Menu
RSS

ДОНАЛД ТРАМП У ПОДЕЉЕНОЈ ЕВРОПИ

ivobanac00ИВО БАНАЦ

Текст којим се илуструје на чему се базира последњу проамерички и антиевропски заокрет Хрватске

Може ли соко још увек чути соколара? Док је двадесет поглавара држава и влада слушало завршни став Бетовенове Девете у стакленом здању хамбуршке Елбфилхармоније, улицама Хамбурга дивљала је хорда демонстраната и обијала продавнице и апотеке по кварту Шанзен. Рањено је 476 полицајаца, уништено хиљаде квадратних метара стакла, довољно да се постави питање зашто 20 хиљада полицајаца није могло да зауставити 1.500 разбијача. Канцеларка је свом америчком госту хтела да покаже како је Европа спремна да преуме сопствену будућност у своје руке, а заправо је још једном показала ломљивост демократског поретка у изолацији од Америке; све то за безбојну декларацију лидера G-20, пуну папирнатих обећања о томе како ћемо „промовисати већу инклузивност, праведност и једнакост у нашим настојањима за економским растом и стварањем радних места“.

Иако под оптужбом да дели, Доналд Трамп се нашао на већ подељеном континенту. Има много врло утицајних људи у Европи који су једва чекали неког попут Трампа. Жан-Доминик Ђулијани, председник Фондације „Роберт Шуман“, недавно је најавио крај „англосаксонске хегемоније“ и превладавање европских супротности, што ће се постићи одустајањем од „стратешког англосаксонског заједничког језика (lingua franca)“, јер, да би Европа мислила и деловала аутономно, њене установе морају да „одустану од размишљања и комуницирања на језику оних који су је напустили“. За Ђулијанија нови и релативно млади Европски лидери – Емануел Макрон (Француска), Шарл Мишел (Белгија), Матео Ренци (Италија), Xавијер Бетел (Луксембург), Лео Варадкар (Ирска), Јири Ратас (Естонија) и Себастијан Курц (Аустрија) – „преокрећу европску политику“ и представљају „оптимистичку генерацију“, што Европи даје „ново лице различито од традиционалних лидера англосаксонског свијета, који су заглибили у старим навикама 20. века“. Ђулијани такође верује да је кључ у француско-немачкој блискости (l’intimité) у томе да нема потребе за расправом о Европи „више брзина“. Потребно је само француско-немачко вођство које ће повући и оне „који не желе или не могу“.

ЗАШТО ЈЕ ТРАМП ИЗАБРАО ПОЉСКУ?
Пречице су увек је фаворити нестрпљивих учитеља (то је Трампов терен), али за тако нешто потребни су предуслови, свакако опипљивији од блискости. Приоритети Макронове револуције одозго – реформа европског пореског система и продубљивање интеграције еврозоне кроз концентрацију моћи – не пролазе без приговора источно од Рајне, не само у Пољској и земљама „друге Европе“ него и у Немачкој. Макрон можда није био оштар као Трамп према немачкој трговинској политици, али није ни пропустио да је критикује. Зато је Макронова одлука да се тренутно посвети конзервативним економским мерама – сечењу француског буџетског дефицита први пут у последњих десет година – пример удварања немачкој канцеларки. Са своје стране, Меркел је свесна како Трамп покушава да је изолује, чему се немачка политика противила, а сад све више прихвата као свој терет. Од оптимистичне политике према избеглицама („Wir schaffen das“) из 2015. остало је врло мало, осим тврдоглавости.

trampvarsavaТрампов избор Пољске као упоришта у Европи последица је европске подељености, али и новог политичког позиционирања. Будући да је блаћење Пољака и Пољске (polnischen Wissenschaft) увек „прогресивно“, на Трампа се сручила лавина заједљиве критике домаћих и страних противника са циљем да пољску владајућу странку (PiS) и Трампа прикаже као „птице из истог јата“ – противницима имиграције, скептицима кад је реч о климатским променама, промотерима угља као горива и захлађења односа са ЕУ, између осталих греха на тренутној топ-листи. Многи острашћени коментатори заобишли су пољске економске успехе и чињеницу да „две године популизма нису угрозиле четврт века стабилног економског напретка у Пољској“. Пољска је од 1991. расла у просеку од четири одсто годишње без иједне године негативног раста. Просечни годишњи приход растао је од 2.300 долара 1991. до готово 13.000 долара данас. Све је то доказ „дугорочне фискалне трезвености пољских лидера и њиховог оштрог раскида са комунизмом“, о чему у Хрватској можемо само да сањамо. Јасно је да је Пољска, са својих 40 милиона становника и економијом од пола трилиона долара, што је данас 24. место у свету, на путу да постане ново светско господарско „чудо“, са тенденцијом да целу Источну Европу подигне на глобалну економску мапу.

ТРАМПОВ ПРИТИСАК НА РУСИЈУ
Поред пољске верности НАТО, економски успеси додатни су разлог зашто је Трамп истакао Варшаву као центар своје политике на источним границама Европе. Он је то и нагласио у варшавском говору и на конференцији Иницијативе три мора. Подељеност у данашњој политици, америчкој као и европској, очитовала се у ускогрудим реакцијама, од оних који виде иронију у чињеници да је Трамп говорио пред спомеником Варшавском устанку, у ком је изгинуо цвет пољске младости, њих 200.000, остављених на цедилу не само од Стаљина него и од западних савезника, до оних који доводе у питање Трампово позивање на западну цивилизацију, као да је реч о трајно поквареној роби. Многе неће задовљити Трампов одговор („Ако не заборавимо ко смо, никад нећемо бити поражени“), али његово опажање („Темељно питање нашег времена јесте има ли Запад вољу за опстанком“) уопште није без основа.

За нас је посебно важна Трампова подршка изворној америчко-пољској иницијативи (тинк-тенкова Атлантског савета и Средње и Источноевропског института за развој, CEED) „Употпуњавање Европе“ из 2014. године, која је прерасла у Иницијативу три мора. Трамп је поздравио „невероватно успешан“ састанак Иницијативе и додао да „Америка жели проширити наше партнерство с вама.... Одлучни смо да обезбедимо ваш приступ алтернативним изворима енергије, тако да Пољска и њени суседи никад више не буду таоци само једног енергетског достављача“. Преузимање ове важне обавезе са америчке стране наишло је на гунђање шареног друштва домаћих „стратега“, од оних који у пољској политици увек траже маршала Пилсудског до оних који у Иницијативи три мора виде „неразвијенију половицу Европе, без и мимо моћније половине“ (Мирко Галић, Вечерњи лист, 5. јула). Корисно је објашњавати како Иницијатива три мора није антиевропски пројекат, него нешто што има подршку ЕУ, како то марљиво ради Томислав Краснец (Вечерњи лист, 12.-13. јула), али има оних који никад неће престати да ометају свако средњоевропско повезивање јер је у супротности са антизападним титоистичким навикама. Бесрамни текст Зринке Врабец Мојзеш (Колинда на глобалној сцени, Национал, 11. јула) аутентична је слика простачког израза једне пропале елите.

kolindatrampНема дилеме да Доналд Трамп у својој улози координатора нове америчке „трансакцијске дипломатије“ итекако врши притисак на Русију, па и преко Иницијативе три мора. Пре путовања у Европу најавио је да ће проводити политику „енергетске превласти“ преко извоза течног гаса (LNG) на источноевропска и азијска тржишта: „Овде смо да остваримо нову америчку енергетску политику. Извозићемо америчку енергију целом свету“. Притисци не искључују дипломатске иницијативе. Пре путовања у Варшаву дипломата Курт Вокер именован је за специјалног америчког представника у Украјини. Трамп очито не даје важност типично европским папирнатим схемама, попут пројекта Минск-2. Последње у низу такве мртворођенчади управо гледамо у тршћанској репризи Берлинског процеса, који (зар опет?) гура сасвим немогући трговински блок на челу са Србијом.

Зар је онда чудно што је Европа тако подељена?

 

Јутарњи

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.