Menu
RSS

ЦЕНА ИГНОРИСАЊА РУСИЈЕ

putinsirohaniДМИТРИ К. САЈМС

Свака одговорна америчка администрација би требало да настоји да нормализује односе са Москвом

Поправљање опасно нестабилних америчко-руских односа биће веома тешко али је важно за америчку националну безбедност. Тренутна узајамна нетрпељивост прети да изазове експлозивну конфронтацију која би могла да уништи америчку (и руску) цивилизацију какве познајемо. Осим тога, Русија може – без екстремно ризичних потеза – нанети много више штете америчким националним интересима и вредностима него што то чини данас. Због тога би САД требало да потраже простор за нормализацију својих веза са Русијом. Вашингтон томе треба да приступи без илузија са позиције снаге.

Америка и Русија су данас супарнице са различитим приступима кључним међународним питањима, различитим системима управљања и у многим аспектима различитим вредностима. Обе земље наилазе на унутрашње препреке у настојању да успоставе боље односе, што се посебно односи на САД, где Конгрес, мејнстрим медији и велики део америчке јавности на Русију Владимира Путина гледа као на злокобног непријатеља налик Ираку Садама Хусеина, ако не и Хитлеровој Немачкој. За разлику од Кине, Русија има ограничену економсу интеракцију са Америком, и због тога мали број Американаца види практичну корист од веза са Москвом.

Председник Путин има много већу слободу у обликовању спољне политике своје земље, укључујући предузимање напора да се са Вашингтоном крене из почетка. Ипак, у периоду економских потешкоћа и руских председничких избора, који ће се одржати 2018. године, Путин неће желети да испадне слаб на спољне притиске.

КАКО МОСКВА МОЖЕ ДА УЗВРАТИ
Истовремено, Вашингтон и Москва непрекидно проучавају како њихов међусобни однос утиче -на њима блиске партнерске земље. Русија, на пример, не може да занемари како ће Кина и Иран реаговати уколико процене да Русија излази у сусрет САД у вези са Северном Корејом, Сиријом и другим питањима – посебно ако би флексибилност Москве компромитовала њихове интересе.

Ипак, неуспех у заустављању спирале погоршања америчко-руских односа представља праву опасност. Најдраматичнији – иако најмање изгледан – сценарио је војна конфронтација која би довела до неконтролисане ескалације и потенцијално глобалне катастрофе. Многи одбацују тај ризик, наводећи да ни САД ни Русија не желе да изврше самоубиство и да ће показати уздржаност. Међутим, претпоставка да ће се друга страна повући у последњем тренутку довела је до Првог светског рата. Истина је да нико не зна шта би могло да се догоди ако амерички и руски авиони почну да пуцају једни на друге или ако америчке крстареће ракете погоде руске базе у Сирији. Русија би могла узвратити асиметрично, можда у источној Украјини, а борбе би могле да ескалирају на начин који би активирао гаранције члана 5 НАТО споразума. Док је Обамина администрација можда сматрала да је нуклеарно оружје у толикој мери страшно да има мало практичне користи, руска војна доктрина коришћење тактичког нуклеарног оружја експлицитно помиње као једну од могућих опција уколико се Русија нађе под озбиљним нападом. Куда би то водило?

Остављајући по страни нуклеарну апокалипсу, одустајање од дипломатије са Москвом – јер се тако легитимише непријатна влада и награђује њено лоше понашање – могло би руске званичнике да наведе на закључак како имају мало тога да изгубе и да морају да пруже отпор и ослабе непоправљиво непријатељску Америку. Мешање у изборе 2016. могло би да буде мачији кашаљ у поређењу са нападима на инфраструктуру, финансијски систем и друге темеље америчког друштва који су осетљиви на сајбер нападе. Разорна одмазда САД слабо би помогла милионима погођених Американаца и не би охрабрила оне који су прошли неоштећено приликом првог напада. Исто тако, постоји разлика између неуспеха у помагању САД да спрече пролиферацију нуклеарног оружја у Северној Кореји и остатку света – што је случај данас – и активне помоћи Пјонгјангу и другим америчким непријатељима да развију ове могућности. Москва би могла да наоружа и подржи Хезболах, Хамас и Талибане. Ако се руски лидери осете сатераним у ћошак, могли би чак да размотре и споразум са Исламском државом и другим организацијама против којих се данас боре.

rusijakinamornaricaНа крају, Русија би могла да уложи дупло веће напоре у своје нарастајуће политичко усклађивање са Кином. Између Русије и Кине постоји велико међусобно неповерење, а Кина је много јача држава по многим мерилима. Иако су и Русија и Кина заинтересоване за нормалне односа са САД и нису склоне да оду предалеко на начин који би могао довести до озбиљног конфликта, обе земље су застрашене и иритиране понашањем Вашингтона. Војно и економски се међусобно приближавају и све више усклађују спољну политику. Москву и Пекинг брине америчко опкољавање и (посебно) ширење противракетног система који угрожава њихове могућности узвратног удара. У најмању руку, што односи између САД и Русије буду лошији, то ће све јача Кина моћи више да рачуна на руску подршку у било ком неспоразуму са САД. Охрабривање Кине на овај начин не може користити америчким националним интересима.

НОВИ ПРИСТУП РУСИЈИ
Како би то избегла, свака одговорна америчка администрација би требало да настоји да нормализује односе са Москвом. Циљ не би требало да буде савезнички или пријатељски однос, јер тако нешто није могуће или препоручљиво. Вашингтон би требало да се концентрише на проналажење уског простора за дијалог како би се избегло ненамерно војно сукобљавање, ефикасно управљало разликама и понекад деловало заједнички тамо где се интереси и приоритети поклапају.

Слеђење таквог приступа захтева јасно објашњење америчких националних интереса у мери коју Конгрес и јавност могу да разумеју. То ће такође изискивати одрживу и дисциплиновану пажњу председника и усаглашене напоре да се именују и задрже званичници који су посвећени овом приступу и способни да га проводе. Добра хемија међу двојицом председника је важна, али она би требало да буде алат, а не основ америчке политике.

Препреке тражењу новог приступа Русији су толико бројне и велике да би многи могли сматрати да покушаји у том правцу нису најпаметинији начин да председник Трамп искористи своје време, енергију и ограничени политички капитал. Ипак, уколико се ствари опасно погоршају, америчко-руски односи би могли да се окончају у нуклеарном сукобу. Било би иронично да Америка уради толико много како би избегла имагинарни печуркасти облак у Ираку и да потом игнорише далеко већу опасност оличену у колапсу односа са Русијом.

putintramphamburgПрви и најважнији задатак сваке америчке администрације је да обезбеди услове за преживљавање и безбедност америчком народу. То је разлог што ниједна одговорна администрација не може да избегне настојање да оствари стабилније односе са Русијом. То је разлог што је свака нова администрација од краја Хладног рата покушала баш то да учини. Без обзира колико се напори у том правцу могли чинити бескорисним, САД не могу приуштити да у односима са Москвом одбаце дипломатију. Неуспех у томе носи ризик од распиривања крајње деструктивног самоиспуњујућег пророчанства, које би могло да угрози америчку националну бебедност, као и америчке спољнополитичке циљеве широм света.

Дмитри К. Сајмс је издавач и генерални директор „Националног интереса“ („The National Interest“) и председник Центра за национални интерес

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

 

The National Interest

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.