Menu
RSS

ПОВЕЗИВАЊЕ ЕВРОАЗИЈЕ ИЛИ СА ПУТА ПО КИНИ [1]

kina4 406515S0Ф. ВИЛИЈАМ ЕНГДАЛ

Сврха повезивања Евроазије није да се украду тржишта, већ да се изгради мрежа трговине која би изградила скроз нова тржишта

Желим са читаоцима да поделим утиске и искуства са недавног путовања кроз неколико области Народне Републикe Кине. Путовао сам овог јуна у склопу свог истраживања за предстојећу књигу о евроазијском веку, што је мој назив оног што се појављује као алтернатива од ратова полуделом Западу.

Ствар са Кином данас је далеко комплекснија од просте чињенице да је светски економски колос и такозвана „светска радионица“. Ипак, упркос озбиљним проблемима на развојном путу који је лидерство Комунистичке партије покренуло 1979. године – кад је Денг Сјаопинг земљу са прагматичном тржишном економијом, чији је слоган „социјализам са кинеским карактеристикама“, отворио за стране инвестиције и глобално тржиште – Кина је данас кључна земља за позитиван и миран светски економски развој. За разлику од Трамповог демагошког слогана „учинимо Америку поново великом“, Кинески OBOR нема везе са демагогијом, него је и више него стварна иницијатива.

Након низа разговора са кинеским експертима са водећих универзитета и из тинк-тенкова у Пекингу о огромном и мењајућем комплексу Шест коридора иницијативе Један појас један пут и копненог инфраструктурног комплекса који је у процесу изградње, пут ме је довео до места које означава „порекло“ античког пута свиле.

Отишао сам у град Ксиан у централној Кини, удаљен неких 1200 километара од Пекинга. Император династије Хан – Жанг Кјан – отворио је копнену трговинску руту пре више од 2.200 година како би продавао драгоцену кинеску свилу Медитеранцима и Римском Царству. А 1870-тих немачки географ Фердинанд фон Риштофен ту руту назвао је Пут свиле. Трговинска рута повезије тада веома напредне цивилизације Кине, Индије, Персије и Арабије са Грчком и Римом.

За западне посматраче важно је да разумеју како је ова веома далека историја крајње жива и реална у културном сећању данашње Кине. Уопште није заборављена; добрим делом обликује визију иницијатора OBOR председника Сија Ђинпинга. Након много разговора са Кинезима најразличитијих позадина, јасно ми је да схватају колико заправо важан постаје потенцијал иницијативе OBOR за избављање света из ере никад деструктивнијих ратова у дуги период мира и растућих животних стандарда.

Данашњи Кинези такође су потпуно свесни чињенице да су Запад и његови савезници користили опијум да опљачкају и униште Кину у периоду кад су британске и америчке трговачке компаније покренуле Опијумске ратове 1840. године, па све до Мао Цедунговог оснивања данашње Народне Републике Кине 1949. и слома јапанске окупације и партије Куоминтанг проамеричког диктатора Чанг Гајшека, која је управљала пословима везаним за опијум. На неки начин данашњи „опијум“ представљају „гучи“ ручне торбе, „буик“ аутомобили и ајфони. Све се то производи у Кини.

ВЕЛИКА ВИЗИЈА

Ништа племенито не може бити изграђено без суштинске велике визије. Ова иницијатива OBOR је очигледно има.

Прво, сасвим је јасно да Кина мултунационални пројекат OBOR види као интегрални део извлачења света из онога што они перципирају као тиранију глобалног доларског поретка. OBOR је много више од неколико десетина хиљада километара брзих пруга или нових дубоководних контејнерских лука широм Азије. Према њиховом – исправном – резону, све док амерички долар остаје кључна резервна валута за највећи део светске трговине, централне банке широм света ће бити принуђене да гомилају доларе како би куповале робу, нафту, чак и злато, и да тако невољно финансирају америчке ратове, који у крајњој мери шкоде њиховим националним интересима, без обзира да ли су то ратови против Ирана, Катара или Северне Кореје.

kinafuturistik03Прекидом везе између долара и злата у августу 1971, једина контрола над понудом долара, односно над доларском инфлацијом, постали су Трезор САД и с њим уско повезане Федералне резерве. Од 1971. америчка Влада ужива у луксузу бескрајних буџетских дефицита и ниским каматним стопама, јер државе попут Јапана, Кине или Немачке немају избора него да претворе своје трговинске вишкове у доларе за плаћање „сигурног“ и профитабилног дуга америчке владе. Дакле, све док су Саудијска Арабија и арапски произвођачи нафте из OPEK поштовали захтеве Вашингтона да нафту продају искључиво у доларима, Вашингтон је на перверзан начин могао да финансира своје ратове за контролу над светом у протеклих готово пола века, градећи свој поредак глобалистичке суперсиле уз помоћ тог страног „позајмљеног новца“.

Ера петродоларске рециклаже, како је Кисинџер то првобитно назвао, функционисала је наизглед запањујуће добро за банке Волстрита и њихов војно-индустријски комплекс током више од четири деценије.

Ти славни дани се ближе крају, а с њима и злосрећни концепт америчког века, створен из пепела Другог светског рата, који неки називају и неформалном империјом, која се заснива на контроли дуга и новца других народа.

Кина је разумљиво дискретна у погледу својих ставова о замени долара реминбијем. Ипак, очигледно је да је то интегрални део OBOR стратегије, што би било веома позитивно за свет, јер би Вашингтон био приморан да бира између пиштоља и маслаца (guns or butter, тј. пиштољ или маслац, је назив за кривуљу производних могућности која доказује да повећање „пиштоља“, односно војне потрошње, резултира смањењем „маслаца“, који симболизује производњу хране, и обрнуто; прим. прев.).

Водећи кинески академик, који ради на концептуализацији пројекта OBOR и има блиске везе са државним институцијама за планирање, приватно ми је у Пекингу рекао да Кина пажљиво гради темељ да реминби, уз долар, постане глобална јединица за трговинске обрачуне тако што „попуњавања празне тачке где долар не доминира“. Примећује кључну разлику између економије Кине и економије Федералних резерви и Трезора САД: „Амерички долар данас углавном не служи за трговину робом, већ за трговину дугом“.

Експерт за кинеску економију потом указује на чињеницу да Иран своју нафту Кини више не продаје у доларима; да Кина и Русија у енергетским споразумима користе националне валуте, а да чак и Катар, дом највеће вашингтонске војне базе на Блиском истоку, продаје свој природни течни гас Кини у реминбију, а не у доларима.

Истиче да скорашње учлањење Кине у изабрани валутни клуб ММФ, у којем се налази пет земаља са специјалним правима вучења, значи да ће већи број држава и тржишта све више прихватати директну трговину у реминбију, а не у доларима. „Грубо речено“, наставља пекиншки економиста, „САД тргују у фиктивним новчаним дериватима, тј. опцијама (опције су врста финансијских деривата; прим. прев.), правећи новац из новца. Кина тргује у физичким добрима. Та разлика је у позадини идеје новог Пута свиле“.

kinaekonomijaНаглашава да у Пекингу сматрају „да је амерички долар практично средство за пљачкање реалних економија. Потребан нам је измењени економски систем заснован на трговини стварним добрима. То је ствар са OBOR. Сврха повезивања Евроазије брзим железницама није да се украду тржишта, већ да се изгради мрежа трговине која би повезала стварне економије и изградила скроз нова тржишта“.

Превео АЛЕКСАНДА ВУЈОВИЋ

Наставиће се

New Eastern Outlook

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.