Menu
RSS

ПРОЖИМАЊА И СУКОБИ ЦИВИЛИЗАЦИЈА НА ПОЧЕТКУ 21. ВЕКА

iraksunitisiitiПРЕДРАГ ПРОКОПИЋ

Линија раздвајања у годинама пред нама биће добро и зло, а не идеологије, религије, цивилизације, Исток и Запад...

Време у коме живимо може се назвати временом двоструких аршина у сваком смислу. Прво и основно, то је време у коме једна иста правила не важе за све номинално изједначене субјекте у међународном поретку. Тај поредак је како правни, тако и политички и економски, односно привредни. Друго, то је „време мира“, а заправо се никада више није ратовало. Тренутно се пуца на више континената него што је то био случај у Првом светском рату, док се истовремено истурају мир и стабилност као врховне вредности које би ваљало одбранити. Ваљда би их простом логиком требало обновити. И, треће, али никако занемарљиво, ово је време које прети да изроди катаклизму или ратног или климатског карактера, а светски лидери никада нису били опуштенији, лежернији, може се чак рећи и бахатији.

Корен овог свеобухватног проблема лежи много дубље него што се наизглед чини. Наиме, све додирне тачке различитих цивилизација на почетку овога века, биле оне позитивне или негативне, имају свој ослонац у турбулентном крају претходног столећа и коначне победе капитализма над комунизмом, односно Запада над Истоком (иако сам уверења да је оваква географска поларизација погрешна и да може довести људе у заблуду поводом многих питања, ипак је најраспрострањенија и као таква мора бити поменута).

Година је 1989, пада Берлински зид. У периоду који следи одзвањају последице тог пада. Распада се Совјетски Савез, уједињује се Немачка. На табли се такође померају и знатно слабије фигуре, где дефинитивно постоји један озбиљан пример како се у том тренутку требало понашати (Чехословачка), и други, који се испоставио као озбиљна грешка са трајним и трагичним последицама (Југославија). Уследило је драстично проширење НАТО, транзиција источноевропских земаља, и стање такозваног Pax Americana, које је неретко наплаћивано крвљу. Оно што је посебно интересантно у контексту наше теме је управо то да срж те, тада нове, једине светске силе, и суверена новоуспостављеног униполарног света представљају управо дојучерашњи совјетски сателити и комунисти. Борба се заправо води на лини спајања, на граници, и зато је контрола Централне Европе увек била приоритет за сваку супердржаву која претендује на место број један међу силама.

НИЈЕ УВЕК „КРИВА“ РЕЛИГИЈА
Није нимало чудно то што Кина последњих година ради то што ради у привредном и економском смислу, улажући огромна средства у индустријску и саобраћајну инфраструктуру Источне и Централне Европе. „Савремени свет је постао толико динамичан да се готово сваке деценије мењају приоритети и принципи на којима почивају активности најутицајнијих глобалних актера“. [1] Сведоци смо како су се до пре само десет година ратови у свету покретали због наводних кршења људских права, док данас главни повод представљају енергетска безбедност и њени потенцијали.

Неспорно је да ће ови принципи и поводи наставити да се мењају и трансформишу, посебно ако узмемо у обзир технолошки напредак и својеврсну револуцију коју управо сада проживљавамо. Веома је интересантан и феномен масовних миграција који је уследио након краха ратне политике Запада на Блиском истоку. Ту можемо констатовати затварање једног историјског циклуса колонизације света као таквог. Наиме, Европљани су били ти који су колонизовали и населили три континента (Северну и Јужну Америку, као и Аустралију), а данас, само пар стотина година касније, имамо тренд насељавања Европе од оних који су, слободно се може рећи, највише испаштали под режимом Pax Americana, а то су људи арапског, туркијског, персијског и паштунског порекла.

Ваља напоменути да је овај феномен узрочно-последичне природе, да је још увек у трајању, и да представља најозбиљнију тачку прожимања цивилизација данас. Показаће се на који начин и да ли ће уопште ови људи успети да се интегришу вредносно и системски у Европу каква јесте данас или ће се ова тачка прожимања претворити у тачку сукоба. „Говорећи о почецима интеграције Европске заједнице, Жан Моне, један од очева Европе, рекао је да би, када би изнова покретао евроинтеграцију, уместо од економије, следећи пут започео од културе. Овим је Моне вероватно мислио на значај који осећање припадности једној култури и међукултурна зависност имају за стање политичке свести, процесе међународне интеграције и развој неке врсте наднационалног идентитета.“ [2] Управо је тај идентитет главна кост у грлу људима који долазе из претежно муслиманских земаља.

rusijasirija14Али, да није увек религија та која представља тачку „сукоба“, јасно можемо видети на примеру Русије, која је већински хришћанска, и Кине, која је званично атеистичка држава иако је историјска колевка барем неколико источњачких религија. Проблем који Запад, оличен у НАТО, има са ове две земље је другачије природе. Наиме, и Кина и Русија су прешле тежак пут да би дошле до сада већ de facto изједначеног статуса са САД у светској арени. Русији је требало више од 20 година од колапса СССР да поново постане светска сила, док се Кина у висине винула на леђима невероватног економског раста иако је и даље званично комунистичка земља. САД су ипак успевале да задрже примат у свету, и то мудро одржавајући коректне политичке и тесне привредне односе са Кином, док су сабљу оштрили највише на Русији.

ИДЕЈЕ КОЈЕ НАС СПАЈАЈУ
С обзиром да је дошло до избора Доналда Трампа за председника САД, не можемо са сигурношћу тврдити да ће тако и остати. Неки од његових првих корака не указују на то. Он се већ успео завадити са Кином око неких кључних питања као што је Тајван, док са Русијом обећава присније односе. На који ће се начин ситуација развити, остаје да се види. Нарочито је битно напоменути два тренутно највећа светска жаришта где се сударају интереси САД и Русије, а то су Украјина и Сирија. Ако дубље погледамо, можемо констатовати да учешће Русије у сиријском рату заправо представља директан одговор Америци на рушење Украјине само годину дана раније. Сматрам да ће руска интервенција у Сирији остати запамћена у историји, зато што је она први војни ангажман ове земље ван своје сфере регионалних интереса од распада СССР. Другим речима, Русија је у септембру 2015. године поново постала светска сила. Још један потез Русије иде у прилог овој тези, а то је анексија Крима почетком 2014. године. Иако је то најужа регионална сцена за Русију, и упркос томе што је такав потез већински подржан од становништва самог полуострва, овакав -маневар дуго није прошао војно некажњено у међународним односима (Русија, са друге стране, трпи економске санкције).

Оно што је у предвечерје Другог светског рата била Шпанија данас је Сирија. Полигон на коме супротстављене силе воде немилосрдан рат преко својих испостава (тзв. проксија). На том поднебљу присутна је и за сада омнипотентна Исламска држава, брутална терористичка организација која је временом успела да прерасте баш у то – државу, са све главним градом, стајаћом војском и привредним и фискалним системом. Остаје прилично -загонетно на који начин ова организација успева да и даље постоји и делује у Сирији, али и у Ираку, када трпи стравичне ваздушне ударе и од Русије, али и од коалиције предвођене САД. Такво стање на терену даје за право на основану сумњу да нису баш сви подједнако искрени и истрајни у борби са тероризмом.

Да ли се тако понаша цивилизација којој желимо да припадамо? Да ли је оправдано, због партикуларних лукративних интереса, сарађивати са ликвидаторима који људима секу главе и набијају их на колац у 21. веку? По Хантингтону, цивилизација је „широка групација људи која је дефинисана на основу некаквог заједничког имениоца – језика, историје, религије, обичаја или институција – али и на основу индивидуалног самоопредељења“ [3]

С обзиром да имамо поједине државе које добровољно сарађују са једном оваквом анти-цивилизацијом каква јесте ISIS, а да са њом деле и неке од наведених Хантингтонових вредности, док се истовремено представљају као нормалне демократске државе (не све), и свакако цивилизованим делом човечанства, даје ли нам то за право да их ставимо у исти кош са кољачима или не? Одговор на ово питање ће бити линија раздвајања у годинама које су пред нама, и то на добро и зло. А не на идеологије, религије, цивилизације, Исток и Запад, север и југ, боје коже или језик којим говоримо.

sirijahriscani04Ми смо као планета ионако дошли до тачке глобалног прожимања после које нема више назад. Данас свако у било ком тренутку може да зна шта ради неко на другом крају света, чак иако је тај неко друге боје коже, вероисповести, не зна његов језик и одгајан је у потпуно другом културолошком миљеу. Зато је важно да се људи окупе око идеје хуманости, солидарности и доброте, јер нас изгледа само то спаја. А опет, те идеје могу бити веће од свих других ситних препрека које ће нас, ако им подлегнемо, сигурно уништити.

_________
Упутнице:

[1] Др Драган Ђукановић, Савремени међународни изазови, Институт за међународну политику и привреду, 2008.

[2] Душко Лопандић, Европски идентитет као део националног идентитета, 2004.

[3] Martin Griffiths, Terry O'Callaghan, Steven C. Roach, International relations – the key concepts, 2008.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.