Menu
RSS

КОРЕЈА, АВГАНИСТАН И ЗАМКЕ РАТОВА КОЈИ СЕ НИКАД НЕ ЗАВРШАВАЈУ

kimdzongun00ПЕПЕ ЕСКОБАР

Да ли неуспешни футуролози у Белтвеју заиста разумеју последице „инвестирања“ у два бескрајна рата без икакве видљиве користи?

Има више паралела између незавршеног рата у Североисточној Азији из 50-тих и текућег 16-годишњег рата на раскршћу Централне и Јужне Азије него што се чини на први поглед. Почнимо са Северном Корејом.

Још једном САД и Јужна Кореја одржавају своје „Игре гладних“ (ауторов назив за војне вежбе САД и Јужне Кореје као алузија на роман Сузан Колинс, чија екранизација је у САД доживела огромну популарност; прим. прев.). Није морало бити тако.

Руски министар спољних послова Сергеј Лавров објаснио је да је „Русија, заједно са Кином, развила план који предлаже 'двојно замрзавање': Ким Џонг Ун би требало да замрзне нуклеарне пробе и престане са лансирањем свих врста балистичких ракета, док би САД и Јужна Кореја требало да замрзну велике војне вежбе, које Северна Кореја користи као изговор за своје пробе”.

То се може назвати разумном дипломатијом. Нема чврстих доказа да је стратешки руско-кинески савез овај план директно изложио администрацији америчког председника Доналда Трампа. Ако и јесу, предлог је одбијен. Чувени „војни експерти“ жестоко су лобирали против тог плана, инсистирајући на једностраном приступу Пјонгјангу. Што је још горе, саветник за националну сигурност Х. Р. Мекмастер константно лобира у корист превентивног рата – као да је то нека врста „решења“ било ког озбиљног конфликта.

У међувремену, „план ватрене олује“ око Гуама остаје на Кимовом столу. Важно је запамтити да је тај план био одговор Северне Кореје на Трампову „ватру и бес“. Ким је поручио да је, ако постоји жеља да дипломатија поново профункционише, „неопходно да САД прво повуку одговарајући потез“. Као што је нпр. отказивање ратних игри „Улчи чувар слободе“ (Ulchi-Freedom Guardian) у којимa учествује до 30.000 америчких и више од 50.000 јужнокорејских војника.

Јужнокорејски председник Мун Џае Ин пословично понавља пентагонску мантру да су ове „Игре гладних“ „дефанзивне“. Компјутерске симулације извођења – врло мало вероватног – једностраног напада Пјонгјанга могу се квалификовати као дефанзивна активност. Али Ким и Корејска централна новинска агенција (КЦНА) вежбе виде као оно што оне у суштини и јесу: проба за „обезглављивање“, односно извођење превентивног напада са циљем промене режима.

Није ни чудо што КЦНА инсистира на потенцијалној „катастрофи“. Што је најважније, с тим се слаже и Пекинг. Глобал тајмс с правом трврди да, „ако Јужна Кореја заиста не жели рат на Корејском полуострву, требало би да покуша да заустави војне вежбе“.

НЕ МОЖЕМО СПАКОВАТИ НАШЕ ПРОБЛЕМЕ
Било би олакшање смирити драму присећајући се старе добре маршевске песме из Првог светског рата „Спакујте проблеме у стару торбу / и осмех, осмех осмех“.

kinaarmijaАли ствар је смртно озбиљна. Од 1961. године активан је споразум о међусобној одбрани између Кине и Северне Кореје. У том смислу је одговор Пекинга на Трампову „ватру и бес“ био уметност. Ако Пјонгјанг нападне, Кина остаје неутрална. Али ако САД лансирају мекмастеровски превентивни напад, Кина ће – војно – интервенисати на страни Пјонгјанга.

Као шлаг на торту, Пекинг је чак јасно ставио до знања да даје предност одржавању тренутног statusquo. Шах-мат.

На страну „Игре гладних“, реторички рат на Корејском полуострву доста је спласнуо пошто је Кина јасно истакла свој став. Судећи по инсајдерском извору из Белтвеја, то показује да „војске САД и Кине, као и војске САД и Русије у Сирији, координишу међусобне потезе како би избегле рат“.

Доказ за то би могао да буде веома важан састанак који је прошле недеље одржан између начелника америчког и кинеског генералштаба – генерала Џозефа Данфорда и генерала Фанга Фенгхуа. Потписали су споразум за који је Пентагон рекао да ће „смањити ризик од грешке“ у Североисточној Азији.

Усред невероватног ватромета који је пратио његово напуштање позиције главног стратега Беле куће, Стив Бенон је погодио мету: „Нема војног решења, заборавите то. Док неко не реши онај део једначине који ће ми доказати да 10 милиона људи у Сеулу неће настрадати у првих 30 минута од конвенционалног оружја, нећу разумети о чему говорите. Нема војног решења овде, имају нас у шаху“ (they got us).

Додатни доказ за „имају нас у шаху“ је и то што су вежбе „обезглављивања“ које – из Андерсена, ваздухопловне базе у Гуаму – изводи тешки бомбардер B-1B тихо „обустављене". Овај кључни и углавном медијски неиспраћени догађај потискује реторику државног секретара Рекса Тилерсона и шефа Пентагона Џејмса „Бесног Пса“ Матиса, који су пре Беноновог иступа говорили о „снажним војним последицама уколико Северна Кореја направи погрешан избор“.

ЈОШ ЈЕДНОМ, СВЕ СЕ ВРТИ ОКО BRI
Пређимо сада на Авганистан. „Бесни Пас“ Матис имао је чувену изјаву да је било забавно убијати талибане. Дон „Познати-Непознати“ Рамсфелд био је реалистичнији; изашао је из Авганистана (ка Ираку) јер тамо није било довољно добрих мета за бомбардовање.

matisavganistanСвако ко је проверо време извештавајући о авганистанском Хиндукушу (планински масив у Авганистану; прим. прев.) и југозападној пустињи зна због чега се на Авганистан односи пословична фраза да „нема војних решења“. Много је разлога, почевши од дубоке, радикализоване авганистанске етничке поделе (око 40 одсто претежно руралних становника су Паштуни, које углавном регрутују талибани; око 30 одсто су Таџици, од којих је велики део урбанизован, писмен и укључен у управљање земљом; више од 20 одсто су хазарејски шиити, а око 10 одсто су Узбеци).

Највећи део вашингтонске „помоћи“ Кабулу током протеклих 16 година односио се на бомбардовање, а не на економију. Корупција власти има катаклизмичне размере. Авганистаном владају господари рата. Талибани јачају, јер они нуде локалну заштиту. На незадовољство Паштуна, већину војске чине Таџици. Таџички политичари су углавном блиски Индији, док Паштуни фаворизују Пакистан (на крају крајева, то су њихови рођаци са друге стране Дурандске линије; сањају будућност у којој ће постојати уједињени Паштунистан).

Што се тиче глобалног рата против тероризма, Ал Каида не би чак ни постојала да покојни др Збиг „Велика шаховска табла“ Бжежински није имао идеју о распрострањеној добро наоружаној приватној војсци дементних џихадистичких и племенских Авганистанаца, који ће се борити против комунистичке владе у Кабулу током 80-тих. На то би требало додати и мит да Пентагон мора бити копнено присутан у Авганистану како би спречио џихадисте да нападну Америку. Ал Каида је изумрла у Авганистану, а Даешу није потребна територија да би изводили/пројектовали свој џихад који се базира на принципу „уради сам“.

Кад се разбије мит да је присуство САД у Авганистану категорички императив, долазимо до правог разлога свега овога – бизниса, при чему кад то кажемо не мислимо на питање ко заиста профитира од обимне трговине опијумом/хероином.

Пре два месеца авганистански амбасадор у Вашингтону Хамдулах Мохиб без даха је спиновао како је „председник Трамп јако заинтересован за економски потенцијал Авганистана“, као и за „наш бакар, гвоздене руде, ретке елементе, алуминијум, злато, сребро, цинк, живу и литијум, чија процењена вредност достиже хиљаду милијарди (билион) долара“. Након овога су неименовани „амерички званичници“ за Ројтерс прошлог месеца изјавили да Трамп жели да САД захтевају одређену количину рудних богатстава у замену за „помоћ“ Кабулу.

Америчка геолошка студија је пре 10 година заиста идентификовала потенцијално авганистанско минерално благо – злато, сребро, платину, гвоздену руду, уран, цинк, тантал, боксит, угаљ, природни гас и бакар – у вредности билион долара, при чему се доста спиновало о Авганистану као „Саудијској Арабији литијума“.

А конкуренција – опет Кина – је већ тамо, суочавајући се са огромним инфраструктурним и бирократским проблемима, али са дугорочном намером да Авганистан интегрише у Нови пут свиле, односно Иницијативу појас и пут (BRI), као и у њен безбедносни огранак – Шангајску организацију за сарадњу.

Није никаква тајна да руско-кинеска стратешка осовина жели да Авганистанци сами пронађу решење за ситуацију у својој земљи, које би надгледао ШОС (где је Авганистан посматрач и будући члан). Са тачке гледишта неоконско-неолибералних елемената вашингтонске Ратне партије, Авганистан има вредност само као будућа база за ремећење/обустављање/спречавање Иницијативе Појас и пут.

Оно што Русија и Кина желе од Авганистана – који је још један чвор у процесу интеграције Евроазије – не разликује се много од оног што Русија, Кина и Јужна Кореја желе од Северне Кореје – повећану повезаност, као нпр. у оквиру будуће Транскорејске железнице, која ће се надовезати са Транссибирску.

kinarusija0Што се тиче Вашингтона и пословично бомбастичних, али неуспешних футуролога у Белтвеју, да ли они заиста разумеју крајње последице „инвестирања“ у два бескрајна рата без икакве видљиве користи?

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

 

Asia Times

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.