Menu
RSS

РУСИЈА, ТУРСКА И ИРАН: СТРАТЕШКИ ТРОУГАО У НАСТАЈАЊУ

msp tur rus irМ. К. БАДРАКУМАР

Осовина између Русије, Турске и Ирана има потенцијал да постане сидро регионалне стабилности


Турско-иранска осовина, која је до скоро била незамислива, доноси тектонске промене у геополитици Блиског истока. Прошлонедељна тродневна посета Турској иранског начелника генералштаба, генерала Мухамеда Хосеина Багерија (на слици испод), била је први такав догађај у иранско-турским односима након Иранске револуције из 1979. године. Током Багеријеве посете две земље су 17. августа потписале војни споразум. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган у понедељак је изјавио да је разговарао са Багеријем о могућности турско-иранске војне акције против курдских милитаната.

КУРДИСТАН УЈЕДИЊУЈЕ АНКАРУ И ТЕХЕРАН
“Заједничка акција против терористичких група које су постале претња увек је на агенди. Питање је размотрено између двојице војних шефова, а ја сам у ширем контексту (са Багеријем) разговарао како би то требало да буде изведено“, навео је Ердоган. Постоји велико поклапање турских и иранских интереса по питању спречавања настанка независног курдског ентитета у Ираку или Сирији. Обе земље се унутар својих граница боре против курдских сепаратиста. 

Оно што доприноси неопходности сарадње између две земље је заједничка сумња да САД и Израел убрзавају дугогодишњи пројекат успостављања независног Курдистана, са прикривеном намером да на тај начин дугорочно створе ексклузивни забран преко којег ће реализовати своје интересе у региону. САД су наоружале и опремиле курдске милитанте у северној Сирији, игноришући забринутост Турске. Америчке специјалне снаге и курдске милиције заједнички учествују у текућој офанзиви на Раку, која је била престоница ИСИС. Вашинтон је одбио турску понуду за заједничко извођење операције у Раки (сунитско-арапском региону) и определио се за неарапске курдске савезнике. 

Изгледа да је амерички циљ заузимање нафтних поља у Раки и околини како би се обезбедила економска одрживост курдистанског ентитета у северној Сирији. Анкара се плаши да је следећи корак САД у Сирији покретање операције дуж турске границе са циљем да се створи погранични Курдистан који би имао приступ Источном Медитерану. Турска с правом сматра да би стварање Курдистана у непосредном суседству њен интегритет и стабилност ставило под неподношљив притисак.

Оно што је пожурило Анкару и Техеран да удруже снаге је референдум о државној независности Курдистана који ирачки Курди планирају за 25. септембар. Курди чине око петину популације Ирака и резултат предстојећег референдума – ако се одржи – не доводи се у питање.

Erdogan BageriМеђутим, појава турско-иранске осовине има много дубљу позадину. За почетак, то је био разлог што је Турска наговестила да ће коначно обуставити подршку сиријским побуњеничким групама. Турска и Иран заједнички раде на руској иницијативи о креирању зона деескалације у Сирији. Са друге стране и Русија претходних година учвршћује билатералну сарадњу са Турском и Ираном.

СВЕОБУХВАТНИ РУСКИ КИШОБРАН
Отуда, турско-иранска војна сарадња, која за циљ има стабилизацију ситуације у Сирији, кристализује се под свеобухватним руским кишобраном. У суштини, може се рећи да се ради о руско-турско-иранском троуглу у настајању чији циљ је да се оконча сиријски сукоб и пронађе решење за ту земљу. 

Ово има далекосежне последице јер руско-турско-ирански троугао сигнализира ширење ван сиријске проблематике како би обухватио ширу регионалну сарадњу која има потенцијал да утиче на динамику моћи целог Блиског истока. Пре недељу дана руске, турске и иранске компаније су потписале споразум о бушењу нафте у Ирану вредан седам милијарди долара. Слично томе, након много одгађања, Иран и Русија се померају ка имплементацији свап аранжмана по којем се од Ирана очекује да од следећег месеца Русију снадбева са 100.000 барела нафте дневно, док ће Русија заузврат извозити у Иран робу у вредности од 45 милијарди долара годишње.

Са друге стране, руско-турска економска сарадња се убрзано развија. Прошломесечна финализација две милијарде долара вредног споразума о куповини против-ракетног система С-400 „Тријумф" од Русије указује на стратешку промену спољне политике Турске, НАТО силе и земље која је у савезничким односима са САД.

Историјски, односи између Русије, Турске и Ирана су били нестабилни. У дугим историјским периодима те три земље су биле међусобни ривали. Али актуелна констелација има одређене јединствене карактеристике које их наводе на међусобну сагласност. Наравно, постоји комплементарност по питању економске сарадње, с обзиром на њихове ресурсне базе, степен развоја и тржишне услове. Све три силе имају напете односе са САД, као и заједнички интерес да се супротставе западној хегемонији на муслиманском Блиском истоку. Такође, ради се о земље које су, свака на свој начин, повратничке силе. Схватају да имају утицаја на регионалну безбедност и стабилност и да је у њиховом интересу да сарађују, а не да се надмећу на Блиском истоку, што се види из сиријског искуства.

Lavrov Cavusoglu iranskiАко дође до реализације ове тројне антанте, биће то “win-win” ситуација која ће смањити њихову регионалну изолацију. Нема сумње да је то једно велико „ако“, али у тренутку кад је Блиски исток у великом превирању – три велика бастиона „арабизма“ (Ирак, Сирија и Египат) су знатно ослабљени, Саудијска Арабија је у опасном заносу, а Заливски савет за сарадњу се неумољиво урушава – осовина између Русије, Турске и Ирана има потенцијал да постане сидро регионалне стабилности.

Blogs.rediff.com

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.