Menu
RSS

АВГАНИСТАН ПРЕ СВЕГА

sadavganistanТОНИ КАРТАЛУЧИ

Кад се нађу у Овалном кабинету, председници схвате да нису гласноговорници бирача, већ корпоративно-финансијске елите са Волстрита

За оне који знају изворе праве моћи у америчком политичком естаблишменту, одлука да се не прекида континуитет 16-годишњег рата САД у Авганистану није била изненађујућа. Верујући да ће Доналд Трамп заступати глас јавности која жели повлачење из бројних спољних ратова и интервенција и стављање „Америке на прво место“, бираче је Трампова објава – у којој је рекао не само да се то неће догодити већ и да ће ратови бити продужени – свакако изненадила.

Међутим, то је вероватно тек прва у дугој серији тешких лекција које ће америчку јавност научити да је небитно кога ће изабрати у Белу кућу пошто је очигледно да се агенде усвајају и намећу на другим местима. Лист Хил је у чланку Пет момената Трамповог авганистанског говора обрадио неколико тачака недавне објаве председника о Авганистану, где САД тренутно имају 8.400 распоређених војника, док хиљаде њих чека да буде распоређено.

Хил пише:

„Очекује се да ће Трамп послати близу 4.000 нових војника, али он није открио број нити рекао за колико се продужава присуство америчких снага у тој земљи.“

'Нећемо говорити о броју трупа или плановима будућих војних активности', рекао је Трамп. 'Од сада ће се наше стратегије водити условима на терену, а не произвољним временским роковима. Амерички непријатељи никад не смеју да знају наше планове... Нећу рећи када ћемо напасти, али то ће се догодити.'“

Ово је у оштрој супротности са његовим обећањима из кампање, што је Хил приметио:

„Због чега настављамо да обучавамо Авганистанце који потом пуцају нашим војницима у леђа? Авганистан је апсолутна катастрофа. Време је да идемо кући!“, написао је (Трамп) на Твитеру 2012. године.

Хил износи и следећу тврдњу:

„САД имају око 8.400 војника у Авганистану. Снаге су тамо на двострукој мисији која подразумева обучавање, саветовање и подршку авганистанским снагама у борби против талибана, као и извођење контратерористичких мисија против група попут Ал Каиде и Исламске државе." 

Ово је тачно оно што креатори политике, политичари и војни лидери изјављују о авганистанском конфликту већ дуже од једне и по деценије – од председника Џорџа Буша, преко Барака Обаме, до Трампа.

sadavganistan01Председник Трамп тврди да циљ више није повлачење у одређеном временском року; о томе ће се одлучивати у складу са условима на терену:

„Камен темељац наше нове стратегије је промена приступа заснованог на времену за приступ који ће бити условљен околностима. Рекао сам много пута колико је контрапротудктивно за САД да унапред објављују датуме када планирамо да почнемо или окончамо војне операције.“

„Околности“ очигледно захтевају да амерички клијентелистички режим у Кабулу „преузме судбину у своје руке“ упркос тврдњама да САД неће „градити државе“ (nation building је израз који се у америчком политичком жаргону користи за покушаје принудне демократизације држава различитог културног и политичког миљеа, који се посебно показао неуспешним у Ираку, јер се сматра узрочником настанка Исламске државе; прим. прев.) по узору на „сопствени модел“. То је – чак и номинално – контрадикторно и рефлектује обећања која је дао па потом погазио Трампов претходник, бишви председник Обама.

ФЛЕРТОВАЊЕ СА ДАЉИМ РАТОМ У ПАКИСТАНУ
Председник Трамп – као и Буш и Обама пре њега – такође је запретио суседном Пакистану, оптужујући ту земљу за подривање америчког војног присуства у Авганистану. Председник Трамп је упозорио:

„Пакистану плаћамо милијарде и милијарде долара док они удомљавају терористе против којих се боримо. Али то ће се променити, и то одмах. Време је да Пакистан покаже приврженост цивилизацији, реду и миру“.

Америка заправо није извршила инвазију на Авганистан да би се борила против тероризма, нити је остала тамо до данас. Организације против којих се наводно бори се не финансирају и не усмеравају из Авганистана, већ из најближих и најстаријих америчких савезника на Блиском истоку, укључујући Саудијску Арабију и Катар.

САД су окупирале Авганистан због истог разлога као и Британска империја у више наврата – у настојању да прошире хегемонију над Централном и Јужном Азијом. Авганистан се граничи са Ираном, Пакистаном, Туркменистаном, Узбекистаном, Таџикистаном, чак и Кином. Трајно америчко војно присуство у Авганистану и контрола над режимом у Кабулу дају САД одскочну даску за директну и индиректну пројекцију геополитичког утицаја – укључујући војне операције – у свим правцима. Докази указују да је коришћење овог стратешког упоришта на тај начин одавно започело.

САД су деценијама настојале да потисну Иран и Пакистан и поседују одавно израђене планове за обе земље. Што се тиче Пакистана, пре инвазије на Авганистан из 2001. године САД су имале врло мало полуга за притисак на Исламабад. Сада кад се америчка војска налази на пакистанској граници, уз регуларно извођење специјалних операција и дроновских мисија унутар земље, способност Вашингтона да изнуђује потезе од Исламабада драстично је порасла.

sadavganistan02Ако би председник Трамп због било ког разлога хтео да покрене директну војну акцију против Пакистана, САД већ имају неколико војних база на пакистанској граници из којих би могло да се руководи акцијом – база које су током 16 и више година развијале своју инфраструктуру. Ако би Вашингтон одлучио да повећа тајну подршку сепаратистичким покретима у Пакистану које САД тренутно спонзоришу, могао би то лако да изведе и из Авганистана.

ЦИЉАЊЕ КИНЕ
Иако можда није очигледно на први поглед, способност Вашингтона да кроз Авганистан пројектује утицај у Пакистану директна је претња Кини и њеним регионалним интересима. У оквиру кинеске Иницијативе појас и пут планирана је изградња великих инфраструктурних пројеката у суседном Пакистану, укључујући луке, железнице, аутопутеве, гасоводе, електроводе итд.

Лука Гвадар у Белуџистану, западној покрајини Пакистана, географски се налази тачно у средишту планова терориста и опозиционих група (које подржавају САД) да се целокупна регија искључи из пакистанске контроле и успостави независна држава. Покрети у Балуџистану – политички и војни – уживају огромну америчку подршку, укључујући и програме Националне задужбине за демократију (NDI) који промовишу покрете за независност, политичке организације, протесте и антивладине медије.

На страницама америчких политичких докумената креатори политике отворено пишу о тајном организовању оружаног отпора против Исламабада у Белуџистану, наглашавајући како би то негативно утицало на стратешке интересе Пакистана и Кине.

Године 2012. у документу названом Пакистан: повратак белуџистанског национализма, који је објавила Карнегијева задужбина за међународни мир, недвосмислено се наглашава (болдовано):

„Ако Белуџистан постане независтан, да ли ће Пакистан бити у стању да издржи још једно цепање – 34 године након сецесије Бангладеша – и какав би то утицај имало на регионалну стабилност? Пакистан би изгубио велики део својих природних ресурса и постао више завистан од увоза енергената са Блиског истока. Иако су белуџистански ресурси тренутно недовољно експлоатисани и од њих имају користи само друге провинције, нарочито Пенџаб, они (ресурси) би без икакве сумње могли допринети независности Белуџистана.

Независност Белуџистана такође би угрозила Исламабадове наде о луци Гвадар и другим сродним пројектима. Свака шанса да ће Пакистан постати атрактивнији за остатак света била би изгубљена."

Губитак луке Гвадар не би нанео штету само Пакистану већ и Кини, дајући на замаху покушајима САД да поново успоставе регионални примат над Евроазијом.

sadavganistan03Међутим, ако би се америчке трупе повукле из Авганистана, ови планови би били озбиљно компромитовани, ако не и потпуно пропали. Због тога је још један амерички председник који је обећао да ће се повући из бескрајног рата у Авганистану предвидљиво попустио – и уместо борбе против Ал Каиде и такозване Исламске државе на њиховом извору – Саудијској Арабији, Катару, можда и самом Вашингтону – председник Трамп је Американцима предложио да пролију додатну крв и потроше додатни новац како би се против тих организација борио у Авганистану.

Иако је председник Трамп обећао да неће бити „изградње нација“, јасно је да су услови који морају бити испуњени како би се САД повукле из Авганистана постојање режима у Кабулу, који би био скројен по америчком моделу и радио у служби америчких интереса, укључујући континуиране напоре усмерене ка подривању политичке стабилности у суседном Ирану, белуџистанском региону Пакистана и у крајњој линији растућег регионалног утицаја Кине.

Председник Трамп и његове присталице нашли су се усред геополитичке шаховске табле на којој се америчке специјалне интересне групе надмећу у мечу за утицај и доминацију у региону који се налази на другој страни планете – мечу у којем нису учесници, већ посматрачи.

Хил цитира и ову Трампову изјаву:

„Мој први инстинкт ми је указивао на повлачење (из Авганистана), а традиционално волим да следим своје инстинкте, али целог живота слушам како се доношење одлука доста разликује кад седите за радним столом у Овалном кабинету“.

И заиста – кад се нађу за радним столом Овалног кабинета, председници схвате да нису гласноговорници бирача, већ неизабране корпоративно-финансијске елите са Волстрита. Повлачење из ратова који се воде за дугорочно успостављање и ширење глобалне хегемоније није одлука коју бисте очекивали од Волстрита, јер он профитира од билиона који се троше на такве подухвате.

sadavganistan04Бирачи би требало да схвате да је једини њихов „глас“ који се стварно рачуна онај кад одлучују да ли ће приликом измиривања својих месечних обавеза подржати локални бизнис и јачање својих заједница или мултимилијардерских међународних корпорација које су киднаповале њихову државу, ресурсе и судбину.

Тони Карталучи је геополитичар и писац из Бангкока

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

 

New Easterm Outlook

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.