратегију у том региону, занемарујући стратешко партнерство Москве са Кином и балансирајућу економску дипломатију у односима са Јапаном и Корејом. Тај приступ, такође, потцењује утицај компликоване игре балансирања између Турске, Ирана, Сирије, Саудијске Арабије, Катара, Израела, Египта и Либије коју Русија води на Блиском истоку. Мантром да је Русија „само регионална сила“ или инсистирањем да је њен бруто домаћи производ еквивалент просечној европској или азијској сили игнорише се реалност да Москва ипак има одређене могућности и ресурсе који јој омогућавају да игра на глобалном нивоу.

Поред ове бирократске склоности да се Русија готово искључиво посматра кроз европска сочива, ту је и трајна алергија Вашингтона на одржавање линија комуникације са Кремљом. Уз све проблеме који оптерећују тај однос, – Украјина, Сирија, прошлогодишњи избори у САД, питања људских права, итд – одсуство ефикасних канала који би олакшали размену информација је проблематично. Једна од непосредних последица је то да руске акције могу затећи САД спуштеног гарда, као што се већ у више наврата догађало на Блиском истоку, односно Сирији и Либији.

Питање ова два погледа америчке спољне политике на Русију је важно, јер следећа линија поделе која би могла да изазове неслагање Вашингтона и Москве можда није била у предвиђеним сценаријима, као што су јачање борби на истоку Украјине или случајни сукоб у Балтичком мору између НАТО и руских авиона. Ради се о тињајућој политичкој кризи у Венецуели.

РУСИЈА ЋЕ БРАНИТИ СВОЈЕ ИНТЕРЕСЕ
Откад је умро Уго Чавез, његов боливарски политички покрет се мучи да задржи власт у условима погоршања економских услова изазваног комбинацијом непсретних интервенција владе и урушавања цена нафте. Николас Мадуро, коме недостају шарм и харизма свог претходника, посматра како у народу јача подршка опозицији, до мере да сада имају већину у националном парламенту. Следећи добро познати сценарио, Мадуро је покушао да пронађе законске и ванзоконске начине да заобиђе противљења његовом управљању Венецуелом, истовремено очајнички тражећи начине да заустави колапс економије.

Maduro macЧавез се, како би задобио већи маневарски простор, окренуо Русији као алтернативном извору инвестиција у секторе енергетике и рударства, као и војне технике којом је опремио своје одбрамбене и безбедносне снаге. Заузврат, приступ венецуеланској нафти и гасу постао је неодвојиви део руске државне компаније Росњефт и њене стратегије да од евроазијског добављача енергије постане глобални гигант. PDVSA, венецуеланска државна енергетска компанија, у својој потрази за кешом и капиталом била је вољна да дозволи Росњефту да преузме удео у више његових највреднијих средстава, а чак су жртвовали и своје деонице у CITGO, конгломерату за прераду и дистрибуцију из САД, као колатерал за додатну инфузију средстава из Росњефта. Такође, дугорочни уговори о опремању венецуеланске војске и партијске милиције, на коју се Мадуро све више ослања у погледу безбедности, важни су за руску одбрамбену индустрију.

Укратко, у протеклих неколико година, Русија је у Венецуели, као и у Сирији, стекла обавезу да сачува актуелни режим како би заштитила своје инвестиције. Овај императив је ојачао у протеклих неколико година јер је опозиција јасно ставила до знања да појачано руско комерцијално присуство у земљи сматра незаконитим. Народна скупштина је прошле године упозорила да нове споразуме између PDVSA и Росњефта сматра неважећим, а чланови су драматично демонстрирали своје протиљење, цепањем копије споразума између две компаније. Порука је у Москви примљена јасно и гласно: ако Мадуро оде, одлазе и руске аквизиције.

МОСКВУ ТРЕБА ПОДСТАЋИ НА САРАДЊУ
Као што смо, током протеклих шест година, имали прилике да видимо у Сирији, ово Москву чврсто супротставља идеји смене режима. Будући да се немири у Венецуели настављају, нарочито док Мадуро тражи нове начине да заобиђе парламент и да влада кроз алтернативне институције које контролишу чависти, шансе да ће све прерасти у прави устанак – на који би режим одговорио покушајем да га угуши силом – расту.

За разлику од Сирије, Москви би било теже да организује војну интервенцију у западној хемисфери. Али Русија и даље може да обезбеди потребна средства и подршку за опстанак на власти Мадурове владе, што би сасвим сигурно продужило кризу.

Међутим, не изгледа као да је питање Венецуеле на агенди било ког америчко-руског дијалога, а утисак је да нема механизама за „меко приземљење“ које би омогућило стабилан трансфер власти са Мадура на опозицију. Штавише, Русија у овом тренутку нема мотив да подстиче такав исход.

venecuela zastava protstКонсезус у Вашингтону можда тренутно налаже да помоћ Русије у овом питању није потребна и да Москва мора платити цену за одлуку да инвестира у Чавезов и Мадуров режим тако што ће, кад опозиција дође на власт, њена имовина бити национализована. Али тако се размишљало и о Сирији кад је изгледало да је Башар ел Асад на ивици свргавања, а погледајте сада како се тамо све одиграло. Продужена нестабилност Венецуеле није у америчком интересу. На агенди би требало да се нађе размишљање о томе како Русију подстаћи да управља овом кризом. 

Николас К. Гвоздев је виши уредник Националног интереса (National interest) и професор на катедри за националну безбедност на Колеџу ратне морнарице САД.


The National Interest

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.